… ili u podnaslovu: “Đekna još nije umrla…”
Jutros, odlučim da svoju pauzu, kako i dolikuje iskoristim “van zgrade” i odem na omiljenu mi jutarnju destinaciju “Coffee Shop“. Konstatujem da je napolju već, letnjih, 23 stepena, u 9 ujutro. Stiglo leto. Boga mi…
Uz standardni produženi espreso i Coca Colu (u novoj-staroj flašici) ljubazna konobarica mi donese “Danas“. Pomislim, iskreno, mogla si da mi ulepšaš jutro nekim Playboy-em ili CKM-om, al’ ajde. Kad je tu da prelistam na papiru, vesti koje sam juče pročitao na netu…
Kad ono Miša Vasić piše svoju “Službenu belešku” i Goran Petrović iznosi “Lični stav”.
Lepo konstatuje čika Miša da danas ni vreme nije ono što je nekad bilo…
U stara vremena, kad se znao red, u Beogradu je – kao prvo – postojalo proleće. Proleće je trajalo par meseci, kako se valja. Sada proleće prođe za dva-tri dana i odmah upeku vrućine. Nekada je jednom nedeljno umela da zvekne lepa oluja, sa grmljavinom i pljuskom, pa se onda lepo spavalo. Letnje nepogode izašle su iz mode u ova “postmodernistička” doba.
Miloš Vasić, “Čekajući nepogodu”, Danas, 06.06.2011.
I stvarno, usijano nam je i proleće. I glave i ljudi i dani. Ne sećam se kad je zadnji put pljuštalo onako, lepo, popodne. Pa legneš, da odspavaš malo, dok miriše na kišu i prašinu.
Nedostaju mi i one jake, kratke, tople kiše… Kad u prvih pola minuta shvatiš da nemaš kuda da žuriš, jer si već potpuno mokar. Krupne i teške kapi. Puno kapi…
Izneo je Miša i kritički stav o problemu promaje, kao medicinskog fenomena u Srba, al’ to ne bih da citiram, mnogi bi mi zamerili. Ipak, preporučujem da pronađete i pročitate ovu kolumnu. Negde pri dnu ove Službene beleške, pronaći ćete i stav sa kojim se u potpunosti slažem:
Mladićevo ukazivanje pred sudom bilo je tek najava onoga što će uslediti čim se on malo oporavi i stane na noge. Prepis njegovih razgovora u Tužilaštvu za ratne zločine (“Blic”) to dokazuje; čovek je tipična oficirčina iz JNA; prostak zadrigle sujete koji sebe smatra u najmanju ruku Nepoleonom. Biće tu tek veselja. Samo čekajte.
Miloš Vasić, “Čekajući nepogodu”, Danas, 06.06.2011.
Potrajaće još ta priča. Možda i duže nego što bilo ko danas očekuje. Svašta ćemo još čuti, a bojim se i videti. Ne radujem se tome, ali bih voleo da Ratku bude bolje. Zdravstveno. I da dočeka kraj suđenja. I presudu.
Već na sledećoj strani Danas-a, Goran Petrović iznosi lični stav na ovu temu, skrećući pažnju da je po sredi zapravo prekomanda za Hag.
No, bez obzira da li je Mladić uhapšen ili se sam predao na osnovu prethodnog dogovora sa vlašću, ili kao “častan” oficir izvršio poslednje naređenje antihaškog lobija o prekomandi u Hag, u Srbiji se osim činjenice da on više nije na slobodi nije promenilo gotovo ništa.
Goran Petrović, “Pozovi M radi predaje”, Danas, 06.06.2011.
Imao sam to zadovoljstvo da upoznam gospodina Petrovića. Čovek veoma prijatan, načitan, ljubitelj jazz-a. Usput budi rečeno, bivši šef redosra Državne bezbednosti Srbije…
Goran Petrović i Nemajna Terek, Pančevo
Ne moram da mu verujem, ali navodi na razmišljanje. Pogotovo, ako njegovo mišljenje razmotrim kroz lično iskustvo.
Dobro se sećam kad mi je negde na 2005. godine jedan potpredsednik Vlade rekao “Kolega, kako to mislite ne znamo gde su?!” Sve mi je rekao. Al’ ko će meni danas da veruje? Verujem da Goran ipak ne priča na pamet.
Vrlo mi je žao što nisam imao priliku da popijem kafu sa Goranom. Takođe bih veoma voleo da upoznam Mišu Vasića i sa njim popijem kafu i čujem šta bi on sve imao da kaže, a što nije za novine.
Ako mene neko pita, cenim da Hadžić ima vremena, bar do pred kraj pristupnih pregovora. Malo li je?
Od koga je, dobro je. Za koga je – još bolje je.
Ne volem. I ne samo da ne volem, neg’ malo i’ se gadim.
Đ. Balašević
Mene je malo sramota. Malo mi se gadi. I malo mi je opet neprijatno da priznam gde živim kad vidim šta sve u ovoj zemlji zovemo pravdom. Kad dobiješ obaveštenje od Države kako je junačkom akcijom uspela da izvuče milion i po evra od estradne umetnice ponikle negde na Ibarskoj i još Tomo iz sve snage proba da ti objasni kako je to velika pobeda tužilaštva… Nekako mi to zvuči kao ona priča kako smo mi pobedili na Kosovu (1389. naravno.) ili kako smo mi pobedili NATO pakt (1999. naravno).
Ne znam za vas koji ovo čitate, al’ meni je malo dosta ovih svečanih prilika gde kad se svi osećamo zgađeno i poraženo, neko pokuša da nam objasni kako smo mi u stvari pobedili.
Ovih dana svako malo neko završi u kućnom pritvoru. Znam da su nam zatvori pretrpani, znam da zatvor košta državu, ali nekako mi se čini da kućni pritvor nije izmišljen za one koji ljudima lome noge po ulici ili kradu milione. Duboko verujem da onaj koji je došao na ideju kućnog pritvora nije razmišljao da bi neko mogao da sakrije malo oružija u podrum, da se nađe, a onda kad se to oružije pronađe, ako taj odluči da zameni oružije turšijom i ajvarom u podrumu, uz to plati neku kaznu, u budžet svoje domovine, može da ostane kod kuće. Kad je već turio zimnicu u podrum – greota da se baci.
Ludnica je, kanda, otključana… Širom ostala…
Đ. Balašević
Da, mislim da neko treba i da robija. Da treba da odleži i razmisli neko vreme, a pre svega da država pokaže drugim “umetnicima” (kako ih nazva Miša Vasić) kako će da prođu. To se, valjda, zove preventiva. Ovako, ako renomirana umetnica, moze da digne kredit, obeća da neće da ide u prodavnicu i nagodi se po sistemu “pola-pola”, a da to čak nije ni pola-pola, šta onda da pomisli neki ozbiljan kriminalac, koji je dugogodišnjim samopregalačkim zalagnjem došao do “sredstava” i ne mora da diže kredit? Sad će neko da mi kaže kako će Država takvome, zapleniti sredstva stečena u kriminalnim radnjama… Dobro, a oće li mu zapleniti i sredstva koja su ostala u fijoci u spavaćoj sobi šurnjaje njegove svastike?
Stvarno mi se gadi.
Ono što je bitno zapamtiti, možete nekom da slomite nogu, ako imate dobar šut, za šta vas očekuje kućni pritvor od 10 meseci. Osim ako niste samohrana majka – onda možete i “jeftinije” da prođete. Posebno ako lepo pevate. Možda. Ma da vas pozivam da to ipak ne radite. Takođe, ako recimo imate milion evra, mozete sebi kupiti slobodu za veliki broj krivičnih dela, jer te cifre koje lepo zvuče se ovde računaju kao dovoljno respektabilne i zgodne, što za popunjavanje budžeta. Jer priznaćete, zvuči kad kažeš – milion evra. Ako ste pak, estradna samohrana majka, možete kao i svaka pristojna srpska domaćica pored turšije, ajvara, džema i kuvanog paradajza, ostaviti i po koji pištolj. Da se nađe. Duga je zima.
www.blic.rs / Blic Strip - crta i piše Marko Somborac
Nebih dalje. Da se ne prisećam na šta je ličilo suđenje za ubistvo pokojnom Tatonu. A bilo je i još bisera domaćeg pravosuđa.
