Već nekoliko dana kanim se napisati ovaj tekst… Motaju mi se misli u glavi, ali nekako imam osećaj da kad sednem, sročim i zapišem to je kao da sam priznao, kao da se zaista dogodilo. Po nekad, zaista želim da što duže negiram, ili bar potiskujem, stvari koje nam se dešavaju i čine svakodnevicu.
Pre neki dan, u neobaveznom razgovoru, sa osobom iz bliskog okruženja, dotaknem temu “Volim 90te!”. I čujem jedno sasvim obično i naizgled jednostavno mišljenje:
Ma, nek slušaju šta hoće. Ako im se to sviđa, ja nemam ništa protiv.
Imam tu nezgodnu crtu da dobro pamtim. Pamtim čak i stvari koje su me okruživale kao vrlo malog. Posebno dobro pamtim stvari koje su vezane za muziku. Muzika je vrlo često u mojoj glavi potsetnik na razne ljude i događaje. I samo kad pomislim na ono što je dopiralo iz zvučnika u Areni, to veče, javi mi se gomila, uglavnom loših emocija.
Čuo sam da je bilo “ekstra” i da svi vi koji niste bili “ne znate šta ste propustiti”, bilo je “dobrih riba”, a mnogi su i “ispušili za kartu” i ostali ispred. Da zlo bude veće, sasvim sam siguran da je bilo tako. E sad, gde je tu moj problem? Moj problem je kolektivna amnezija ovog naroda. Muzika, ta takozvana muzika, devedesetih, zapravo je odlična paradigma svega što nam se tih godina dešavalo. To je bio prvi pokazatelj da sistem vrednosti, lagano ali sigurno postaje misaona imenica. Na kraju smo došli dotle da je Ibarska standard. Moda je postala takva da se danas mnogi plaše svojih fotografija iz tog perioda.
Ako me sećanje služi, otprilike ovako je počelo…
Tih godina sam bio u osnovnoj školi, dobro se sećam domaćih eminentnih izvođača, sećam se čak i nekih tekstova. Ne, nećemo da se lažemo. Slušao sam i ja ono što su slušali ljudi oko mene. Zato i mogu da pričam o tome. Na svu sreću, kod kuće sam imao brata i sestru koji su slušali neku manje poznatu grupu pod imenom “U2″, na zidu je visio poster nekog čikice sa violinom i gudalom, iznad čije glave je pisalo “Sting”. Tako sam slušao i nešto drugo…
Tada sam naučio i jedno jednostavno pravilo, a to je da publika konzumira ono što joj se servira. Šta god servirate, uvek će se naći dovoljno publike da popuni prostor. Ne sviđa mi se ideja da neko pokušava da, ponovo, servira takozvanu muziku devedesetih kao nešto vredno pažnje. Ne samo zato što je to muzički gledano, po mom subjektivnom osećaju, “mračni srednji vek” domaće muzike, već i zato što to može biti uvod u novu eroziju sistema vrednosti, koji i onako kod nas nije na zavidnom nivou.
Blic Strip by Marko Somborac / www.blic.rs
Još ako dozvolim sebi da primetim da su “treše”, ali i “tike” Air Max 2, ponovo u modi – mogao bih ozbiljno da se zabrinem. Opet se puca u Beogradu, a “rukopis” je takođe iz umetničkog opusa “Volim 90te!”. Zapravo, već se brinem.
Stvarno ne mogu da kažem da mi ne smeta. Smeta mi. Nije samo muzika. Nije samo žurka. Kultura, na bilo kom nivou, uvek je bila lakmus. Ovaj današnji lakmus “vrišti” crveno.
Za to vreme, neki od najkvalitetnijih muzičara ovih prostora, pokušavaju da nas potsete da postoji i “druga kultura” i neka druga muzika…Ko razume, shvatiće.
Samo nemoj da neko krene da traži izgovore u tome kako Beogradska filharmonija sviha klasičnu muziku…
Čovek sa klarinetom u rukama je Ognjen Popović, stalni član Beogradske filharmonije. Sviraju oni svašta, za one koji žele da pročitaju program.
Ono što je takođe poražavajuća činjenica je i to da mi skoro 12 godina kasnije promene vlasti u ovoj zemlji, nismo savladali neke osnovne stvari i nismo promenili neke osnove u sistemu razmišljanja. Bilo je pametnih ljudi koji su govorili i ukazivali. Ispostaviće se da ih nismo pažljivo slušali, a bilo bi dobro da jesmo. Skoro smo dobili i taj status kandidata za EU, mnogi će reći da smo dosta napredovali… Tužno je što je veliki broj stvari, koje gledamo svaki dan ostao isti kao pre deset, petnaest ili više godina.
Kažu da slika govori 1000 reči. Moj prijatelj Vlada Dimitrić napravio je ovu fotografiju na autobuskoj stanici u Pančevu…
Autobuska stanica Pančevo, 12.10.2011. / Photo: Vladimir Dimitrić
Sat ne radi. Postoji mnogo problema koje pančevački javni prevoznik objektivno ne može da reši, bez velike količine pare, koje nema. I to u potpunosti razumem.
” Ali koji je problem da ovaj sat radi?”
Koliko ovakvih satova ste do sada videli u Srbiji? Skoro dvanaest godina, dragi prijatelji, mučimo muku sa pokvarenim satovima u Srbiji. Po nekad mi se čini da baš zbog toga nismo shvatili koliko je vreme skupo i da baš zbog toga toliko kasnimo u svemu što nam je bitno. Ima li neki sajdžija da reši ovaj problem?
I pored svega, mi se iskreno nerviramo zbog loših rezultata u fudbalu. Selektor neće da da ostavku, a mi se pitamo ko je kriv i zbog čega se nismo plasirali na Evropsko prvenstvo. Treći put. Bar je tu stvar jednostavna, neko nije uradio svoj posao, a posledica toga je da kad pogledate neku utakmicu reprezentacije, svaki od 3 miliona selektora u ovoj zemlji će reći – ne umemo da igramo fudbal. I to je tačno. Ni tu ne znamo koliko je sati, pa zato primimo gol u poslednjem minutu poluvremena.
Kad nam se pokvario sat? Da nije devedesetih?
… ili u podnaslovu: “Đekna još nije umrla…”
Jutros, odlučim da svoju pauzu, kako i dolikuje iskoristim “van zgrade” i odem na omiljenu mi jutarnju destinaciju “Coffee Shop“. Konstatujem da je napolju već, letnjih, 23 stepena, u 9 ujutro. Stiglo leto. Boga mi…
Uz standardni produženi espreso i Coca Colu (u novoj-staroj flašici) ljubazna konobarica mi donese “Danas“. Pomislim, iskreno, mogla si da mi ulepšaš jutro nekim Playboy-em ili CKM-om, al’ ajde. Kad je tu da prelistam na papiru, vesti koje sam juče pročitao na netu…
Kad ono Miša Vasić piše svoju “Službenu belešku” i Goran Petrović iznosi “Lični stav”.
