Danas stvarno nije biti u koži članovima Vlade Srbije. Posebno ne u čika Mirkovoj koži… Čika Mirka premijera. Da.
Manje više to što dolazi nova godina i što deca hoće poklone… Eh, da je to najveći problem…
Ovih dana udarilo ‘ladno vreme. Kažu, ako, valja to! Da pobije malo viruse! To valja znači da nam ove godine neće trebati 600000 vakcina. Vrag će ga znati! I sad po ovoj hladnoći čika Mirko gde god da krene, ispada da mu je najsigurnije da krene peške. Da čovek ne poveruje, al’ tako mu dođe.
Krene čovek u Bugarsku, ni kriv ni dužan – avionom. Kažu mu, premijer si Mirko, takav je običaj. On, kud će – šta će - krene. I taman dok je čitao plan posete (Tu mu sve napišu. Šta će ko da uradi, šta će ko da mu kaže… I što je najvažnije – šta će on da kaže…) čuje obaveštenje pilota:
“Iz bezbednosnih razloga neophodno je da se vratimo u Beograd.“
A Mirko je taman bio na onom delu gde se objašnjava zbog čega su ga zvali da ode u Bugarsku: “Miroslav otvara neku prodavnicu kod Bugara, pa ti samo treba da…” kad je avion krenuo da se trese.
Blic Strip by Marko Somborac - Preuzeto sa www.blic.rs
Pilot je bio neumoljiv. Sva sreća pa je čovek znao šta radi. Pilot. I sreća pa nije morao “da ga tera preko džombe” inače, bog zna šta bi bilo. Kažu da je sletanje trajalo kraće-nego-što-je-uobičajno – šta god to značilo. Uglavnom Mirko je dobro. Avion nije. Bolestan je – avion. I to mu nije prvi put. Malo je ostario. Stigle ga godine, da tako kažem. Avion. I sad kažu, moramo da ga menjamo. Hitno. Da, avion. Što da menjamo Mirka? Pa nije on kriv što ne radi avion. Mator je. Avion. Zato ne radi. E, zato treba lepo da pazarimo novi, pa da Mirko može da ode i u… Bugarsku. Ako ‘oće. I ako ga zovu. Opet.
I sad bi zlonamerni rekli, nije Bugarska daleko. Može da ide i kolima. Mirko, ne avion. Al’ ni tu nam ne cvetaju ruže. Jel vi znate da je prosečna starost automobila koje koriste naši funkcioneri 8 godina?! I sad sa takvim autom, na ovu zimu, treba da pošaljemo Mirka u Bugarsku? I šta, da se desi, puj-puj-puj, da krene da troši ulje? Ili otkaže amortizer? Šta Mirko da radi, na sred Koridora 10? Da parkira u zaustavnu i da zove taksi? Ne ide bre! Čovek je premijer – nije kafe kuvarica. Nije.
Osim toga, jel neko misli o tome koliko košta gorivo do Bugarske? Kažu poskupela sirova nafta, opet. A zna se šta to znači – i kod nas će gorivo da poskupi. Neće mnogo. Majke mi! I posle će neko da kaže kako nas država dere akcizama da bi skupila pare za onaj avion. Al’ nije. To je zbog cene sirove nafte. Majke mi! I zbog stope inflacije. Jel’ znate vi kolika je inflacija – na ovu skupoću!
Joj, što bi ja voleo da popijem kafu sa Mirkom. Ja pijem skroz gorku. Bez mleka. Da mi objasni čovek, kako ćemo mi da platimo sva ova vozila. I gorivo. To me posebno zanima.
Mislim, on je ekonomista. Ako on ne zna – ko zna?
Doduše, zanima me i kako ja da kupim stan. Nemam stan u vlasništvu. A nema ni Boris. I sad, kako mi da kupimo stan, kad je Oliver rekao da su kvadrati bezobrazno skupi? Mislim, ako Mirko ne zna… Čujem da je Mlađa uspeo da odvoji neku crkavicu za stan…
Verujem da ovi što rade za Vladu znaju moj broj telefona. Al’ nebih voleo da me zovu. I telefon će izgleda da poskupi. Bolje nek napišu neku pozivnicu, nek ture lepo markicu, pa nek mi pošalju pozivnicu.