Samo mi sve teže pada da slušam one priče “Mi smo Slobi trebali da sudimo ovde…” Na šta bi to tek ličilo. Ne smem ni da zamislim.
Danas stvarno nije biti u koži članovima Vlade Srbije. Posebno ne u čika Mirkovoj koži… Čika Mirka premijera. Da.
Manje više to što dolazi nova godina i što deca hoće poklone… Eh, da je to najveći problem…
Ovih dana udarilo ‘ladno vreme. Kažu, ako, valja to! Da pobije malo viruse! To valja znači da nam ove godine neće trebati 600000 vakcina. Vrag će ga znati! I sad po ovoj hladnoći čika Mirko gde god da krene, ispada da mu je najsigurnije da krene peške. Da čovek ne poveruje, al’ tako mu dođe.
Krene čovek u Bugarsku, ni kriv ni dužan – avionom. Kažu mu, premijer si Mirko, takav je običaj. On, kud će – šta će - krene. I taman dok je čitao plan posete (Tu mu sve napišu. Šta će ko da uradi, šta će ko da mu kaže… I što je najvažnije – šta će on da kaže…) čuje obaveštenje pilota:
“Iz bezbednosnih razloga neophodno je da se vratimo u Beograd.“
A Mirko je taman bio na onom delu gde se objašnjava zbog čega su ga zvali da ode u Bugarsku: “Miroslav otvara neku prodavnicu kod Bugara, pa ti samo treba da…” kad je avion krenuo da se trese.
Blic Strip by Marko Somborac - Preuzeto sa www.blic.rs
Pilot je bio neumoljiv. Sva sreća pa je čovek znao šta radi. Pilot. I sreća pa nije morao “da ga tera preko džombe” inače, bog zna šta bi bilo. Kažu da je sletanje trajalo kraće-nego-što-je-uobičajno – šta god to značilo. Uglavnom Mirko je dobro. Avion nije. Bolestan je – avion. I to mu nije prvi put. Malo je ostario. Stigle ga godine, da tako kažem. Avion. I sad kažu, moramo da ga menjamo. Hitno. Da, avion. Što da menjamo Mirka? Pa nije on kriv što ne radi avion. Mator je. Avion. Zato ne radi. E, zato treba lepo da pazarimo novi, pa da Mirko može da ode i u… Bugarsku. Ako ‘oće. I ako ga zovu. Opet.
I sad bi zlonamerni rekli, nije Bugarska daleko. Može da ide i kolima. Mirko, ne avion. Al’ ni tu nam ne cvetaju ruže. Jel vi znate da je prosečna starost automobila koje koriste naši funkcioneri 8 godina?! I sad sa takvim autom, na ovu zimu, treba da pošaljemo Mirka u Bugarsku? I šta, da se desi, puj-puj-puj, da krene da troši ulje? Ili otkaže amortizer? Šta Mirko da radi, na sred Koridora 10? Da parkira u zaustavnu i da zove taksi? Ne ide bre! Čovek je premijer – nije kafe kuvarica. Nije.
Osim toga, jel neko misli o tome koliko košta gorivo do Bugarske? Kažu poskupela sirova nafta, opet. A zna se šta to znači – i kod nas će gorivo da poskupi. Neće mnogo. Majke mi! I posle će neko da kaže kako nas država dere akcizama da bi skupila pare za onaj avion. Al’ nije. To je zbog cene sirove nafte. Majke mi! I zbog stope inflacije. Jel’ znate vi kolika je inflacija – na ovu skupoću!
Joj, što bi ja voleo da popijem kafu sa Mirkom. Ja pijem skroz gorku. Bez mleka. Da mi objasni čovek, kako ćemo mi da platimo sva ova vozila. I gorivo. To me posebno zanima.
Mislim, on je ekonomista. Ako on ne zna – ko zna?
Doduše, zanima me i kako ja da kupim stan. Nemam stan u vlasništvu. A nema ni Boris. I sad, kako mi da kupimo stan, kad je Oliver rekao da su kvadrati bezobrazno skupi? Mislim, ako Mirko ne zna… Čujem da je Mlađa uspeo da odvoji neku crkavicu za stan…
Verujem da ovi što rade za Vladu znaju moj broj telefona. Al’ nebih voleo da me zovu. I telefon će izgleda da poskupi. Bolje nek napišu neku pozivnicu, nek ture lepo markicu, pa nek mi pošalju pozivnicu.
Mislim, za tu kafu, sa Mirkom. Gorku. Bez mleka.
Ovo nije tekst o Paradi ponosa. Ovo je tekst koji se bori proitv nasilja.
Mnogi su govorili o Paradi ponosa. Mnogi su pisali. Mnogi će tek imati šta da kažu. Za mene je mnogo toga stalo u samo nekoliko rečenica ovog čoveka…
Da se odmah razumemo nisam gej. Šta još nisam? Nisam homofob, nisam siledzija, nisam divljak. Nisam ni nacionalista, nisam ni šovinista. Nisam ni senilan, dobro se sećam razno-raznih izjava. A nisam ni budala.
Niko me neće ubediti da je, ko za koje po redu, demoliranje Beograda bilo spontano okupljanje gomile maloletnika iz radnickih porodica, koje su zrtve tranzicije. Od nešto preko 150 uhapšenih samo ih dvadesetak bilo maloletno. Dakle bilo je onih koji bi trebalo da budu odgovorni, onih koji imaju dovoljno godina da razumeju šta rade.
Nisam budala i neće me ubediti ni da ovo što su uradili od Beograda, ponovo, ima bilo kakve veze sa odbranom srpske tradicinalne porodice, niti sa odbranom srpskih tradicionalnih vrednosti. Ne, obijanje prodavnica sportske opreme nije tradicionalna srpska vrednost. I ne, tradicionalna srpska porodica se ne brani tako što razlupate mamograf. Šta god vam se u njegovom dizajnu ne sviđa, on i dalje brine o zdravlju baš onih koji treba da rađaju decu za čiju se budućnost vi, navodno, brinete.
Tako ste branili i Kosovo. Sećam se. Nisam zaboravio. Od silne odbrane nije bilo dovoljno prevoza da se ponese sve ono što je pokradeno iz centra Beograda.
Dosta mi je toga da svako kome padne na pamet pronađe neki “razlog”, pronađe neko “opravdanje”, pronađe neki “intres naše dece”, neku “obranu srpke tradicije” i onda tradicionalno rasturi Beograd. Dosta je, bre, više.
Ne lomite mi moj Beograd. Da, dobro ste me čuli. Moj Beograd. Moje je i Pančevo, moj je i Kragujevac, Novi Sad, Niš, Subotica i mnoga druga lepa mesta u mojoj Srbiji. Ovde žive ljudi koje volim. Ovde žive lepe stvari, lepi momenti i lepe uspomene. Ne tiče me se šta su razlozi, izgovori, intresi… Dosta mi je vas koji mislite da ste baš vi pozvani da nešto uništite. Dosta mi je svih vas koji jedva čekate da uništite trolejbus, da spalite automobil, da razbijete nekome glavu. Dosta mi vas je. Budite šta god hoćete, pripadajte grupi kojoj god hoćete, samo neću više da razmišljam mogu li automoblom kroz Beograd, da li je danas neka utakmica u Novom Sadu ili Nišu…
Svi vi koji ne znate gde da potrošite energiju, preplivajte Dunav, nađite nekog da vas voli, javite se u istom tolikom broju da pomognete tradicionalnom srpskom seljaku, kad pocnu tradicionalni radovi na tradicionalnim njivama, uradite nešto sa svojim životom. Ne želim da znam za vas. Vi ne branite Srbiju, vi ne branite tradiciju, vi ne predstavljate mene ni Srbiju koju volim.