Lepo konstatuje čika Miša da danas ni vreme nije ono što je nekad bilo…
U stara vremena, kad se znao red, u Beogradu je – kao prvo – postojalo proleće. Proleće je trajalo par meseci, kako se valja. Sada proleće prođe za dva-tri dana i odmah upeku vrućine. Nekada je jednom nedeljno umela da zvekne lepa oluja, sa grmljavinom i pljuskom, pa se onda lepo spavalo. Letnje nepogode izašle su iz mode u ova “postmodernistička” doba.
Miloš Vasić, “Čekajući nepogodu”, Danas, 06.06.2011.
I stvarno, usijano nam je i proleće. I glave i ljudi i dani. Ne sećam se kad je zadnji put pljuštalo onako, lepo, popodne. Pa legneš, da odspavaš malo, dok miriše na kišu i prašinu.
Nedostaju mi i one jake, kratke, tople kiše… Kad u prvih pola minuta shvatiš da nemaš kuda da žuriš, jer si već potpuno mokar. Krupne i teške kapi. Puno kapi…
Izneo je Miša i kritički stav o problemu promaje, kao medicinskog fenomena u Srba, al’ to ne bih da citiram, mnogi bi mi zamerili. Ipak, preporučujem da pronađete i pročitate ovu kolumnu. Negde pri dnu ove Službene beleške, pronaći ćete i stav sa kojim se u potpunosti slažem:
Mladićevo ukazivanje pred sudom bilo je tek najava onoga što će uslediti čim se on malo oporavi i stane na noge. Prepis njegovih razgovora u Tužilaštvu za ratne zločine (“Blic”) to dokazuje; čovek je tipična oficirčina iz JNA; prostak zadrigle sujete koji sebe smatra u najmanju ruku Nepoleonom. Biće tu tek veselja. Samo čekajte.
Miloš Vasić, “Čekajući nepogodu”, Danas, 06.06.2011.
Potrajaće još ta priča. Možda i duže nego što bilo ko danas očekuje. Svašta ćemo još čuti, a bojim se i videti. Ne radujem se tome, ali bih voleo da Ratku bude bolje. Zdravstveno. I da dočeka kraj suđenja. I presudu.
Već na sledećoj strani Danas-a, Goran Petrović iznosi lični stav na ovu temu, skrećući pažnju da je po sredi zapravo prekomanda za Hag.
No, bez obzira da li je Mladić uhapšen ili se sam predao na osnovu prethodnog dogovora sa vlašću, ili kao “častan” oficir izvršio poslednje naređenje antihaškog lobija o prekomandi u Hag, u Srbiji se osim činjenice da on više nije na slobodi nije promenilo gotovo ništa.
Goran Petrović, “Pozovi M radi predaje”, Danas, 06.06.2011.
Imao sam to zadovoljstvo da upoznam gospodina Petrovića. Čovek veoma prijatan, načitan, ljubitelj jazz-a. Usput budi rečeno, bivši šef redosra Državne bezbednosti Srbije…
Goran Petrović i Nemajna Terek, Pančevo
Ne moram da mu verujem, ali navodi na razmišljanje. Pogotovo, ako njegovo mišljenje razmotrim kroz lično iskustvo.
Dobro se sećam kad mi je negde na 2005. godine jedan potpredsednik Vlade rekao “Kolega, kako to mislite ne znamo gde su?!” Sve mi je rekao. Al’ ko će meni danas da veruje? Verujem da Goran ipak ne priča na pamet.
Vrlo mi je žao što nisam imao priliku da popijem kafu sa Goranom. Takođe bih veoma voleo da upoznam Mišu Vasića i sa njim popijem kafu i čujem šta bi on sve imao da kaže, a što nije za novine.
Ako mene neko pita, cenim da Hadžić ima vremena, bar do pred kraj pristupnih pregovora. Malo li je?
Od koga je, dobro je. Za koga je – još bolje je.
Ne volem. I ne samo da ne volem, neg’ malo i’ se gadim.
Đ. Balašević
Mene je malo sramota. Malo mi se gadi. I malo mi je opet neprijatno da priznam gde živim kad vidim šta sve u ovoj zemlji zovemo pravdom. Kad dobiješ obaveštenje od Države kako je junačkom akcijom uspela da izvuče milion i po evra od estradne umetnice ponikle negde na Ibarskoj i još Tomo iz sve snage proba da ti objasni kako je to velika pobeda tužilaštva… Nekako mi to zvuči kao ona priča kako smo mi pobedili na Kosovu (1389. naravno.) ili kako smo mi pobedili NATO pakt (1999. naravno).
Ne znam za vas koji ovo čitate, al’ meni je malo dosta ovih svečanih prilika gde kad se svi osećamo zgađeno i poraženo, neko pokuša da nam objasni kako smo mi u stvari pobedili.
Ovih dana svako malo neko završi u kućnom pritvoru. Znam da su nam zatvori pretrpani, znam da zatvor košta državu, ali nekako mi se čini da kućni pritvor nije izmišljen za one koji ljudima lome noge po ulici ili kradu milione. Duboko verujem da onaj koji je došao na ideju kućnog pritvora nije razmišljao da bi neko mogao da sakrije malo oružija u podrum, da se nađe, a onda kad se to oružije pronađe, ako taj odluči da zameni oružije turšijom i ajvarom u podrumu, uz to plati neku kaznu, u budžet svoje domovine, može da ostane kod kuće. Kad je već turio zimnicu u podrum – greota da se baci.
Ludnica je, kanda, otključana… Širom ostala…
Đ. Balašević
Da, mislim da neko treba i da robija. Da treba da odleži i razmisli neko vreme, a pre svega da država pokaže drugim “umetnicima” (kako ih nazva Miša Vasić) kako će da prođu. To se, valjda, zove preventiva. Ovako, ako renomirana umetnica, moze da digne kredit, obeća da neće da ide u prodavnicu i nagodi se po sistemu “pola-pola”, a da to čak nije ni pola-pola, šta onda da pomisli neki ozbiljan kriminalac, koji je dugogodišnjim samopregalačkim zalagnjem došao do “sredstava” i ne mora da diže kredit? Sad će neko da mi kaže kako će Država takvome, zapleniti sredstva stečena u kriminalnim radnjama… Dobro, a oće li mu zapleniti i sredstva koja su ostala u fijoci u spavaćoj sobi šurnjaje njegove svastike?
Stvarno mi se gadi.
Ono što je bitno zapamtiti, možete nekom da slomite nogu, ako imate dobar šut, za šta vas očekuje kućni pritvor od 10 meseci. Osim ako niste samohrana majka – onda možete i “jeftinije” da prođete. Posebno ako lepo pevate. Možda. Ma da vas pozivam da to ipak ne radite. Takođe, ako recimo imate milion evra, mozete sebi kupiti slobodu za veliki broj krivičnih dela, jer te cifre koje lepo zvuče se ovde računaju kao dovoljno respektabilne i zgodne, što za popunjavanje budžeta. Jer priznaćete, zvuči kad kažeš – milion evra. Ako ste pak, estradna samohrana majka, možete kao i svaka pristojna srpska domaćica pored turšije, ajvara, džema i kuvanog paradajza, ostaviti i po koji pištolj. Da se nađe. Duga je zima.
www.blic.rs / Blic Strip - crta i piše Marko Somborac
Nebih dalje. Da se ne prisećam na šta je ličilo suđenje za ubistvo pokojnom Tatonu. A bilo je i još bisera domaćeg pravosuđa.