Mislim, za tu kafu, sa Mirkom. Gorku. Bez mleka.
Definitivno mi nije jasno šta se dešava…
Taman kad smo počeli da nižemo diplomatsko-političko-istorijsko-bogougodne međunarodno-obavezujuće pobede, taman kad je Kosovo ponovo počelo da biva naša kolevka, naš Jerusalim, naše srce…
Taman kad je Vuk (Vuk!) Jeremić počeo da forsira onaj svoj prepoznatljivi visokoobrazovani akcenat engleskog jezika na sednicama SB UN, taman kad se vratio na ispravni kurs objašnjavanja svetu kako je zgrešio priznajući, na prečac, Kosovo…
Taman kad smo, u epskom desetercu, spremali novu kritiku Međunarodnom sudu pravde, kako nije razumeo šta smo mi to hteli da ga pitamo, te je onda sasvim pogrešno i ničim izazvano odgovorio onako kako se to nama ne sviđa… I šta ima Međunarodni sud tu sad uopšte da se meša?! Taman kada smo…
K’o iz vedra neba me pogodi vest: Boris će da priča sa Vukom o tome dal’ da ga smeni.
Nije izvesno šta će Vuk (Vuk!) Jeremić misliti o tome da mu se oduzme titula maloga od palube, baš kad se vrati iz prijateljske nam USA, tek šuška se o tome da je Jeremiću Vuče (u epskom desetercu) bio srca kamenoga kad je u pitanju bilo popuštanje pod pritiscima da se malko revidira tekst onog našeg predloga rezolucije. Kako to mislite nije to bio naš predlog? Bio je. Borisove mi kolekcije kravata za neformalne ručkove!
E sad, izgleda je Jeremiću Vuče, srca kamenoga, malo zatezao… Pa su se prijatelji naše teritorijalne celovitosti javili putem golubova pismonoša i predložili da se Vuku da neko drugo radno mesto. Nije izvesno koje. Bilo kako bilo…
U ovom trenutku su otvorene sve opcije – da Jeremić zadrži tu poziciju, da predsednik Republike zatraži da se povuče, kao i da sam podnese ostavku, saznaje “Danas”.
Jeremiću Vuče - Foto: http://multimedia.pol.dk/archive/
Situacija deluje ozbiljno, čak i bez deseterca.
Ipak mislim da bi trebalo biti pribran i ne donositi odluke zbog kojih bi posle moglo da nam bude žao. Ne sad! Ne sad kad je pobeda tako reći na vidiku! Diplomatska. Naravno. Tu je, svega nekoliko vekova udaljena.
Ne sad, kad nam ponestaje mleka. Ulja imamo – ko mož’ da plati. Ne sad, ne uzimajte nam Mladoga Lava… tj. Vuka. Nek’ nam bar on o(p)stane. Ulja imamo u robnim rezervama, al’ sa Vukovima je već druga stvar… Sa njima smo nekako u deficitu… Još od onomad…
Dobro je Drašković, nego Danica još nije stigla da formuliše nove stavove… Krenula da sprema zimnicu. Ipak je domaća turšija – domaća turšija. Čim ona baci teze na papir – javiće nam se Vuk da nam ih pesnički razjasni.
Borise, nek’ nema mleka. Nek’ poskupi ulje. Nek poskupi struja, bilo bi dobro da bar nje ima. Nek poskupi gas… Nek poskupi – što poskupjet mora! Nek’ i dalje ne znam gde je Ratko. Sve ću to, teška srca, preživeti. Ali…
Čuvaj mi, čedo moje, Vuka!
Da ne brinem za Kosovo. I metohiju.
I eto, sad će oni koji znaju (ili su na Facebook-u pročitali) moj datum rođenja pomisliti da sam definitivno odlepio. I to će biti potpuno tačno. Ali ne, to se nije desilo ove godine. I ne, ne čestitam rođendan samom sebi.