Mi u Srbiji, kad nas neko iznervira uzmemo pištolj i opalimo sami sebi metak u koleno.
Sergej Trifunović, “Utisak nedelje”, TV B92 10.10.2010.
Na žalost posle ovog dana, još jednom smo sami sebi “pucali u nogu”. Niko nije dobio. Niko ništa nije postigao. To je moje mišljenje. Ne verujem da se LGBT zajednica oseća slobodnije, nego 09. oktobra, ne verujem da su im danas ljudka prava veća ili bolje zaštićena nego juče. Ne verujem ni da su srećni kad vide Beograd razlupan i zapaljen. Ne verujem da je pobeda kad te marica dovozi i odvozi sa skupa. Čak i ako jeste pobeda, uz milion evra štete, uz sve ono što su preživeli oni koji su samo želeli da odu do pijace ili da se venčaju u Beogradu baš tog 10.10.10 – onda je Priova pobeda.
Ono što jeste, ovo jeste bio korak, mali korak koji su slobodni ljudi odlučili da učine. I neka su. Ne smetaju mi. Demokratija podrazumeva različitost. Tolerancija poštuje različitost. Sve je to ok.
Nije ok nasilje. Neću to više da gledam. Neću da me gledaju kao nasilnika samo zato što mi na pasošu piše “Srbija”. Neću da svojim prijatejima koji žive u inostranstvu svaki put moram da objašnjavam da ih niko neće prebiti ili ubiti samo zato što tečno pričaju francuski ili imaju australijski akcenat dok govore engleski u Beogradu.
Još jednom glasno kažem – ne dirajte mi Beograd, ne dirajte mi Srbiju. Ne lomite je. Ne palite. Nemate pravo. Dosta je.
Definitivno mi nije jasno šta se dešava…
Taman kad smo počeli da nižemo diplomatsko-političko-istorijsko-bogougodne međunarodno-obavezujuće pobede, taman kad je Kosovo ponovo počelo da biva naša kolevka, naš Jerusalim, naše srce…
Taman kad je Vuk (Vuk!) Jeremić počeo da forsira onaj svoj prepoznatljivi visokoobrazovani akcenat engleskog jezika na sednicama SB UN, taman kad se vratio na ispravni kurs objašnjavanja svetu kako je zgrešio priznajući, na prečac, Kosovo…
Taman kad smo, u epskom desetercu, spremali novu kritiku Međunarodnom sudu pravde, kako nije razumeo šta smo mi to hteli da ga pitamo, te je onda sasvim pogrešno i ničim izazvano odgovorio onako kako se to nama ne sviđa… I šta ima Međunarodni sud tu sad uopšte da se meša?! Taman kada smo…
K’o iz vedra neba me pogodi vest: Boris će da priča sa Vukom o tome dal’ da ga smeni.
Nije izvesno šta će Vuk (Vuk!) Jeremić misliti o tome da mu se oduzme titula maloga od palube, baš kad se vrati iz prijateljske nam USA, tek šuška se o tome da je Jeremiću Vuče (u epskom desetercu) bio srca kamenoga kad je u pitanju bilo popuštanje pod pritiscima da se malko revidira tekst onog našeg predloga rezolucije. Kako to mislite nije to bio naš predlog? Bio je. Borisove mi kolekcije kravata za neformalne ručkove!
E sad, izgleda je Jeremiću Vuče, srca kamenoga, malo zatezao… Pa su se prijatelji naše teritorijalne celovitosti javili putem golubova pismonoša i predložili da se Vuku da neko drugo radno mesto. Nije izvesno koje. Bilo kako bilo…
U ovom trenutku su otvorene sve opcije – da Jeremić zadrži tu poziciju, da predsednik Republike zatraži da se povuče, kao i da sam podnese ostavku, saznaje “Danas”.
Jeremiću Vuče - Foto: http://multimedia.pol.dk/archive/
Situacija deluje ozbiljno, čak i bez deseterca.
Ipak mislim da bi trebalo biti pribran i ne donositi odluke zbog kojih bi posle moglo da nam bude žao. Ne sad! Ne sad kad je pobeda tako reći na vidiku! Diplomatska. Naravno. Tu je, svega nekoliko vekova udaljena.
Ne sad, kad nam ponestaje mleka. Ulja imamo – ko mož’ da plati. Ne sad, ne uzimajte nam Mladoga Lava… tj. Vuka. Nek’ nam bar on o(p)stane. Ulja imamo u robnim rezervama, al’ sa Vukovima je već druga stvar… Sa njima smo nekako u deficitu… Još od onomad…
Dobro je Drašković, nego Danica još nije stigla da formuliše nove stavove… Krenula da sprema zimnicu. Ipak je domaća turšija – domaća turšija. Čim ona baci teze na papir – javiće nam se Vuk da nam ih pesnički razjasni.
Borise, nek’ nema mleka. Nek’ poskupi ulje. Nek poskupi struja, bilo bi dobro da bar nje ima. Nek poskupi gas… Nek poskupi – što poskupjet mora! Nek’ i dalje ne znam gde je Ratko. Sve ću to, teška srca, preživeti. Ali…
Čuvaj mi, čedo moje, Vuka!
Da ne brinem za Kosovo. I metohiju.
Opet nisam pisao. Neko vreme. Neki od vas su me čak i pitali zbog čega… Bio sam u nekoj vrsti tihovanja. Nešto kako deda Radovan (u daljem tekstu: David Dabić – kako bi se izbegle zabune i zlonamerne insinuacije). Onomad kad je deda David tihovao, kažu da je puno razmišljao. I ja sam. Duduše, za razliku od njega ja nisam držao tribine po Srbiji. I nije me jurila BIA po GSP-u. Mene BIA kad traži – oni me i nađu. Kažu da oni imaju najbolji telefonski imenik u Srbiji. Što bi rekao Radovan III “Vi ste taj i taj – reko ja sam taj i taj.” Elem, slabo se vozim GSP-om.
Nego, bio sam zauzet. Radim na stvaranju prvog miliona. Kažu da je taj najvažniji. U Srbiji. Posle, kažu, ide lako. Shvatio sam da je vrag odneo šalu… Ako planiram da uspem u Srbiji, prvi milion mi je od šuštinske važnosti. I uprkos ovim subvencionisanim kreditima i uprkos tome što je Mlađa rekao da će sad svi moći lakše da uzmu kredit (što će opet podići srpsku privredu do neslućenih granica) ni jedna banka nije imala razumevanja za moj pokušaj da prvi milion uzmem na kredit. A meni se to činilo kao odlična ideja. Vi meni milion na kredit od recimo 10 godina – kad prođe taj rok, računam da ću imati dovoljno da kupim banku i posle ćemo lako da se prebijemo. Moja banka i ja. Ali, avaj – kažu rata za kredit mora da mi bude visine do 40% plate – i zato ne mogu da uzmem milion na kredit.
Da bi smo razjasnili otkud baš sad potreba za tim prvim milionom predlažem da krenemo od nekoliko opšte poznatih informacija danas u Srbiji:
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da preračunate koliko zapravo vredi vaša plata. U parama.
1 litar benzina = 120 dinara.
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da preračunate koliko zapravo vredi vaša plata. U litrima.
Mesečno primanje direktora Srbija gasa (u daljem tekstu: Milioner) 1345000 dinara.