Samo mi sve teže pada da slušam one priče “Mi smo Slobi trebali da sudimo ovde…” Na šta bi to tek ličilo. Ne smem ni da zamislim.
Danas stvarno nije biti u koži članovima Vlade Srbije. Posebno ne u čika Mirkovoj koži… Čika Mirka premijera. Da.
Manje više to što dolazi nova godina i što deca hoće poklone… Eh, da je to najveći problem…
Ovih dana udarilo ‘ladno vreme. Kažu, ako, valja to! Da pobije malo viruse! To valja znači da nam ove godine neće trebati 600000 vakcina. Vrag će ga znati! I sad po ovoj hladnoći čika Mirko gde god da krene, ispada da mu je najsigurnije da krene peške. Da čovek ne poveruje, al’ tako mu dođe.
Krene čovek u Bugarsku, ni kriv ni dužan – avionom. Kažu mu, premijer si Mirko, takav je običaj. On, kud će – šta će - krene. I taman dok je čitao plan posete (Tu mu sve napišu. Šta će ko da uradi, šta će ko da mu kaže… I što je najvažnije – šta će on da kaže…) čuje obaveštenje pilota:
“Iz bezbednosnih razloga neophodno je da se vratimo u Beograd.“
A Mirko je taman bio na onom delu gde se objašnjava zbog čega su ga zvali da ode u Bugarsku: “Miroslav otvara neku prodavnicu kod Bugara, pa ti samo treba da…” kad je avion krenuo da se trese.
Blic Strip by Marko Somborac - Preuzeto sa www.blic.rs
Pilot je bio neumoljiv. Sva sreća pa je čovek znao šta radi. Pilot. I sreća pa nije morao “da ga tera preko džombe” inače, bog zna šta bi bilo. Kažu da je sletanje trajalo kraće-nego-što-je-uobičajno – šta god to značilo. Uglavnom Mirko je dobro. Avion nije. Bolestan je – avion. I to mu nije prvi put. Malo je ostario. Stigle ga godine, da tako kažem. Avion. I sad kažu, moramo da ga menjamo. Hitno. Da, avion. Što da menjamo Mirka? Pa nije on kriv što ne radi avion. Mator je. Avion. Zato ne radi. E, zato treba lepo da pazarimo novi, pa da Mirko može da ode i u… Bugarsku. Ako ‘oće. I ako ga zovu. Opet.
I sad bi zlonamerni rekli, nije Bugarska daleko. Može da ide i kolima. Mirko, ne avion. Al’ ni tu nam ne cvetaju ruže. Jel vi znate da je prosečna starost automobila koje koriste naši funkcioneri 8 godina?! I sad sa takvim autom, na ovu zimu, treba da pošaljemo Mirka u Bugarsku? I šta, da se desi, puj-puj-puj, da krene da troši ulje? Ili otkaže amortizer? Šta Mirko da radi, na sred Koridora 10? Da parkira u zaustavnu i da zove taksi? Ne ide bre! Čovek je premijer – nije kafe kuvarica. Nije.
Osim toga, jel neko misli o tome koliko košta gorivo do Bugarske? Kažu poskupela sirova nafta, opet. A zna se šta to znači – i kod nas će gorivo da poskupi. Neće mnogo. Majke mi! I posle će neko da kaže kako nas država dere akcizama da bi skupila pare za onaj avion. Al’ nije. To je zbog cene sirove nafte. Majke mi! I zbog stope inflacije. Jel’ znate vi kolika je inflacija – na ovu skupoću!
Joj, što bi ja voleo da popijem kafu sa Mirkom. Ja pijem skroz gorku. Bez mleka. Da mi objasni čovek, kako ćemo mi da platimo sva ova vozila. I gorivo. To me posebno zanima.
Mislim, on je ekonomista. Ako on ne zna – ko zna?
Doduše, zanima me i kako ja da kupim stan. Nemam stan u vlasništvu. A nema ni Boris. I sad, kako mi da kupimo stan, kad je Oliver rekao da su kvadrati bezobrazno skupi? Mislim, ako Mirko ne zna… Čujem da je Mlađa uspeo da odvoji neku crkavicu za stan…
Verujem da ovi što rade za Vladu znaju moj broj telefona. Al’ nebih voleo da me zovu. I telefon će izgleda da poskupi. Bolje nek napišu neku pozivnicu, nek ture lepo markicu, pa nek mi pošalju pozivnicu.
Mislim, za tu kafu, sa Mirkom. Gorku. Bez mleka.
Ovo nije tekst o Paradi ponosa. Ovo je tekst koji se bori proitv nasilja.
Mnogi su govorili o Paradi ponosa. Mnogi su pisali. Mnogi će tek imati šta da kažu. Za mene je mnogo toga stalo u samo nekoliko rečenica ovog čoveka…
Da se odmah razumemo nisam gej. Šta još nisam? Nisam homofob, nisam siledzija, nisam divljak. Nisam ni nacionalista, nisam ni šovinista. Nisam ni senilan, dobro se sećam razno-raznih izjava. A nisam ni budala.
Niko me neće ubediti da je, ko za koje po redu, demoliranje Beograda bilo spontano okupljanje gomile maloletnika iz radnickih porodica, koje su zrtve tranzicije. Od nešto preko 150 uhapšenih samo ih dvadesetak bilo maloletno. Dakle bilo je onih koji bi trebalo da budu odgovorni, onih koji imaju dovoljno godina da razumeju šta rade.
Nisam budala i neće me ubediti ni da ovo što su uradili od Beograda, ponovo, ima bilo kakve veze sa odbranom srpske tradicinalne porodice, niti sa odbranom srpskih tradicionalnih vrednosti. Ne, obijanje prodavnica sportske opreme nije tradicionalna srpska vrednost. I ne, tradicionalna srpska porodica se ne brani tako što razlupate mamograf. Šta god vam se u njegovom dizajnu ne sviđa, on i dalje brine o zdravlju baš onih koji treba da rađaju decu za čiju se budućnost vi, navodno, brinete.
Tako ste branili i Kosovo. Sećam se. Nisam zaboravio. Od silne odbrane nije bilo dovoljno prevoza da se ponese sve ono što je pokradeno iz centra Beograda.
Dosta mi je toga da svako kome padne na pamet pronađe neki “razlog”, pronađe neko “opravdanje”, pronađe neki “intres naše dece”, neku “obranu srpke tradicije” i onda tradicionalno rasturi Beograd. Dosta je, bre, više.