Sad ovde definitivno moram da ubacim i muzičku ilustraciju!
Dobro, istina je… Te davne 1984. godine u Pančevu, hladnog i snežnog 14. januara rodila se jedna (vrlo mala) beba kojoj su, uz opšte prisutnu veliku količinu alkohola u krvi, mnogih aktera, nadenuli ime Nemanja. Ali nije to ono što sam hteo da vam saopštim…. Poslušajte još malo muzike iz kultne serije Grlom u Jagode… Pa ćemo ispočetka…
Slika je preuzeta sa www.boristadic.org
E sad… Te davne 1958. godine, u snegom zavejanom Sarajevu (visokom i do dva metra, ako je verovati vinovnicima događaja) od majke Nevenke i oca Ljube Tadića, rođen je mali Boris.
A, zaboravili ste? Zato sam ja tu!
E tu dolazimo do nekoliko zajedničkih karakteristika malog Borisa i mene. Osim što smo obojca rođeni u znaku jarca, obojca smo rođeni i u SFRJ. A to znači da smo obojca naučili šta znači rođendan Oca nacije (U daljem tekstu: Mali Boris, ipak nebi bilo dobro da ga mešate sa pokojnim Brozom. Dobro, dobro, svaka sličnost je slučajna).
Dakle, rođendan Oca nacije mora da ima potpuni prioritet.
Baš zbog toga, ovaj blog pičinjem prigodnom melodijom (za koju, opet moram da se zahvalim koleginici V.J.P. čiju emisiju “Buđenje” možete slušati na FM talasima Radio Pančeva 92.1. Ona je istraživačkim metodama “Gooogle je majka” pronašla ovaj divni video).
Eto. Uprkos tome što Otac nacije, Mali Boris, juče nije bio među onima koji su na mom Facebook profilu čestitali rođendan, ja danas neću biti sujetan i tome dajem potpuni prioritet. I kažem “U ime svih nas…”
Srećan rođendan Predsedinče. I puno sreće. Trebaće. Ovo je Srbija.
Ne ljutim se ja na Borisa što mi nije čestitao rođendan. Daleko od toga. Zauzet je čovek. Jel’ znate vi koliko čovek ima obaveza kao predsedink, kad mu je Jeremić ministar spoljnih poslova?! Sem toga, ja znam da će Boris imati razumevanja, ako se bude desilo da ja, zbog predsedničkih obaveza, nekad, eto zaboravim da čestitam njegov. Ipak, ove godine je on predsednik, što meni ostavlja nešto više slobodnog vremena, pa nemam izgovor da zaboravim takav datum. Imao sam čak i ideju da organizujemo i neki slet, na kome bi Brankica Branka Stanković uručila Malom Borisu prigodan poklon (opet “U ime svih nas”), ama se navijači nisu složili. Ove godine ćemo morati bez sleta, ali čim Ivica odvoji navijačko žito, od navijačkog kukolja…
Naravno, ako sam vas inspirisao sa Malom Borisu i sami česittate rođendan možete ga pronaći na Facebook-u, a Boga mi i MySpace-u.
Ideja ovog bloga bila mi je da se jednostavno osvrnemo na neke zaminljive i bitne događaje ove radne nedelje. Pokušao sam da izdvojim neke od vesti koje su nam kreirale stvarnost.
Odavde čitate na sopstvenu odgovornost…
Već ponedelajk, 11. januara, doneo je vest da je u Srbiji od novog gripa obolelo 666 ljudi. Eto. Kad ti tako počne nedelja, kako može da se završi? Ajde, zlonamerni, reći ću mesto vas – rođendanom Malog Borisa.
Isti taj ponedeljak donosi i vest da je mraz oštetio citruse na Floridi. To i nebi bila neka vest, ako nebiste uzeli u obzir podatak da se vrednost industrije citrusa na Floridi procenjuje se na 9,3 milijarde dolara.