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da izračunate koliko je to evra, kad “skratite” za dve nule.
Srbija ima 700000 gladnih i nema novi špijunski satelit.
Ovaj dva podatka biće sve bitniji i bitniji – kako vreme bude prolazilo. Cenim.
Uhapšen je Radovan Jelušić.
Ova informacija je bitna zato što je prepošteni Radovan Jelašić dobro. I još nije prodao vilu od milion (da, milion) evra.
Da krenemo od kraja. Ovo iznad nije bila greška u kucanju. Dobro ste pročitali. Uhapšen je Radovan Jelušić.
Lion, Podgorica — Generalni sekretarijat Interpola potvrdio je hapšenje crnogorskog državljanina Radovana Jelušića, ključnog čoveka kriminalne grupe Pink Panter.
Ne mož’ ni jedan kriminal izgleda da prođe bez nekog “našeg”. Još samo da utvrdimo koji su naši – koji su njihovi.
Radovan Jelašić je dobro. Još uvek je guverner. U ostavci. “A dokle će – ne znamo!” što ono rekoše za Đeknu. I još uvek nije prodao vilu koju je svojevremeno procenio na milion evra. Dobra vest je to da će izbor novog guvernera sačekati jesen. Drago mi. Zbog Radovana. Njega mi nekako žao. Njega su baš ojadili, smanjili mu platu na tričavih 140000. Dal’ tolko beše? A zamislite koliko njega izađe struja, recimo, za tu vilu “Milion” sad kad se uračuna ovo novo poskupljenje struje?! A njemu smanjili platu. Kao kriza je. I nije čoveku lako.
Radovanu smanjili platu – kriza je, a Duki Dule Duško koji drži Srbiju pod gasom mesečno inkasira “ciglo” 1345000 dinara. Od čega je samo 319258 dinara od Srbija gasa. Ostalo plaćaju Rusi. Doduše, posle je ta informacija korigovana tačnom informacijom da Dule kao generalni ne mož’ da primi više od 6 prosečnih plata u Srbiji, jer je tako rekao upravni odbor. A upravnoga odbora se ne poriče. Te tako, Dule, ni kriv ni dužan prima bednih 220000 dinara i još bednijih 30000 dinara paušala iz Skupštine. Tako bar kažu novinari. Ovi iz Blica i ovi iz B92.
Doduše, Dule to sitno “resto” od Rusa, kaže donira u humanitarne svrhe. Što jes’ jes’. E sad, obzirom da se u imovinskoj karti koju je Dule prijavio jedino ne vidi stanje na bankovnom računu, ostaje vam samo da starom srpskom metodom “koliko-sam-ja-tu-dobar” izračunate koliko vam ostane na računu kad Rusi uplate 995 941 dinara (ovo mu nije broj telefona!) pa onda banka obračuna kamaticu na 995 941, a vi posle donirate. U istoj imovinskoj karti vidi se da Dule nema ni jedan stan na svoje ime. Što me je baš rastužilo. Setim se Radovana koji ne mož’ da sastavi kraj s krajem – sa onolikom platicom, sad vidim da ni Dule nema stan. I bude mi žao. Al onda, kad se setim da ni Boris nema stan na svoje ime… Tek tu me uhvati tuga. Međutim, mnogi od vas će ispravno primetiti da sam već rekao da ni ja nemam stan na svoje ime – pa mi je onda nekako malo manje žao svih prethodno pomenutih i shvatam da mi je nekako neophodno tih prvih milion – pa da onda posle nekog vremena i meni smanje platu sa 400 i kusur hiljada na 140000 kao sirotom Radovanu – pa da i ja dam negde ostavku. Kad malo bolje razmisliš sve što ti treba je prvi milion – a posle se već nekako i država napregne da ti da platu od 400000. Koliki li je regres na tu platu?! To bi neko mogao da mi preračuna. Meni se vrti u glavi od tolikih brojeva…
Doduše, možete i da preračunate koliko bi sa takvom platom nekome trebalo vremena da otplati dug Srbije za satelit od 20 miliona evra. Šta će Srbiji špijunski satelit? Pa ne treba nam. Naravno da nam ne treba. Al ne treba nam ni 700000 gladnih – pa ih imamo. U svakom slučaju deda Prvoslav (istražnim organima poznat kao Davinić Prvoslav) nije se slagao sa mnom da nam ne treba taj satelit – u doba kad se njega pitalo šta je dobro za branik otadžbine. E sad i u kafani kad nešto naručiš moraš da platiš. Pošteno. (Sećate li se predizborne kampanje kad je ovaj slogan bio aktuelan. Kažu da ga je Sale Tijanić izmislio.) E, Prvoslav je, pošteno, naručio taj satelit. A glede toga što on više nije ministar – mi treba da platimo ceh od opet “ciglo” 20 miliona evra. Isto ko u kafani – ko poslednji ostane, plaća račun.
Sad, ima nagađanja da se neko ugradio za tih 20 miliona. Ali o tome nek daju reč istražni organi. Da ne bude posle – rekao Nemanja… “U ostalom svi smo mi slikani odozgo…”
Međutim, svaka situacija ima i bolju stranu – kad razmislim koliko evra mesečno gube Mlađa, Radovan, a pogotovo Dule, činjenicom da je skočio kurs – kapiram da je meni mnogo bolje, jer ja mesečno gubim mnogo manje zbog tih kursnih razlika. Pa se manje i nerviram.
S druge strane, oni se voze službenim kolima, pa ih se oni mnogo manje od mene nerviraju što je benzin 120 dinara. Kad podvučeš crtu – nekako smo egal.
Jedino što meni fali taj prvi milion – pa da se i ja onda malo vozim službenim kolima.
Ako neko čuje za neki pošten posao – a da mogu da zaradim tih milion evra, budite tako dorbi javite mi. Ako vam treba moj telefon – ima ko zna.
I pre nego se ponovo vratim u tihovanje, voleo bih da obratim vašu pažnju na još dve jako bitne informacije… Mirko je rekao da je kriza u regionu završena, a Boža Đelić je naglasio da moramo da pomognemo braći Grcima.
Sad mi je nekako lakše.
Mnogo toga nam se izdešavalo, od kako sam poslednji put beležio…
Neke stvari prosto nećemo moći lako da zaboravimo. Otišao Radovan Jelašić. Dosadilo čoveku da bude guverner. Održao konferenciju za novinare, analizirao ekonomsku situaciju i dao ostavku. S neba – pa u rebra. Rekao čovek, dosta sam ja vas trpeo sve ove godine – i šta imam za uzvrat? Vilu od tričavih milion evra. Nije mu lako. Zamislite kako izgleda usisati vilu od milion evra? A kamo li okopati bašticu na takvom imanju? A Radovan? On sedi u Narodnoj banci i treba da bude guverner Borisu koji ga ne sluša, Mirku koji sluša Borisa koji nesluša Radovana i Mlađi koji ne sluša Borisa, al zato njega ne sluša ni Boris koji ne sluša Radovana ni Mirko koji sluša Borisa koji ne sluša Radovana. I tako… Samo je bilo pitanje kad će i Radovanu da dozlogrdi da radi za crkavicu od tričavih 180 i nešto hiljada dinara mesečno. Toliko beše? Smanjili mu platu – kao kriza. A direktoru Telekoma nije kriza? A direktoru JAT-a nije kriza? Direktoru Železnica nije kriza? Samo sirotog Radovana udarili po nejakom džepu.
E, tad je rekao – dosta. I dao ostavku – iz ličnih razloga. Posle nas je Mirko (uz kafu!) toliko ubeđivao da je “iz ličnih razloga” da sam se za malo rasplakao kako je Radovan pored tolikih “ličnih razloga” uopšte i do sada jadan izdržao da bude guverner. Jako dobar čovek – taj Radovan. Za toli(c)ku plat(ic)u.
