“Nemanja, ćuti malo.” I ja ućutim. I samo razvučem lagani osmeh. Baš tad bih mnogo toga rekao, ali ćutim. Zvuči neverovatno? Znam, Ali dešava se.
Ponekad me iznenadi koliko nekim ljudima malo treba da mi izmame osmeh na lice. Kad ih vidim, čujem ili kad ih se setim…
U gužvi po nekad zaboravim da se radujem malim stvarima, detaljima, malim svakodnevnim ritualima koje zapravo volim. Kafa, rano pre podne, sa prijateljem. Skoro uvek na istom mestu, uz laganu retrospektivu prethodnog dana i kroki planove za vreme koje dolazi. S vremena na vreme i neka teška tema. Uz dovoljnu dozu sarkazma, da pomogne da se lakše prevaziđu naporne stvari. To je način koji se pokazao dobar. Bar u ovoj maloj ekipi ljudi koja mi je blizu.
I kad razvučem osmeh na lice samo zato što neke ljude ponovo vidim, shvatam da su to ljudi bez kojih zapravo ne bih bio isti.
Opet, ima i onih za čije ime sad vezujem neki lagani osećaj tuge. Nema ih. Iz raznih razloga nisu više blizu. Neki su ostavili dubok trag nakon mnogo vremena koje smo zajedno proveli… Neki su samo “bljesnuli”, pojavili se na kratko, rekli što-šta pametno, uradili neke lepe stvari i učinili da ih pamtim, a onda nestali. Neki su ostavili trag – a bolje da nisu. Bolje da ih nikad nije bilo. Ipak, jedno je sigurno – uvek iskrena emocija. Dobra ili loša - ali iskrena.
I takva iskustva vrede. Od svakog nešto naučim. Teško, po nekad mikronski malo, ali ipak svako iskustvo menja način na koji gledam ljude. One koji odlaze i one koji ostaju. Možda baš zbog onih koji su nestali, otišli, izbledeli, više cenim one koji su uprkos svemu uspeli da ostanu blizu. All This Time…
Malo je reći hvala. Suviše je patetisati o tome. Osmeh je često dovoljan.
Čak i kad je osmeh tu jer je neko “samo” 150 km daleko. Samo. I to valjda nešto znači…?
Dobro. Ćutim.