Slika je preuzeta sa www.b92.net
Koliki je, ono beše, budžet Srbije? Možda nije loše da počnemo da gajimo citrusno voće? Postoje podaci da je pokojni Broz na Bri(j)onima grejao zemlju, jer je želeo da uzgaja mandarine. I posle nek’ neko kaže da čovek nije imao viziju?!
I baš kad počnete da razmišljate o Borzu, iz susjedne Kroacije nam stigne vest da je Ivo Josipović pobjedio na izborima. Pobedio čovek, uprkos pokušaju diskreditacije na internetu od strane onih koji su ga uhvatili kako čačka nos. Valjda većina Hrvata čačka nos? Jel?! E, pa srećno i Vama, gospodine Josipoviću, kako sa vašima, tako i sa nama koji smo vam u komšiluku. Trebaće Vam.
Ove radne nedelje kurs evra počeo je da raste i što bi rekli u seriji “Đekna” – dokle će “Ne znaaamo!” I baš zbog toga počelo je dobacivanje vrućim krompirom po sistemu “Nisam ja, majke mi!” na temu ko je kriv što je kurs blizu Stotke! Ta vest će nas u različitim oblicima pratiti do samog kraja nedelje. A Dijana ministarka Dragutinović već u ponedeljak kaže da Vlada nije kriva. Posle će o tome i mnogi drugi, od Guvernera do Premijera! Od Silvane do Nirvane!
I kad smo kod para – došlo vreme da se podvuče crta i da se vidi koliko je ko dobar i što kaže moj kolega Zlatko “Prisluškivanje” Živković – “Čije su naše pare”. Funkcioneri prijavljuju imovinu. Mene tuga uhvatila kad sam video da Boris nema ni nepokretnu imovinu, a ni svoj auto. A čovek je Predsednik. A pokojni Broz je imao i svoj voz. Dok na primer Mlađa “Kiki” Dinkić ima stan i garažu u Beogradu, 281 000 dinara od autoprskih prava i ušteđevinu od oko 72 000 evra. Dinkić je vlasnik i automobila “pežo 206″. Poređenja radi, Boris je dugogodišnjim odvajanjem od usta uspeo da uštedi jedva nekih tričavih 50000 evra. Odakle Mlađo!? Odakle?!
Sad shvatate sa kojim dilemama sam otišao na spavanje tog 11. januara. Jedna od poslednjih misli te večeri bila mi je da će policija imati pune ruke posla…
Već 12. januara ujutro bi mi lakše. I Ivica je očigledno imao istu ideju kao i ja i odlučio je da nešto preduzme. Na čelu policijske uprave u Užicu od sada je gospođa Dragica Jevtović, što je istorijski podatak, jer je to prva dama na čelu policije. Pa da vidimo ko će sad da čuka trafike?! I Vama gospođo Jevtović, puno sreće.
I taman kad ste zaboravili na Borisa, on obiđe Dečane. I, da ne verujete, da neke političke (ko bi rekao!) izjave, što je veoma iznenadilo vlasti (nepostojeće) države K. Međutim, nije to sve, ama tek se Boki vratio za Beograd, ni kafu nije popio, a pokarao ga Vladika Artemije.
Da ste nam se obratili zvanično i izrazili svoju želju da posetite Dečane, sigurno je da vam to ne bismo uskratili. Tada bih vas ja, kao domaćin, tamo i dočekao kao što dolikuje. To je, ipak, naša kuća, u koju ulazite, a da domaćin i ne zna. Još najavljujete da ćete tako i ubuduće činiti.
I baš sam se pitao šta će sad Boris da uradi. A on čovek odlučio da dovrši onu započetu kafu. Nego mu došli i gosti. Stigao Džoni. Kako koji Džoni? Pa Džoni Dep.
Fotografija preuzeza sa www.b92.net - Ovaj čupavi, levo je Kusturia Emir.