Ne lomite mi moj Beograd. Da, dobro ste me čuli. Moj Beograd. Moje je i Pančevo, moj je i Kragujevac, Novi Sad, Niš, Subotica i mnoga druga lepa mesta u mojoj Srbiji. Ovde žive ljudi koje volim. Ovde žive lepe stvari, lepi momenti i lepe uspomene. Ne tiče me se šta su razlozi, izgovori, intresi… Dosta mi je vas koji mislite da ste baš vi pozvani da nešto uništite. Dosta mi je svih vas koji jedva čekate da uništite trolejbus, da spalite automobil, da razbijete nekome glavu. Dosta mi vas je. Budite šta god hoćete, pripadajte grupi kojoj god hoćete, samo neću više da razmišljam mogu li automoblom kroz Beograd, da li je danas neka utakmica u Novom Sadu ili Nišu…
Svi vi koji ne znate gde da potrošite energiju, preplivajte Dunav, nađite nekog da vas voli, javite se u istom tolikom broju da pomognete tradicionalnom srpskom seljaku, kad pocnu tradicionalni radovi na tradicionalnim njivama, uradite nešto sa svojim životom. Ne želim da znam za vas. Vi ne branite Srbiju, vi ne branite tradiciju, vi ne predstavljate mene ni Srbiju koju volim.
Mi u Srbiji, kad nas neko iznervira uzmemo pištolj i opalimo sami sebi metak u koleno.
Sergej Trifunović, “Utisak nedelje”, TV B92 10.10.2010.
Na žalost posle ovog dana, još jednom smo sami sebi “pucali u nogu”. Niko nije dobio. Niko ništa nije postigao. To je moje mišljenje. Ne verujem da se LGBT zajednica oseća slobodnije, nego 09. oktobra, ne verujem da su im danas ljudka prava veća ili bolje zaštićena nego juče. Ne verujem ni da su srećni kad vide Beograd razlupan i zapaljen. Ne verujem da je pobeda kad te marica dovozi i odvozi sa skupa. Čak i ako jeste pobeda, uz milion evra štete, uz sve ono što su preživeli oni koji su samo želeli da odu do pijace ili da se venčaju u Beogradu baš tog 10.10.10 – onda je Priova pobeda.
Ono što jeste, ovo jeste bio korak, mali korak koji su slobodni ljudi odlučili da učine. I neka su. Ne smetaju mi. Demokratija podrazumeva različitost. Tolerancija poštuje različitost. Sve je to ok.
Nije ok nasilje. Neću to više da gledam. Neću da me gledaju kao nasilnika samo zato što mi na pasošu piše “Srbija”. Neću da svojim prijatejima koji žive u inostranstvu svaki put moram da objašnjavam da ih niko neće prebiti ili ubiti samo zato što tečno pričaju francuski ili imaju australijski akcenat dok govore engleski u Beogradu.
Još jednom glasno kažem – ne dirajte mi Beograd, ne dirajte mi Srbiju. Ne lomite je. Ne palite. Nemate pravo. Dosta je.
Jutros sam došao na posao, počeo da ispijam jutarnju kafu i sve je ličilo na još sasvim običan dan. A nije. Danas je jedan od onih dana… Jedan od onih kad se povlači crta. Kad se pitamo “Šta smo imali ovde?”
Danas je tačno deset godina od kako je DOS na izborima pobedio Miloševića. Ipak, danas sam došao na posao bez svesti o tom datumu. Pitam se zašto? Kako nam se dogodilo da nam se tako veliki datum svede na kratku vest, maltene u rubrici “Dogodilo se na današnji dan…”? To nije dobar znak. To pokazuje da smo opet počeli da zaboravljamo bitne ljude i bitne stari. Srećom ima onih koji se sećaju...
Miloš je jedan od njih. On me je jutros potsetio. Mislim da ono što nam se pojavljuje ispod te crte, ako je podvučemo, nije sjajno. Ne kažem da je isto kao pre 10 godina. Ne želim da tako tumačite ovaj tekst. Nije isto. Nisu prazni rafovi, nema policije da nas rasplače od sreće, suzavcem. Ne bombarduju nas, više. Nema Slobe, a i Voja se nešto ne oseća dobro… Ali… Ne mogu da se otmem utisku da smo spori. Jako smo bre spori. Krenuli smo, a onda smo opet stali. Svi zajedno. Da, da, drugari, svi vi koji ste zajedno sa mnom duvali u pištaljke… Stali smo. Sećate se hemijskih olovaka OTPOR-a “Vreme je!” pred izbore 24. septembra? Sećate se prvih door to door kampanja? Ja se sećam izlaznosti na izbore u Pančevu od, ako se ne varam, 67%. Neka me neko ispravi ako grešim… Krenuli smo tada. Stvarno je bilo “Vreme je!” te 2000. godine. I bilo je vreme. Tada. Sad već kasnimo.
Zašto? Dozvolićete mi da budem subjektivan, dragi prijatelji… Nekim ljudima je zaista teško naći zamenu. Samo što mi to, u Srbiji, uvek kasno shvatimo. Takav smo narod.
Naš narod kaže da nema istine pre sudnjega časa, takvi smo ti mi Srbi… Prvo pametujemo, a onda to pametovanje plaćamo glavama. Stvarno smo lud narod, jeb’o nam pas mater. Nama mudrost ne služi da bi zahvaljujući njoj napredovali, spoznali život, pobedili ga, ne… Već da bi se njome cenjkali sa smrću.
Dejan Stojiljković, “Konstantinovo raskršće”
Ponovo sam jutros odgledao fenomenalan film Aleksandra Mandića “Ako Srbija stane” iz 2004. godine. Ništa manje aktuelan i danas. Na žalost.
Ako sada Srbija stane, ma koliko sporo da neko procenjuje da ide, da bi se ponovo pokrenula proći ce deset godina.
Zoran Đinđić
Računam nešto, ako smo stali 12. marta 2003. godine… Sad će 2013. Još jednom je bio u pravu.
To je šansa koja moze da bude prokockana sutra, i da padnemo nazad kao Rumunija, da deset narednih godina se batrgamo, da posle deset godina i mi imamo neku komičnu vladu, koja ce ponovo da kaze – hoćemo u Evropu, posle izgubljenih deset godina.
Jesmo li prokockali šansu? Videćemo. Želim da verujem da nismo.
Nema spavanja. Ne možete vi da budete svetski prvaci, a da spavate. Spavate pet, sest sati. Šta vam vise treba da spavate? Spavacete kada budete u penziji. Penzioneri mogu da spavaju. A ako niste u penziji, nemojte da spavate.
Jesmo li se to, opet, uspavali? Imamo vremena?
Ja ne znam da li postoji i jedna generacija u srpskoj istoriji, možda ona Karađorđeva koja se borila za samostalnost, koja ima tako veliki cilj kao što imamo mi, a to je da Srbiju definitivno dovedemo među razvijene evropske narode.
Deset punih godina kasnije, nismo ispunili ovaj cilj. Nismo ni blizu. Voleo bih da možemo da se složimo da smo bar još uvek “… na dobrom putu”.