Zlonamerni doduše kažu da su Radovanu morali da zakinu na platici da bi se prištedelo za Žirafu. Zašto pišem Žirafa sa velikim Ž? Pa zato što se tačno zna koja Žirafa je u pitanju. Ona, što je (ni kriva ni dužna) pomogla formiranje republičke vlade. Još onomad. Onda nam je opet Mirko, a boga mi i Dragan Palma Betoven Marković zapeo da objasni da nije Žirafa bila uslov za Vladu. Izgleda je bila uslov samo za poslaničku većinu u Skupštini Srbije.
Bilo kako bilo Žirafa je stigla. U stvari, stigao je. Kako se kaže muška Žirafa? Jovanča. Zvuči glupo – zar ne? Pa da, ali ni približno glupo kao Mlađa koji u “ministarskoj poseti” zoološkom vrtu u Jagodini izlaže argumentaciju zašto (baš) Jagodina mora da ima Žirafu. Baš je Mlađa bio simpatičan. Poznajem čoveka. Jedna od retkih situacija gde se baš videlo da ni sam ne veruje u to što priča. Al’ morao je. Ili to – ili Vlada Skupštinska većina. Saznali smo da i da je baš sad idealno vreme da anonimni donator iz jedne beogradske firme koja je ničim izazvana dobila reklamu na svim nacionlanim televizijama u udarnom terminu donira 45000 evra za Žirafu. Sa transportom.
Blic strip by Marko Somborac - www.blic.rs
Hteo je Anonimni donator da donira te pare još u vreme kampanje, ali mu je Bokica lakonski rekao: “Aj, majke ti, za te pare kupi Palmi onu j*b*n* Žirafu, da nas ne d*k*a oko j*b*e Vlade više!” – i bi tako.
Neke narodne kuhinje po Srbiji se zatvaraju, nekima malo kasni nekih 6-8 plata, neki štrajkuju glađu – ali Jovanča je dobro – što i vama želimo.
I Vlada je dobro. Doduše bez guvernera. Ali, ekonomski jaka i stabilna Srbija koja je regionalni lider u ekonomiji to neće ni osetiti. Skoro neće. Možda malo po kursu… Al’ neće kurs da pređe 100. Majke mi. Možda malo po ceni goriva. Al’ neće ni to da pređe 130. Bar neće jako brzo. Majke mi.
Bio je i Uskrs. Hristos je vaskrsao i ove godine. Mada je zbog krize ove godine odlučeno da se spoje i pravoslavni i katolički. Da se ne trošimo dva put. Kriza je. Tako da su ove godine i naši i njihovi farbali jaja i tucali se u isti dan. I kažu da se osećalo posebno ushićenje zbog tog kolektivnog tucanja. Posebno u Mokrinu. Tamo su svake godine najushićeniji tim povodom. Mada ja imam utisak tog kolektivnog tucanja u Srbiji još od onog slobinog Gazimestana. Pa na ovamo… Samo nikako da utvrdimo ko – koga. Odnosno koji su naši – koji su njihovi. A i javlja s e problem ko nosi jaja. Valjda onaj ko pobedi? Dal’ naši – dal’ nji’ni.
Blic Strip by Marko Somborac - www.blic.rs
Spojili smo i nekoliko dana odmora. U Srbiji ima mnogo bitnih datuma. Evo, npr. Veliki petak, Velika subota, pa onda nedelja (dan kada se najviše Srba kupa!) pa još i Uskrs. Onda Veliki ponedeljak! Prirodno je da se tih dana ne radi. Crveno slovo je! Šta hoćete – da nas Bog kazni? Samo nam još to treba – pored Mlađe i Palme.
Al’ zato, čim smo se (malo) odmorili – Mlađa kren’o direkt u rudnik! Udarnički! Otišao čak u RTB Bor da se provoza onim veeeeelikim kamionom. Penjao se uz stepenice, sve u plavom radničkom kombinezonu. Šta ti je koreografija i kostim! “A glumci leeeepi!”.
Dule Vujošević održao čas košarke u 4 lekcije Makabiju – Đilas odrešio kesu za 20 miliona – dinara. Kriza je. Bravo Dule. Svaka čast. Al’ aj sad da vas vidim kad vam u goste dođe KK Tamiš Petrohemija Pančevo!
Ovde je zaista sve moguće.
U jednoj nedelji toliko stvari… Tek onako, iz rukava, bar tri datuma koji bi trebalo da imaju neko značenje u ovoj zemlji. 8. mart – Međunarodni dan žena
Međunarodni dan žena, 8. mart obeležen je brojnim manifestacijama koje su organizovale nevladine organizacije da bi ukazale na loš položaj žena u društvu.
9. mart – Godišnjica velikih demonstracija
1991. U Beogradu su održane prve velike antirežimske demonstracije. Policija je grubom silom rasturila demonstrante, nakon čega je centar grada zaposela vojska s tenkovima. Poginuli su jedan demonstrant i jedan policajac. Proteste zbog brutalnosti policije nastavili su narednih dana beogradski studenti.
12. mart – Godišnjica ubistva Premijera Srbije dr Zorana Đinđića
Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno.
Uvek kad dođe ovaj mart i ovi datumi, svaki put se iznova zapitam da li je moguće da su sva tri datuma zapravo potpuno obesmišljena? I rekao bih da jesu.
8. mart tzv. “dan žena” u Srbiji se već tradicionalno pretvara u priliku da cvećari progaju ogromne količine karamfila, afričkih ljubičica (obavezno u očajnom stanju!), ruža i koje čega sve ne. Takođe tradicionalna prilika da se u onim kolektivima gde se još uvek radi (uprskos privatizaciji!) ode ranije s posla, na tzv. “proslave” 8. marta, gde se uglavnom muški deo kolektiva – kolektivno intoksinira dovoljnim količinama alkohola. Taman dovoljnim da zaborave zbog čega su tu uopšte došli, kao i to da osim polu pijanih koleginica kod kuće imaju žene koje takodje “slave” 8. mart. Smisao 8. marta retko ko od njih je mogao da zaboravi – jer ga je retko ko od njih zapravo ikada i znao.
Na žalost i najveći broj žena sveo je 8. mart na gore pomenute karamfile, odlazke u parfimerije (da se pokupi poklon od firme ili istera nešto para iz novčanika pijanom mužu!) ili priliku da od muškog dela populacije dobije nešto malo pažnje koju bi trebalo da dobiju svaki dan. Doduše, uvek se ispostavi da se oko osmog marta uvek pojavi i velika količina razno raznih boraca za prava žena – mahom onih koje tokom ostalog dela godine nigde ne možemo videti.
Naravno, ovde je reč o onom delu populacije koja navodno “slavi” 8. mart. U isto vreme postoji ništa manji broj ljudi od kojih cvećari, baš tog dana, neće oteti pare, onih koji tog jutra neće čestitati ni jednoj ženi 8. mart. Uglavnom zbog toga što ženu zapravo poštuju. Naravno i ovu grupu ljudi predvode žene, mahom one koje zapravo znaju šta ovaj praznik obeležava, one koje baš nisu oduševljene onim što su dobile, uz ono pravo glasa, za koje se tako grčevito borila tetka Klara. Sve ređe i ređe neko obrati pažnju na rezultate za skoro 100 godina emancipacije žena. Doduše, uvek se nađe neki zanimljiv rezultat te rasprave treba li čestitati 8. mart. Kao zanimljivo štivo toplo preporučujem tekst @NikiBGD na pokojnom blogu “Sisala Vesla”. Zanimljivo žensko mišljenje na temu jednakosti polova…
Nije ni muškarcima lako. Oni koji se ipak odluče da “obleže” 8. mart kakvim divnim karamfilom ili na sličan način, često se izlažu opasnosti da završe sa lakim do teškim telesnim povredama, a da uz to čuju i ono čuveno “noćas spavaš na kauču”. E, Klaro, Klaro! Gde je tu ravnopravnost?!