Jasno je da je to informacija od prvorazrednog značaja, kako za Borisa, koji ga je odmah primio, tako i za sve nas, koje će do kraja nedelje uredno zamarati vestima o tome kako je Džoni doručkovao, ručao, pa dremnuo popodne, pa ustao, prošetao, užinao…
Na marginama bitnih vesti koje nam je doneo utorak, saznajemo da je još jedna mala, ali perspektivna kompanija započela svoj put na okrutnom tržištu energetike. Google energy. Upamtite to ime. I štedite struju. Ugasite svetlo, baš kao što sam i ja uradio pre spavanja. Malo kasnije sam legao, bio je već počeo 13. januar. Sreda.
Tog jutra, bolje da nisam ni ustajao iz kreveta. Da sam znao koliko teških stvari ću saznati – prespavao bih ga. Kao grom me pogodila vest: Mauritanija priznala Kosovo. Šta reći!? Pa zar i Mauritanija?! A bili smo kao nokat i meso! Nešto kasnije, bi mi malo lakše kad sam čuo da je Džoni, dobio “Nagradu za buduće filmove“. Šta god to značilo. Tek Kusturica Emir ne ostade dužan Depu Džoniju, kao svaki dobar srpski domaćin.
Iste te srede, iz dalekog Haga, javio nam se još jedan srpski domaćin, čistog srpskog prezimena Šešelj. Da, da, dr Vojislav je, od nepostojećeg Haškog tribunala tražio, da mu izda nepostojeću dozvolu, da se na vreme vrati u, nepostojeći, politički život Srbije. Jel vam Nešto smeta u ovoj rečenici? Ne? Ni meni.
Nego, razgoropadili se ovi iz, nepostojeće, države K. čim su čuli da ih je Mauritanija priznala. I poslali svoju nepostojeću policiju da prekine nepostojeću posetu našeg ministra za Kosovo i Metohiju Gorana Bogdanovića. I oni ga prekinuli. U poseti, naravno. Zbog tog diplomatskog incidenta, premijer Mirko urgentno je pozvao na kafu (slađu!) ambasadore Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Italije i SAD kako bi im izrazio protest i rekao da mogu da zaborave na njegovu, na daleko čuvenu, tursku (slađu!) ako se ovakve stvari na Kosovu budu ponavljale. Ne znam šta su mu odgovorili.
I to je bila nepoznanica sa kojom sam morao da dočekam taj 14. januar.
Kako bilo, ni Mali Boris nije ostao dužan ovima sa K. Rekao je da neće da se igra s njima, ama uopšte. Pripretio je Ivu Josipoviću da neće doći na njegovo ustoličenje, bude li se drznuo da na isto pozove i nepostojećeg predsednika, nepostojeće države K. – Sejdiju Fatmira. Ivo mu još nije konkretno odgovorio.
Kažu da je zdravlje najveće bogatstvo, zato se Boki na vreme vakcinisao (Nije mi javljeno da li je Ivo cjepljen!) i tako postao jedan od nas 125000 vakcinisanih do 14.01.2010. Već nešto kasnije Milosavljević dr Tomica kaže da je dobar potez Vlade to što je obustavljena dalja nabavka vakcina. U prevodu, ni ovih 857000 koliko smo do sad pazarili pojma nemamo kad će i dal’ će da se potroši. Ja sam primio vakcinu. Reko’, ako će Boris – onda ću i ja. Da mirno odem na spavanje tog 14. januara 2010. i nadam se da ću dočekati i onaj 2011. Volim poklone. Šta ću.
Baš me briga što nisu svi poslanici hteli da prime vakcinu. Lako je njima. Njihova plata od januara više nije umanjena za onaj “solidarni porez” što znači da će “kad bude plata” imati nekih 10000 dinara više (po doduše nešto većem kursu!) za citrusno voće, banane i ostale stvari kojima mogu da brane svoj imunitet. Ja sam se odlučio za vakcinu. Kao i Predsednik. Ni on ni ja nemamo nepokretnosti u vlasništvu. Eto još jedne sličnosti! Tako je počeo i ovaj petak, 15. januar. Saznao sam još nekoliko zanimljivih vesti i odlučio da ih podelim sa vama.