Mi moramo zajednički da uspostavimo vladavinu institucija u ovoj zemlji, kredibilnost, autoritet tih instituacija, i da shvatimo da ako neko prodje kroz crveno svetlo, mada to se nas ne tiče, da on gazi zakon zemlje u kojoj mi živimo.
Ako neko prebije novinara i dobije duplo manju kaznu od zakonskog minimuma, to nam neće pomoći da uspostavimo kredibilnost i autoritet institucije sudova. O Urošu, Miladinu, Miri i Marku neću ni da pričam. Mnogo bi bilo. A sudstvo nam je reformisano?! Šta bi tek bilo da nije?
Ne zato sto neko voli taj sud. Ne zato sto je taj sud pravedan ili nije pravedan, ili kakav je da je, nego zato što je to jedan od uslova koje sve zemlje koje zele da budu deo tog kluba moraju da ispune. Ako nećemo to da uradimo, treba odmah da kazemo nećemo, ali ne da se cenjkamo, ne da, danas hoćemo, sutra nećemo, jer onda izgledamo kao neozbiljan narod.
Zar je toliko teško razumeti ovu rečenicu?
Dragi prijatelji, ovo su samo neke od stvari na koje smo bili upozoreni, još davne 2002. godine. Ovo su stvari koje ćemo morati pre ili kasnije da razumemo, zaista. I da ih promenimo. Do kraja. Ako želimo napred. I uvek mi zvuči kao da se tešimo kad kažemo “nije kao što je bilo za vreme Slobe”… I nije. Ali šta su nam reperi? Sta su merila? Neću da nam puž bude merilo, bre!
Sa stanovišta puža i kornjača je hiper aktivna. Ali šta je naše merilo? Je l’ naše merilo puž, kornjača? Nije. Mi moramo da nadoknadimo ono što smo izgubili ne samo u deset godina, nego i više od toga.
Nije mi cilj da kritikujem, kritike radi. Nije mi cilj da “pljuckam” sa visine, što je Zoran takođe ispravno kritikovao. Cilj mi je da ovim pisanjem potsetim na neke stvari… Da sprečim kolektivnu amneziju, čestu bolest u Srba. Lepo je to što se sećamo kako je bilo u Slobino vreme, ali trebalo bi po nekad da se setimo i šta je sve trebalo da uradimo. A nismo.
Pišem ovo jer mi se čini da, svaki put, kada Srbija stane – treba nam novih deset godina. A toliko vremena nemamo.
Bar ja nemam. A Vi?
Definitivno mi nije jasno šta se dešava…
Taman kad smo počeli da nižemo diplomatsko-političko-istorijsko-bogougodne međunarodno-obavezujuće pobede, taman kad je Kosovo ponovo počelo da biva naša kolevka, naš Jerusalim, naše srce…
Taman kad je Vuk (Vuk!) Jeremić počeo da forsira onaj svoj prepoznatljivi visokoobrazovani akcenat engleskog jezika na sednicama SB UN, taman kad se vratio na ispravni kurs objašnjavanja svetu kako je zgrešio priznajući, na prečac, Kosovo…
Taman kad smo, u epskom desetercu, spremali novu kritiku Međunarodnom sudu pravde, kako nije razumeo šta smo mi to hteli da ga pitamo, te je onda sasvim pogrešno i ničim izazvano odgovorio onako kako se to nama ne sviđa… I šta ima Međunarodni sud tu sad uopšte da se meša?! Taman kada smo…
K’o iz vedra neba me pogodi vest: Boris će da priča sa Vukom o tome dal’ da ga smeni.
Nije izvesno šta će Vuk (Vuk!) Jeremić misliti o tome da mu se oduzme titula maloga od palube, baš kad se vrati iz prijateljske nam USA, tek šuška se o tome da je Jeremiću Vuče (u epskom desetercu) bio srca kamenoga kad je u pitanju bilo popuštanje pod pritiscima da se malko revidira tekst onog našeg predloga rezolucije. Kako to mislite nije to bio naš predlog? Bio je. Borisove mi kolekcije kravata za neformalne ručkove!
E sad, izgleda je Jeremiću Vuče, srca kamenoga, malo zatezao… Pa su se prijatelji naše teritorijalne celovitosti javili putem golubova pismonoša i predložili da se Vuku da neko drugo radno mesto. Nije izvesno koje. Bilo kako bilo…
U ovom trenutku su otvorene sve opcije – da Jeremić zadrži tu poziciju, da predsednik Republike zatraži da se povuče, kao i da sam podnese ostavku, saznaje “Danas”.
Jeremiću Vuče - Foto: http://multimedia.pol.dk/archive/
Situacija deluje ozbiljno, čak i bez deseterca.
Ipak mislim da bi trebalo biti pribran i ne donositi odluke zbog kojih bi posle moglo da nam bude žao. Ne sad! Ne sad kad je pobeda tako reći na vidiku! Diplomatska. Naravno. Tu je, svega nekoliko vekova udaljena.
Ne sad, kad nam ponestaje mleka. Ulja imamo – ko mož’ da plati. Ne sad, ne uzimajte nam Mladoga Lava… tj. Vuka. Nek’ nam bar on o(p)stane. Ulja imamo u robnim rezervama, al’ sa Vukovima je već druga stvar… Sa njima smo nekako u deficitu… Još od onomad…
Dobro je Drašković, nego Danica još nije stigla da formuliše nove stavove… Krenula da sprema zimnicu. Ipak je domaća turšija – domaća turšija. Čim ona baci teze na papir – javiće nam se Vuk da nam ih pesnički razjasni.
Borise, nek’ nema mleka. Nek’ poskupi ulje. Nek poskupi struja, bilo bi dobro da bar nje ima. Nek poskupi gas… Nek poskupi – što poskupjet mora! Nek’ i dalje ne znam gde je Ratko. Sve ću to, teška srca, preživeti. Ali…
Čuvaj mi, čedo moje, Vuka!
Da ne brinem za Kosovo. I metohiju.
Ovih dana saznali smo da lekari kradu. Saznali smo da su korumpirani. Sanzali smo da ne rade svoj posao kako treba.
A to do sad nismo znali? Jel?!
Takođe sam po ko zna koji put čuo u Srbiji rečenicu: “Ministre, podnesi ostavku!”. I po ko zna koji put ta rečenica bila je upućena ministru zdravlja Srbije.
Naime, nekoliko blogera, koje vrlo rado pratim i čitam, pokrenuli su na svojim blogovima akciju #Ostavka, pozvali na potpisivanje peticije, koja bi trebala da dovede do toga da ministar Milosavljević podnese ostavku. Sa nekim od pomenutih blogera imam čast i zadovoljstvo da imam i lični kontakt. Da, odmah sam dobio pitanje “Hoćeš li pisati?” – bio sam direktan i odgovorio da neću. I nisam želeo. Nisam želeo iz nekoliko razloga…
Ova akcija bila je isprovocirana hapšenjem lekara (i drugih) osumnjičenih da su učestvovali u zloupotrebama vezanim za prepisivanje citostatika. Ova priča izazvala je potpuno opravdan gnev javnosti. I naravno, kao i uvek kod nas, naknadnu reakciju svih onih koji znaju šta sve ne valja u zdravstvu. Kao da to do juče nismo znali. Kao da do juče nije postojao razlog da se o tome govori. To je prva stvar koja mi smeta.