Ipak, lepo je čuti da neke od pripadnica definitivno lepšeg pola No Matter What nebi promenilo svoje pravo da bude majka, žena, oslonac kuće i porodice. Neke bi se izgleda “pozvale na garanciju” i vratile to svoje precenjeno pravo glasa u zamenu za druge bitnije stvari koje su se “usput” izgubile. Poštujem. Vrlo.
I ne stigne čovek pošteno ni da se istrezni od osmomartovskih proslava, a osvane 9. mart. Ništa manje obesmišljen. Dan kada je Trg Republike, po prvi put pokazao koliko naroda zapravo nije oduševljeno proizvodom koji se zove “Slobodan Boba Milošević”. Dan kada je politička elita u Srbiji počela da shvata u kom smo pravcu krenuli kao zemlja, kad smo svi počeli da shvatamo da mora da nas bude “više” da bi smo nešto promenili… Dan kada je mnogo toga počelo. Dan kada je Vuk Drašković postao značajna politička ličnost u Srbiji, dan kada smo možda po prvi put u “akciji” videli i mnoge druge političke lidere. Dan kada je i Boban shvatio da je vrag odneo šalu, pa izveo prvo policiju – a potom i vojsku, sa sve tenkovima. Dan kada je poginulo dvoje ljudi stojeći na dve različite polarizovane strane – istog naroda. Dan koji je pokazao da će 5. oktobar jednom osvanuti. Sve je to bio taj jedan jedini dan. Čuveni 9. mart.
A danas? Danas većina političkih aktera ostavlja cveće na različitim lokacijama po Beogradu. Vuk Drašković skuplja jeftine političke poene (manje više potpuno beskorisne!) i lamentira nad svojom političkom ulogom u svrgavanju Miloševića, kao i nad svojom političkom karijerom koju je u među vremenu maestralno srozao do nivoa statističke greške.
I u ovom slučaju, ima mnogo onih koji su taj dan gutali suzavac, tukli se sa “narodnom policijom” i stavljali glavu u torbu – a danas bi se, nezadovoljni proizvodom koji su dobili, pozvali na garanciju i vratili proizvod – možda u zamenu za neki dobar film na tadašnjoj NTV Studio B. Kada bi samo imali takvu priliku…
O različitim načinima na koje je do sada obesmišljen 12. mart 2003. kada je ubijen premijer Đinđić, pokušaću da pišem tog dana. U koliko budem imao snage da se ponovo suočim sa tim da ga nema – uglavnom zbog toga što je bio hrabriji i odlučniji od mnogih.
Priliku da se žalimo na neke od prethodnih događaja i njihovih posledica na žalost nemamo.
Ipak, bar je Toshiba odlučila da nas obraduje. Toshiba pokreće regionalnu kampanju kojom promoviše svoj jedinstveni garancijski paket “Garancija bez obzira na sve”.
Nova kampanja podržava našu strategiju putem koje želimo da ljudi shvate da, bez obzira što su Toshiba laptopovi oduvek poznati po svojoj pouzdanosti i kvalitetu, želimo da budemo sigurni da se iskustvo naših korisnika neće ni na koji način izmeniti.
Goran Kurt, marketing menadžer kompanije Toshiba za jugoistočnu Evropu i Izrael
To u praksi znači da No Matter What imate pravo da vratite svoj novi laptop računar brenda Toshiba u koliko njime niste zadovoljni – u prve dve nedelje. Takođe vam je, u prvih godinu dana, omogućen servis ili zamena laptopa u koliko se vaš ljubimac slučajno ošteti. Da stvar bude još bolja Toshiba vam garantuje novi laptop u koliko vam neko ukrade vaš u prvih godinu dana! A to u Srbiji nije nebitan detalj. Još jedan, ništa manje bitan detalj, danas u Srbiji (i ne samo ovde!) jeste i garancija da će vam Toshiba vratiti novac za kupljeni laptop u koliko ostanete bez posla u prvih godinu dana nakon kupovine. Zvuči neverovatno – ali zaista je tako. Sve što treba da uradite je da svoj novi računar registrujete na www.nomatterwhatguarantee.com.
Ova akcija će u našem regionu trajati sve do 11. aprila 2010. i u tom periodu ovakvu garanciju možete dobiti na svaki novi laptop računar brenda Toshiba. Moram priznati da meni zvuči primamljivo. Još ćemo videti šta nam ekipa iz kompanije Toshiba sprema. Ako je istina ono što sam ja načuo – biće tu zanimljivih stvari! Ja verujem svojim izvorima i zato redovno posećujem www.garancijabezobzira.rs.
Još nešto da se razumemo, vreme koje ste odvojili za čitanje ovog bloga za sad ne podleže nikakvoj garanciji… Ovo čitate na sopstvenu odgovornost. Bar dok me ne sretnete u bašti Coffe Shop-a (imaju Hot Spot!) sa bebicom na čijem poklopcu piše “Toshiba”. A, kad se to desi – ko prvi vikne “No Matter What” ima od mene produženi espresso. Sa mlekom ili bez… Kako ko voli.
K’o što već rekoh nije samo Velja-Bager-Magistar-Ilić u Srbijici imao bliski susret sa pesnicama… Ljubav prema pesnici – kao najefikasnijem rešenju raznih vrsta sporova bila je ovih dana dostigla svoj zenit. Baš nekako na dan zaljubljenih… Da krenemo redom…
Taman kad smo se navikli na činjenicu da je Srbija dobila novog duhovnog vođu – sećate se tog radosnog događaja, taman kad smo pomislili da je pravoslavna pastva “uplovila u mirnu luku” osvane vest da je Sinod SPC razrešio vladiku Artemija. Odmah mi pade na pamet replika – “A bio je dobar čovek”. Pa onda rekoh sebi “Nemoj tako Nemanja, nije se čovek još upokojio” – al’ da zlo bude veće baš tu rečenicu izgovorio je umirovljeni vladika Atanasije par dana kasnije želeći da nam objasni da nije vladika Artemije baš za sve kriv – jer on je dobar čovek, al’ ga zavedoše dušmani.
Dakle, Sinod je posumnjao da u finansijsko-materijalnom poslovanju eparhije Raško-prizrenske postoje određene nepravilnosti! Za one neupućene i eparhije imaju finansijsko poslovanje. U prevodu – vrte se i tu pare. I to vrlo često ogromne. A gde su pare i ljudi na jednom mestu – hoće da dođe do malverzacija. Sad smo saznali da ako vršiš malverzacije radnim danima – pa se onda u nedelju na liturgiji ispovediš – Bog ti oprosti grehe, već u nedelju posle ručka si tako reći bez greha… Pa u ponedeljak možeš ponovo da se vratiš na malverzacije. I tako godinama. E sad, problem je u tome što se uvek pojavi neko ko pokvari igru… I pošalje ti komisiju u kojoj su Amfilohije i Grigorije da te saslušava… Mislim da čuje tvoje argumente i da ti trkeljiše, oprostite, proverava papire. A u našem narodu nije popularno proveravati papire koji prate poreklo i tokove novca. Ta se rabota oduvek u Srba smatrala za jeres. Još u doba nepismenog Miloša Obrenovića popreko su gledali ove pismeme – jer su umeli da čitaju… I još od tad posebno popreko gledamo sve koji proveravaju papire…
Nešto kasnije smo čuli da dve komisije SPC proveravale poslovanje (čitaj: gde su pare) eparhije Raško-prizrenske. Prva komisija bila je “da sasluša argumente” još 2006. godine. Tu se javila moja prva nedoumica: šta je Crkva radila od 2006. do 2010. godine radila? Zašto se nije reagovalo? Šta je radilo državno tužilaštvo Majke Srbije? Te odgovore nam niko nije dao… Bog zna.