Da ne mislite da je zbog rođendana Malog Borisa neko zaboravio na gosta Džonija. Ne. On je dobro. Inače, ako koga zanima, impresioniran je Drvengradom. Čujem da je tamo sve u tradicionalnom stilu. Čak i grejanje. Što možda nije loša ideja i za ostatak Srbije, obzirom da je još jedna vest da je zbog dugova grejanje pred gašenjem. Da, da. U 15 toplana u Srbiji su već blokirani računi. A ako se ne dogovore sa NIS-om, za nekoliko dana ništa od grejanja. Ako mislite da Vlada Putin neće da nam zavrne ventil – pitajte Ukrajince.
Ej, bez kukanja. Dosta. Nije nama najgore. Ovo mislim ozbiljno. Na Haitiju je poginulo skoro 50000 ljudi. I naša Vlada pomaže. Što je dobro. A vi, ako nemate grejanje, pod ćebe. Nije vama najteže.
Teško je i ljudima u EPS-u. I oni štrajkuju. Traže ljudi veće plate. Kad mogu poslanicima da vrate onih “solidarnih” 10000 što ne može EPS da uzme koji dinar? Ko pita MMF? U nadi da će Mirko “Slađa!” Cvetković pronaći neki kompromis između EPS-a i MMF-a, kako pored grejanja nebismo ostali i bez struje, ovde bih želeo da vam prenesem mišljenje profesora Varagića, na ovu temu. Slažem se sa Vama, Profesore.
Ovog 15. januara, trebalo bi da saznamo i sa koliko će evra kompanija Telenor pomoći ovogodišnji budžet Srbije, čim otvorimo ponudu za otkup licence drugog operatera fiksne telefonije. O istom trošku saznaćemo da li ćemo imati rezervnu varijantu za telefoniranje, ako Telekom Srbije (Jeste, to su oni što su do sad imali monopol na fiksnu!) počne da štrajkuje! Rekli su da će državne institucije osetiti taj štrajk i da neće imati telefona. Iskreno se nadam da će Borisu da ostave uključen makar kućni broj telefona – ako mu već isključe ovaj u kancelariji. Da mogu, kad prođe ova današnja gužva oko rođendana, da ga okrenem da mu lično čestitam rođendan.
I eto. To bi bila ova radna nedelja. Bar do 09.50h. Po pančevačkom vremenu. Ostale vesti do večeras – bolje da ne komentarišem. Ipak je danas nekome rođendan!
Čujemo se, Borise! Čim Telekom proradi!
Pre neki dan sam na Twiiter-u video zezanciju koja kaže: “Moli se građanin Srbije koji 19.12. poslednji bude izlazio iz Srbije da ugasi svetlo!“. Bio sam se slatko nasmejao. Pomislih, evo ga opet onaj stari dobri smisao za zajebanciju koji nas je održao tolike godine… Nisam bio u pravu. Nije zajebancija.
Naime, na putu do posla, svakog jutra oko 5.45h prodjem pored ulaza u zgradu SUP Pančevo. Tu je već neko vreme svakodnevni (neprijavljen!) miran skup građana Srbije, koji uzorno čekaju na svoje nove crvene pasoše, a boga mi i lične karte. I ništa to nije novo…
Slika prezeta sa www.informisanje.info
U određenim periodima pred i u toku letnje sezone, kad je naš narod vršio invaziju na Grčku obalu (Srpski narodni običaj često praktikovan tokom leta. prim prip.) redovi su bili nešto veći, onda, kad pada kiša opet nešto manji. Pa kad jedna tura ode na letovanje opet nešto malo manji, pa kad dođe vreme jeftinijih aranžmana na kraju sezone, opet značajnije veći. Što je i normalno, obzirom da SUP Pančevo stiže da obradi nekih 30-ak zahteva na dnevnom nivou… (Ni jedan turistički autobus, jel’ te! Još ako je, nedaj Bože, onaj na sprat, to zahteva barem dva radna dana!)