Potom, opet kao i uvek do sad, od svega pametnog na čemu je moguće poentirati, najglasniji smo kad kažemo “Ministre, podnesi ostavku”. Ne. Ne zanima me hoće li je ministar podneti. To je lični čin, o kome on svakako treba da razmisli. Mene zanima, šta će ova država, šta će ovaj sistem uraditi, sa onima koji su pohapšeni. Jer tu je ključ. Ministar može da da ostavku, ministar može biti smenjen, ali lopovi, prevaranti, ošljari i svi oni koji ne rade svoj posao kako valja ostaće na istim mestima, ako sistem ne funkcioniše. U ostalom, nije posao ministra zdravlja da se time bavi. Za hvatanje lopova imamo prepoštenog Ivicu. Ako se lopovi ne pohapse – on je taj koji treba da da ostavku. Ako sud, ne bude odradio svoj posao ima i tu neko da da ostavku. Ali nece mi biti lakse zbog ostavki – treba mi sistem koji funkcioniše. Baš me briga kako se koji ministar zove.
U razgovoru sa nekim od ljudi koji su svojim pisanjem (argumentovano i svako sa svojim razlozima) podržali akciju #Ostavka čuo sam, u potpuno odvojenim razgovorima, jednu sličnu rečenicu: “Lakše mi je kad kažem, neću da ćutim!” i to razumem. I ne samo da razumem, već i podržavam da svakog iznese svoj argumentovan stav. Lično sam odbio da se bavim nabrajanjem svega što ne valja u srpskom zdravstvu, jer bih onda morao da nabrajam šta sve ne valjda u srpskom sudstvu, srpskoj kulturi, srpskoj ekonomiji… Vidite čemu to vodi. Takođe sam odbio da se bavim konkretnim primerima šta-sve-nije-dobro i zato što znam da tako nećemo naterati nikoga, pa ni Tomicu, da da ostavku. Doduše, da se ne lažemo, nije da ništa nije urađeno. Nećete me ubediti da je “isto kao što je i bilo”. Nije. Da li je urađeno dovoljno? Takođe nije. Može li bolje – naravno da može.
Nema “naših” na vlasti. Ali to smo već znali. Neće se niko odreći vlasti zbog naših blogova. Lepo reče Peđa Milićević:
Da li će Tomica dati ostavku zbog blogera? Neće. Da li će Tomicu smeniti zbog blogera? Neće. Ja se nadam samo da će se (možda) prilikom guglanja cenjenog nam ministra među tekstovima pojaviti neki od naših, negativnih, već na prvoj strani (za sad se pojavljuju od četvrte). Toliko. Suviše sam ja mator da verujem u Deda Mraza, al’ ako može bar ovoliko, ja bih bio zadovoljan…
Ima nešto dobro što je donela ova akcija, donela je pokušaj da se jedna grupa ljudi okupi oko jedne ideje. Pokušaj da se izgovorenom reči postigne neki rezultat. Neki ljudi su se još jednom odvažili da dignu glas. Ako ništa drugo – zato što im je tako lakše. I to podržavam. I kažem svaka čast – i ako smatram da je u pitanju raspianje energije, jer neće doneti željeni rezultat.
Opet, ne može da nam se ne desi da nas i pokušaj zajedničke akcije obavezno podeli. Pitam se na osnovu čega neko sebi dozvoli da procenjuje lice i naličje iste medalje? Ko je to od nas “relevantniji” od ostalih da pokuša da postavlja pravila? Potpuno je prihvatljivo imati različito mišljenje – ali nametati svoje aršine drugima, prozivajući ih?! Čemu to? Na koji će to način poboljšati situaciju? Na koji način će to doprineti postizanju cilja? Ne razumem. Bojim se da takav, isključiv, nadobudan stav, jedino može dovesti do toga da se i to malo zajedničke energije usmerene na neki cilj jednostavno raspe.
Ako to bude sistem, ako se kritika bude upućivala bez cilja, bez poente, kritike radi – neko će, zaista, imati povećanu posetu na svom blogu, čime će moći da nahrani ličnu sujetu – ali ni jedna ideja neće doživeti svoju realizaciju.
Ako ukazujete na to da postoji problem – dajte kakav takav predlog rešenja. Ako smatrate da drugi ljudi to ne rade dobro – ponudite bolje rešenje.
I sad sledi pitanje meni: “A šta je tvoj predlog?!”. Moj predlog je da oni koji žele da se bave politikom počnu to zaista i da rade. A vama ostalima, svima koji ovo čitate, predlažem da uradimo nešto konkretno. Nešto što zapravo može da ima konkretan rezultat. Nešto što može da promeni nečiji život…
Postoji devojčica čije je ime Svetlana Kukić. Ona boluje od teškog oblika anemije. Za njeno lečenje potrebno je 50000 evra. Taj novac njena porodica nema. Brat ove devojčice umro je prošle godine od iste ove bolesti.
Apel za pomoć ovom detetu Studio B šalje svojim gledaocima već dva dana. Ja ga prenosim vama.
Pretpostavljam da se dobro sećate akcije “Srce za Vanju!”. Ta devojka je dobila šansu da uspe u svojoj borbi zahvaljujući velikom broju ljudi koji je uradio nešto “na terenu”. Veliki broj vas se priključio toj akciji. To je bila priča koju je ovdašnja blogosvfera takođe podržala na jedan način koji je zaista imao smisla.
Evo još jedne prilike za tako nešto. Hajde da pričamo o tome? Hajde da zaista pokušamo da napravimo neki rezultat? Ako je moglo jednom – može opet.
Rekao sam da mi se ne sviđa raspianje energije. I evo nam svima prilike da kao blogosfera u ovoj zemlji pokažemo da postojimo i možemo na nešto, realno, da utičemo.
Pa, ko zna, možda i neki ministar odluči da pomogne ovu akciju. Zar to nebi bio dobar rezultat?
Komercijalna banka AD Beograd
TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić
Hoćemo da ćutimo?!
28.06.2010. godine mogli smo da pročitamo sledeću vest:
Mladena Ogulinca (52) iz Starih Ledinaca kod Novog Sada, osumnjičenog da je u subotu silovao i ubio osmogodišnju M. J., uhvatili su meštani juče oko 13 časova i zahvaljujući pripadnicima Žandarmerije izbegao je linč.
Naravno, svi smo zgroženi.
Smatram da je obavezno pistati i govoriti o ovome što se desilo. Voleo bih da razjasnimo nekoliko stvari…
Po novom Krivičnom zakoniku Republike Srbije:
Obljuba sa detetom
Član 180.
(1) Ko izvrši obljubu ili sa njom izjednačen čin sa detetom, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.
(2) Ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila teška telesna povreda deteta prema kojem je delo izvršeno ili je delo izvršeno od strane više lica ili je delo imalo za posledicu trudnoću, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.