Sve u svemu, izgleda je pored Boga i Artemije znao šta se dešava u poslovanju (čitaj: gde su pare) pa nije baš svojevoljno pristao da mu se trkeljiše po ‘bogougodnom’ poslovanju. I baš zato što nije pristao Sinod je zaključio da će morati da ga sklone. I sklonili su ga.
Uveren sam da će vernici, sveštenstvo i monaštvo sa olakšanjem prihvatiti odluku Sinoda.
vladika Irinej bački
Dok je Sinod zasedao desio se ispred Patrijaršije nesvakidašnji događaj. Okupilo se nešto monaha koji su pevali duhovne pesme i time pružali podršku Artemiju. Tu sam imao još jednu nedoumicu: dal je u pitanju Sindikat SPC? Pa reko’, kad već imaju “finansijsko-materijalno poslovanje” verovatno imaju i sindikat. Neko ko se bori za prava božijih radnika… Znate ono, radno vreme, uslovi rada, povezivanje radnog staža… Ipak nije bio Sindikat. Još nije osnovan.
Ipak, nisam skroz promašio temu – jeste bilo u pitanju povezivanje radnog staža. Simeon Vilovski (zapamtite to ime) sekretar prepoštenog vladike Artemija, zadužen baš za onaj deo finansijsko-materijalnog poslovanja je shvatio da nepovezan radni staž može da bude jako veliki problem. I zato je sebi povezao nekoliko godina radnog staža novcem koji je napaćeni srpski narod slao svojoj srpskoj braći na Kosovu. Simeon je valjda “širokim tumačenjem” došao do zaključka da je i ona ‘srpski brat’ toj srpskoj braći – pa je probleme krenuo da rešava od sebe. Ne kaže se u našem narodu džabe “Bog je prvo sebi stvorio bradu”. Nije dokazano da je Bog zaista stvorio tu bradu – a nije dokazano ni to da je Simeon sam sebi povezao taj staž. Bar ne javno. Bar ne još uvek. Ako ste se, kao i ja, zapitali “Gde je, bre, taj Simeon – da ga ja nešto pitam…” – čovek je na grčkoj primorju. Kao dobar ekonom odlučio je da prištedi – pa je na (dugo)godišnji odmor otišao u Grčku, ali u pred sezoni. Jeftinije je. Kad će da se vrati? Još jedna nedoumica. Bog zna.
Blic strip by Marko Somborac - www.blic.rs
Kad je sve krenulo, javili su se i analitičari ili ti “poznavaoci crkvenih prilika” da nam kažu da je ovo samo početak mudre politike koju nodi naš novi Patrijarh… Onda smo čuli da je Artemije fasovao između ostalog i zbog toga što je javno kritikovao srpsku vladu po pitanju politike vezane za Kosovo… Ali meni je najzanimljiviji bio detalj koji je izneo “poznavalac prilika” Ranđel Nojkić, koji nas je potsetio da je bivši sekretar eparhije Zoran Grujić, zvani Gruja, već zaglavio što bi mladi rekli “tvorza” zbog trošenja crkvenih para u privatne svrhe… Znači Simeon je čovek tradicionalista. “Čuva – što je dobro.” Kao TetraPak.
Sinod odlučio – Artemije privremeno “suspenzovan” – Atanasije imenovan za administratora eparhije.
I to bi trebalo da bude to. Al’ onda srpsko sveštenstvo odlučuje da iskaže svoju veliku ljubav prema mirnom rešavanju problema. Odmah po dolasku u manastir administratora Atanasija i vikara mu Teodosija desila se podela na naše i njihove. Jedni kažu da da su naši bili ispred – a njihovi unutra, drugi obratno. Kako bilo, ispred manastira u Gračanici skupila se ekipa “branilaca vere” (izgleda opet članovi Sindikata u osnivanju) iz manastira Crna reka. Ako vam ime zvučio poznato, to je onaj manastir gde su lečili nekih 200 narkomana – lopatama. Između ostalih metoda, naravno. Isti onaj manastir gde su ti isti ljudi plaćali “lopatoterapiju” 350 evra mesečno. Isti onaj manastir koji nije bio obavezan da na prihod od 200 puta 350 evra mesečno uplati ni dinar poreza Majci Srbiji. Po zakonu, naravno. E, ta braća, Brate, iz Crne reke, podržana drugarima “Kosovo-za-patike-Obraz-1389″ je došla da od Suspenzovanog Artemija uzme blagoslov. Za šta blagoslov – nedoumica. Zašto baš taj dan – a ne dan ranije… Nedoumica. Bog zna.
E onda su izašli “poštovaoci odluke Sinoda” sa druge strane vrata manastira i tu je došlo do izvesne pometnje. Malo za kosu – malo za bradu. Malo “Mrš!” Hrišćanski. Ko tebe kamenom – ti njega s’ dva. Posle je bilo mirno. Intresantan detalj je da su “Boj na Kosovu” između ekipe “lopatara” i ekipe “poštovalaca” morali da regulištu pripadnici “čuvara svete srpske zemlje” KPS i KFOR. I posle su nam Šiptari krivi za situaciju na Kosovu? Jel’?
I opet smo čuli kako je Artemija smenio Tadić – al’ nisu bile pare u pitanju. Ne, nije bila u pitanju SMS akcija donacije za gladne na Kosovu. Nije bilo povezivanje staža. Ne. Nije delegacija Audi-a pravila problem zbog neisplaćene rate za vozni park… Ne. Nego je u pitanju bila sveta srpska zemlja – Kosovo. Artemije je stao na branik otadžbine – al mu se strane obaveštajne službe mešaju u posao. I to sve preko Tadića. Pare od eparhije nisu proneverene – to je samo Simeon uzeo beskamatni kredit. U ime Sindikata. Samo nije imao pečat – jer Sindikat još nije osnovan.
Dobra stvar za Artemija je što su mu dozvolili da boravi u manastiru, uz blagoslov Atanasija. A loše stvari su što je Simeon otišao u Grčku na (dugo)godišnji odmor i što mu je Atanasije došao. I neće da ode. Bar ne uskoro. A Atanasije nije čovek za potcenjivanje. Toga bi se sećao i pokojni Sloba Milošević – da je živ. Atanasije reče da je provaljivanje u manastir bunt protiv SPC, a ono što nije rekao je da on nije pokojni Pavle. Njega neće moći baš svako da zaobiđe u toj priči. Još jedna loša vest je i da je cela priča izašla iz okvira Crkve. Sad je i MUP po nalogu Visokog tužilaštva pokrenuo istragu o finansijskim malverzacijama saradnika Suspenzovanog Artemija. Sad, da li će i on da odgovara kao odgovorno lice – eto još jedne nedoumice. Pogađate već… Bog zna.
Još jedna nedoumica je hoće li neko da ispita sve gluposti koje dolaze iz redova SPC ili samo ovu. Hoće li Suspenzovani Artemije Prepošteni da bude samo žtveno jagnje na ognju medijske kampanje ili će neko i Vasi Kačavendi da postavi delegatsko pitanje “Odakle ti lova, frajeru! Odakle ti lova!”… Bog, naravno, zna.
Dobra vest je da je odabran zaštitnik nasleđa SPC na Kosovu, šef Grčke kancelarije za vezu u Prištini Dimitris Mocopulos. Da li će on imati ingerencije da štiti nasleđe SPC i od preosvećenih vladika kad preteraju (“Ljudi mnogo kradete! Da kraduckate po malo, pa da vas tolerišem!” – mr. Velja Bager Ilić) – to naravno samo Bog zna.