Jutros sam prvo pomislio da se nešto deli džabe! Znate kakav je naš narod kad se nešto deli džabe, dolazi nepozvan i u velikim grupama! Al’ opet sam se prevario! U pitanju je isti onaj red za pasoše i lične karte, samo tri puta duži. Bar tri puta duži. Razbudio sam se kad sam ih video! Pa reko, sunce ti, gde će sav ovaj narod? Šta će im toliki pasoši? Pa, kad nisu 1993. otišli u inostranstvo, gde će sad kad je ovoj zemlji konačno svanulo!?
Odakle da počnem?
Čika Serž rekao čikama u SB UN da Srbija nastavlja da poboljšava saradnju sa Tribunalom. (To kad se piše sa veliko T, misli se na one sirote ljude u Hagu, što smo im poslali Voju Šešelja, pa sad nose perike, jer su počupali kosu zbog njega! Sad će Radikali da mi kažu: “On je otišao sam!” Važi.) E, dakle, Serž rekao da smo bili dobri. Doduše, bar ja ne znam šta smo to uradili od prošlog izveštaja do sad, al nisam ja ni plaćen za to da znam državne tajne. Zna Rasim. E, sad pošto je Serž rekao da smo bili dobri, to u praksi znači da i u Srbiji konačno dolazi bolje vreme za Lale. (Pozdravio me Neša Čanak!) Mislio sam na tulipane, ove Holandske, pošto će Holandija izgleda (ako ne bude oblačno!) ipak odblokirati taj prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom, što će nam onda omogućiti da od njih nabavljamo jeftino, a kvalitetno seme za te Lale…
Slika preuzeta sa http://heatusa.com/blog
I naravno, Boris se, opet iskreno obradovao! I to u ime sviju nas. Valjda i on voli cveće, pa mu drago zbog kvalitetnog semena… Pa, kako se i nebi obradovao… “Predsednik Boris Tadić je ocenio da je Bramercov izveštaj veoma objektivan.” Bio je on objektivan i prošli put – samo stvarno ne možemo da uhvatimo Ratka. Brz je! A i što bi ga ‘vatali, da prostite, kad se ispostavilo da i pored toga možemo da dobijemo sporazum? Zlonamerni bi rekli da je u pitanju činjenica da se pred Međunarodnim sudom pravde (Opet u Hagu, ali bez Šešelja!) već neki dan vodi rasprava o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova. Jeremiću Vuče je rekao da je pravo na strani Srbije. I tu je meni laknulo. Znači, vratiće nam Kosovo? Jel’ moramo da vraćamo i mi one patike?
Doduše, ako je Rasim uspeo da nam završi sporazum, onda verujem da će još jedan zastupnik srpskih intresa dr Tibor Varadi biti uspešan sa ovima u Hagu. Znači ne moram da brinem.
Eto, stvari stoje sve bolje, u Zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, a onoliki narod čeka pasoše i sprema rančeve za 19.12? Niđe veze.
Imam još dva bitna podatka, Brankica ‘Insajder‘ Stanković, je opet počela da se bori protiv kriminala i to ovaj put među navijačima! (Da ne veruješ i oni prodaju drogu! Quo vadis Srbijo!) Pa šta god to značilo u najavi…
I nešto što će mnoge obradovati – “Ruski premijer Vladimir Putin, odgovarajući na pitanja gledalaca u televizijskoj emisiji, nije odbacio mogućnost kandidovanja za predsednika Rusije 2012.” Stvarno?! Neverovatno, ja sam mislio da je on planirao da se povuče iz politike! Srbijo, ima nade! Vladimire, ne smeta Pančevcima zagađenje iz Rafinerije. Majke nam!
Ili je ova informacija trebalo da bude prva?
Bilo kako bilo, ko bude poslednji izlazio iz Srbije, ne mora da brine, ja ću ugasiti svetlo, kad krenem na spavanje. Ja ostajem u Srbiji. Nisam veliki patriota, nego nemam pasoš (ovaj novi, crveni!), a ni živaca da stojim u redu… Bar ne ove godine.