(3) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila smrt deteta, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do osamnaest godina.
(4) Neće se kazniti za delo iz stava 1. ovog člana učinilac, ako između njega i deteta ne postoji značajnija razlika u njihovoj duševnoj i telesnoj zrelosti.
Da. Ovo je naš novi Zakonik koji tretira krivično delo silovanja. Ovo se ima smatrati pooštrenim zakonom, koji je na snazi, ako se ne varam, od septembra 2009. godine. Staro rešenje je dakle bilo još blaže. Sa takvom kaznenom politikom, još ako se uzme u obzir statistički podatak da se u čak 70% slučajeva silovateljima sudilo na ivici zakonskog minimuma, znači li to da naš pravosudni sistem, naše društvo uopšte salje poruku da silovanje i nije “jako opasno” i nije “tako strašno”?!
Dugo nam je trebalo da uopšte donesemo ovaj Krivični zakonik sa gore navedenim kaznama. Jesmo li rešili problem?
18. avgusta 2009. Tomo Zorić, portparol Tužilaštva je povodom slučaja kada su otac i sin i dvojca rođaka silovali i iživljavali se nad dvadesetjednogodišnjom devojkom, u selu Šajkaš, gde je dan ranije silovana i jedna starica, za B92 rekao:
Zanima me samo jedna stvar – da li bi sudije koje su donosile presude na granici zakonskog minimuma donosili takve odluke da su u pitanju bila njihova deca.
Treba pooštriti kaznenu politiku, možda čak ići i na promene krivičnog zakonika pa povećati i sam raspon kazni. Ja zaista podržavam uvođenje i takvih mera kao što su i kastracija i davanje određenih hormonskih injekcija.
Ono što ja znam, jeste da se, evo samo od tog datuma do sada na ovu temu praktično ništa nije preduzelo. Čekali smo, ćutali, moralisali, teoretisali. Prošlo je manje od godinu dana (od datuma pomenute izjave) a onda smo čuli da je silovana i ubijena osmogodišnja devojčica! Užas!
Da, treba da se zapitamo ko je kriv. Država? Jeste. Sudovi i sudije (možda baš neki od ovih koji nisu reizabrani?)? Jesu. Javno mnjenje, mediji? Jesu. Mi sami, zato što smo ćutali?! Molim? Naravno da jesmo.
I sada, ponovo upadamo u isti šablon koji nas je i doveo do ovde – pozivamo na linč, umesto da se potrudimo da izmenimo zakon i uvedemo neku meru koja će zapravo imati nekakav efekat! Kao što se iz surove realnosti dalo videti, povećanje raspona vremenskih kazni nije urodilo plodom. Šta mislite, zna li Mladen Ogulinac iz starih Ledinaca, da je novi Zakonik stupio na snagu? Jeli ga veća zaprećena kazna odvratila od činjenja ovakvog užasa? Naravno da su oba odgovora negativna. Ova država nije u praksi pokazala, na vreme, Mladenu i svima njemu sličnima da će se sa njima obračunati.
Povrh svega, Ivica Dačić, koji se igrom slučaja nalazi na mestu ministra unutrašnjih poslova, daje izjavu kako mu je žao što je ukinuta smrtna kazna?! Ima li pilota u avionu? Sudovi koji su nadležni sude zakonske minimume, a ministar policije lamentira nad ukidanjem smrtne kazne?!
Kad je Tužilaštvno i ne samo Tužilaštvo predlagalo pooštravanje mera, niko nije reagovao. Pa čak ni ministar Ivica.
Naravno, odmah su osvanule grupe na FB-u koje predlažu uvođenje smrtne kazne. Nije li i to poziv na linč? Nije li i to bavljenje stvarima koje nisu relevantne?
U Srbiji je smrtna kazna ukinuta. I ako bude bilo pameti neće se vraćati. Talionski sistem kažnjavanja, “oko za oko – zub za zub” ipak je odraz nekih davno prošlih vekova. Pitam se da li iko zaista veruje da bi se Srbiji mogla ponovo uvesti smrtna kazna, pa još dosuđivati silovateljima?! Malo verovatno. Hajde da se bavimo stvarima koje imaju malo više dodira sa realnošću?
Evo, na stolu je, u javnosti u Srbiji, već neko vreme predlog hemijske kasteracije. Izneo ga Tomo Zorić, iz Tužilaštva, iznosili ga i razni političari… Svako iz svojih pobuda. Naravno. To je rešenje koje je primenjivano u Poljskoj, Češkoj, Norveškoj, Danskoj, nekim zemljama SAD… Juče sam pročitao da je čak i Južna Koreja uvela hemijsku kastraciju. Meni to deluje kao solucija koja rešava jedan problem na terenu. Da, po sistemu jedan manje. Vremenske kazne mogu se izdržati, pa se silovatelj vraćao na ulicu i silovao ponovo.
U 90 odsto slučajeva desi se da ljudi koji izdrže kaznu za izvršeno krivično delo silovanja u jako kratkom vremenskom roku ponove to isto krivično delo. Nažalost može da se desi svakome i ne postoji neki obrazac, da kažem fizički izgled – e tako izgleda silovatelj. On može da ima i 20 i 60 godina, neko koga svakodnevno viđamo na ulici.
inspektorka Odeljenja za krvne i seksualne delikte MUP-a Srbije, Jelena Tomković
Pročitajte celu vest…
Hemijska kastracija, ako mene pitate, rešava problem na terenu. Onemogućava bolesne i izopačene umove da osakate više života. Osim toga, ostavlja jedno živo, pokretno upozorenje mnogima. Upozorenje koje će posledicu sopstvenih nedela nositi do kraja života i time čini mi se biti mnogo efikasniji preventivni činilac, nego neko čija bi glava pala – a onda bi ga svi brzo zaboravili. Ovaj bi ostao trajno obeležen – kako to volimo da kažemo “Za primer!”.
Do ovde je akcenat priče bio na državi, sudijama, zakonima… A gde smo tu mi?
Kako reagujemo na grozote uopšte? Imamo li svest o tome da smo mi ti koji kreiramo ovo društvo? Svakog dana. Zašto večito čekamo? Zašto večito mora da se dogodi ovako nešto da bi smo se setili da nešto preduzmemo? Umemo li da pokažemo da nam je dosta?!
Slična situacija je bila i sa monstrumom koji je kučetu isekao sve četiri šape. Isto se na Facebook-u tražila smrtna kazna. Šta se uradilo? Pripremali smo kuče za ugradnju proteza. Dokle ćemo lečiti posledice umesto da se bavimo uzrocima?
I kad smo kod toga, kako reagujemo na pozitivne primere? Da li ih ističemo, da li ih veličamo? Ostavljamo li mlađima i primer – kako treba? I tu umemo da se zaboravimo. Jako. O tome je odličan tekst napisao Tibor Jona, na svom blogu. Nikako ga nemojte propustiti.