Nisam pisao nekih desetak dana… Malo nisam imao vremena, malo nisam imao želje… Ipak, toliko se toga izdešavalo da je greh da se čovek ne osvrne…
Vest koja me je zaista obradovala je da je ovaj narod imao dovoljno ljudskog u sebi da pomogne da Vanja Pilipović, devojka kojoj je jedina nada za život transplantacija srca, dobije 100000 evra, a time i priliku da se nađe na listi čekanja za novo srce i nastavi borbu za svoj život! I to je zaista lepa vest. Što zbog Vanje – što zbog svih nas. Ipak smo pokazali da nam se svest u narodu, bar na ovu temu, lagano vraća u normalu. Prestali smo da mislimo samo na sebe. Kako reče Vanjin otac “…desio se narod”. I to je manje – više jedina dobra vest.
Od svih ostalih vesti ti dođe da lupiš pesnicom o sto i kažeš “Dosta!”. Al’ pesnica je omiljena u Srbiji – pa sve i da hoćeš da budeš prvi, uvek te neko preduhitri u upotrebi iste.
Velja Ilić – s’ leđa – u paketu!
Blic strip by Marko Somborac - www.blic.rs
Taman kad sam mislio da je Veljina konačna odluka da ne uđe u tzv. VIP Veliki brat na Purpurnoj televiziji bila zaista konačna “kao grom iz vedra neba” prolomi se vest na svim, ama baš svim medijima da je Velimir Velja-Bager-Sve-U-Paketu Ilić napadnut u centru grada! U sred bela dana. Reko’ dal’ je moguće?! Pa ko sme Velju da dira? Već sam pomislio da je neko od ovih njegovih Čačana došao u Beograd da mu objasni neke stvari… Poznajem nekolicinu ljudi iz Čačka i doslovce ni od jednog još nisam čuo kakvu lepu reč o Velji. Svi ga nešto kude… Uvek kažem nemojte ljudi tako – pa nije Voja Koštunica. Ipak je to naš Velja. Al’ ovi iz Čačka nemaju razumevanja za moje simpatije… Zato sam i mislio da je došao neko od njegovih…
Prišao izvesni Dejan Stojadinović, za koga smo kasnije čuli da ima i Facebook nalog, da nije odslužio vojsku, da je odgovoran za globalno zagrevanje… Elem, prišao Deki, rekao Velji da su i on i Mlađa… Kako koji Mlađa? Pa naš Mlađa. Dinkić. Znači i on i Mlađa su isti “otpadni produkt” da se tako izrazim i lepo upotrebom starog srpskog oruđa za mirno rešavanje sporova objasnio Velji Bageru šta misli o njegovom političkom angažmanu. Sa dva tri krakta polu krošea…
E, sad tu se javlja nekoliko ključnih nedoumica… Od ozleđenoga Velje smo odmah po završetku incidenta uspeli da čujemo da ga je Dejan udario mučki s leđa… E, sad na snimku se vidi da mu je Stojadinović prišao pričino frontalno… Al’ valjda ne može da se kaže prišao mi “mučki s preda” – jel?
I taman kad sam hteo da kažem da nema smisla da razno razne budale napadaju političare, koji god da su, po centru glavnog grada… Čujem na snimku kako Velja viče “Ne dajte da pobegne…”. Tu mi je laknulo… Reko nije Velja toliko ozleđen, čim ima vremena da misli na Dejana. Onda se setim da je to isti onaj Velja koji je šutnuo novinara u sred intervijua – pa reko’, neće njega noge da izdaju tako lako! Vežbao je!
I bio sam u pravu. Nije Velji bilo tako jako loše. Odmah je mogao da da izjavu novinarima. I tu nam je svima rekao da nije trebalo da se smejemo kad je on rekao da nosi oružije. Jer, eto, danas ga greškom nije poneo i napade ga budala! I zar je greh lišiti života takvog ološa, pita se Velja, sve onako pred kamerama! I tu se meni javi druga dilema… Treba li našim javnim ličnostima zaista davati imunitet za sve i svašta… Pa i za izgovorenu reč? Jer čemu oni uče omladinu u ovoj državi? Ako imaš dovoljno dobar razlog – po sopstvenoj proceni, možeš da potegneš pištolj i ubijš skota. U sred bela dana – u centru Beograda… Ili već gde god ti odgovara.
Bolje da ne razmišljam šta bi se desilo da Velja nije žurio na javni skup, pa da nije zaboravio da ponese pištolj. Bilo bi svašta… Kad je Šešelj mogao da ga vadi (pištoj!) na studente – što ne može Velja na Ovoga?!
I opet sam u nedoumici, šta bi se desilo da je kojim slučajem onaj novinar imao pištolj kod sebe – kad ga je siroti Velja Bager šutnuo? Pa ga novinar izvadi (pištolj!) i reši svoje probleme sa Veljom…
Ili je jedno kad si poslanik i revolucionar – a drugo kad si bedno piskaralo?
I onda čujem da je siroti Velja zaglavio u bolnicu… Valjda mu je toliko skočio pritisak što je zaboravio da ponese pištolj – da su morali u Kliničkom da mu ga spuštaju. Pritisak. Al, razumem ja Velju. Iznervira se čovek kad vidi da niko od onolike svite pratilaca iz stranke nije poneo pištolj! Pa zar čovek mora na sve sam da misli?! Čemu mu služe toliki članovi stranke!? Radikali bi do sad povadili i duge cevi zaostale iz Bosne i Hrvatske… A ovi Veljini ništa. I kako čoveku da ne skoči pritisak. Sva sreća, Velja je dobro. Ne brinite. Pušten je na kućno lečenje. Inače, Velja je konstatovao da je napadač simpatizer režima. Ajde?! Ja sam stvarno mislio da je nejgov simpatizer… Pa mu zato lupio šamar (model Milutin Mrkonjić 2010.) – kad ono Stojadinović “branilac demokratije”. Bilo kako bilo Stojadinović je dobio fan page na Facebook-u i rešenje o određivanju pritvora do 8 dana.
Doduše, zli jezici kažu da se unapred znalo da će ovo da se desi… Al’ to kaže i Bećkovićka, ista ona što joj se Velja, onomad obraćao “u-paketu!” pa je pitanje ko tu sad laže, a ko izmišlja.
Sve gore navedene nedoumice razrešiće istraga koju će sprovesti nadležni organi. Kako to inače biva u pravnoj državi kao što je naša. Al’ ima jedna nedoumica koju ne verujem da će neko rešiti…
Naime, dan-dva kasnije čujem da je iz MUP-a potvrđeno da Velimir-Velja-Bager-U-Paketu-Ilić ima uredno izdatu dozvolu za N-O-Š-E-NJ-E oružija. Tu se javlja sledeća nedoumica: Ko ovde nije normalan?! Ne verujem da će mi istražni organi odgovoriti na to pitanje.
Da me ne shvatite pogrešno. Osuđujem svaki napad. A to znači sledeće: Osuđujem kad Milutin lupa novinaru šamar. Izvinio se. Osuđujem kad Velja šutira novinara. Mogao bi da se izvini kao Mrka. Osuđujem kad Stojadinović nokautira Velju. Mogao bi on da se izvini, kao Mrka! Pa da se onda svi lepo izljube – popiju po jednu i svako na svoj radni zadatak. Izbori su blizu. Valjda neće i ovaj Stojadinović da se kandiduje… Sudeći po tome kako mu raste rejting na Facebook-u – napravio bi ozbiljnu pometnju na političkoj sceni!
I hteo sam da vam pišem o još koje čemu što se desilo, ali sam opet preterao sa dužinom teksta… Pa ću ostale teme naknadno obraditi…
Naravno da nije Stojadinović jedini upotrebio pesnice ovih dana… Bože sačuvaj. Blagoslovite preosvećeni.