Za život ovog deteta ne postoji proteza. Tu sad više ništa ne može da se “popravi”. Jedino što možemo je da sprečimo da se tako nešto ponovi. Nikakav linč tu neće pomoći. Nikakve “smrtne kazne” na Facebook-u tu neće pomoći. Ono što možemo jeste da stvorimo pritisak u javnosti, kako na ljude koji u naše ime donose odluke u organima ove zemlje, tako i na svoje komšije, prijatelje da se, bar sad, nešto uradi, kako nam se ovo nebi ponovilo.
Od velikih do “malih” stvari.
Da, podržaću svojim potpisom, predlog zakona koji će stvar rešiti na terenu. Hemijska kastracija – može, ako mene pitate. Govori se i o drugim rešenjima… U redu. Dajte ih na sto. Trebaju nam. Brzo. Nemamo vremena. U ovoj zemlji godine prolaze dok “… sednemo da razgovaramo”, “… razmotrimo činjenice”, “… sagledamo moguća rešenja”.
Nema vremena! Treba nam bolje rešenje odmah! Ovom što je ubio jadno dete će se svakako suditi prema zakonu koji je blaži po učinioca, tako piše u zakonu. Ali, dajte da promenimo zakon dok neki sledeći bolesnik ne bude uradio nešto još gore. Nema vremena. Sudije, tužioci, advokati, pravnici, profesori prava, političari, psihijatri, sociolozi i svi vi koji ovo čitate, nemojte čekati javne debate, pozive u TV emisije, skupštinske rasprave koje traju danima – dajte konkretan predlog.
Hajde da pokrenemo lavinu. Hajde da se izjasnimo možemo li mi kao druge zemlje da uvedemo hemijsku kastraciju ili mislimo da smo pametniji? Mislimo da imamo bolje rešenje. Jasno je da postojeće rešenje ne valja.
Promena zakona bila bi velika stvar. Ali, hajde da pričamo i o malim stvarima. Nemojte ćutati kad čujete da komšija bije ženu. Zovite policiju. Nemojte ćutati kad vidite zlostavljanje dece. Zovite policiju. Nemojte da ćutimo o alarmantnim podacima kada je incest u pitanju. Zovite policiju. Nemojte ćutati. Molim vas. Pokažite da ne želite to u svojoj neposrednoj okolini, kolektivu, gradu. Nazovite stvari pravim imenom. Ne gurajte stvari pod tepih. I zovite policiju. Čak i ako joj do kraja ne verujete. Imate li bolje rešenje? Uradite ono što je do vas.
Da okolina u Ledincima, koja sada zna da priča za novine kako je Ogulinac od uvek bio “malo lud” reagovala na vreme, jedno dete bi možda bilo živo.
Lično ću dati potpis svakom predlogu uvođenja mera koje mogu nešto na terenu da promene i trudiću se da o tome stalno govorim, kako bih što više ljudi iz svoje okoline naterao da zaborave na matricu “… ja više ne verujem da će se tu bilo šta uraditi…” i da počnu da rade sve što mogu da se stvari izmene. I to odmah. Bez čekanja. Što pre. Jer zaista nemamo vremena, niti života za bacanje.
Evo i jednog pozitivnog primera! Udruženje “Roditelj” pokreće akciju kojom pokušava da pomeri neke stvari iz mesta:
Udruženje RODITELJ želi da podstakne Gradsku Opštinu Zemun da osnivanjem lokalnog koordinacionog tela koje će umrežiti sve relevantne lokalne sektore: opštinskog Centra za socijalni rad, odeljenja Policijske uprave, Predškolske ustanove Zemun, osnovnih i srednjih škola sa teritorije opštine Zemun, zdravstvenih ustanova, nadležnog tužilaštva i suda na nivou predstavnika timova za zaštitu dece od nasilja predviđenih posebnim protokolima, uz učešće predstavnika neke od organizacija civilnog društva relevantnih za oblast prevencije i zaštite dece od nasilja.
O ovoj temi ću tek pisati, a nadam se će i prijatelji iz Udruženja “Roditelj” želeti da o tome kažu neku reč. U svakom slučaju, ovo je dobar primer da se nešto ipak može uraditi. Vredi pokušati.
Niko drugi osim nas samih neće ovu državu napraviti boljim mestom za život.
Opet nisam pisao. Neko vreme. Neki od vas su me čak i pitali zbog čega… Bio sam u nekoj vrsti tihovanja. Nešto kako deda Radovan (u daljem tekstu: David Dabić – kako bi se izbegle zabune i zlonamerne insinuacije). Onomad kad je deda David tihovao, kažu da je puno razmišljao. I ja sam. Duduše, za razliku od njega ja nisam držao tribine po Srbiji. I nije me jurila BIA po GSP-u. Mene BIA kad traži – oni me i nađu. Kažu da oni imaju najbolji telefonski imenik u Srbiji. Što bi rekao Radovan III “Vi ste taj i taj – reko ja sam taj i taj.” Elem, slabo se vozim GSP-om.
Nego, bio sam zauzet. Radim na stvaranju prvog miliona. Kažu da je taj najvažniji. U Srbiji. Posle, kažu, ide lako. Shvatio sam da je vrag odneo šalu… Ako planiram da uspem u Srbiji, prvi milion mi je od šuštinske važnosti. I uprkos ovim subvencionisanim kreditima i uprkos tome što je Mlađa rekao da će sad svi moći lakše da uzmu kredit (što će opet podići srpsku privredu do neslućenih granica) ni jedna banka nije imala razumevanja za moj pokušaj da prvi milion uzmem na kredit. A meni se to činilo kao odlična ideja. Vi meni milion na kredit od recimo 10 godina – kad prođe taj rok, računam da ću imati dovoljno da kupim banku i posle ćemo lako da se prebijemo. Moja banka i ja. Ali, avaj – kažu rata za kredit mora da mi bude visine do 40% plate – i zato ne mogu da uzmem milion na kredit.
Da bi smo razjasnili otkud baš sad potreba za tim prvim milionom predlažem da krenemo od nekoliko opšte poznatih informacija danas u Srbiji:
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da preračunate koliko zapravo vredi vaša plata. U parama.
1 litar benzina = 120 dinara.
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da preračunate koliko zapravo vredi vaša plata. U litrima.
Mesečno primanje direktora Srbija gasa (u daljem tekstu: Milioner) 1345000 dinara.
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da izračunate koliko je to evra, kad “skratite” za dve nule.
Srbija ima 700000 gladnih i nema novi špijunski satelit.
Ovaj dva podatka biće sve bitniji i bitniji – kako vreme bude prolazilo. Cenim.
Uhapšen je Radovan Jelušić.
Ova informacija je bitna zato što je prepošteni Radovan Jelašić dobro. I još nije prodao vilu od milion (da, milion) evra.
Da krenemo od kraja. Ovo iznad nije bila greška u kucanju. Dobro ste pročitali. Uhapšen je Radovan Jelušić.
Lion, Podgorica — Generalni sekretarijat Interpola potvrdio je hapšenje crnogorskog državljanina Radovana Jelušića, ključnog čoveka kriminalne grupe Pink Panter.
Ne mož’ ni jedan kriminal izgleda da prođe bez nekog “našeg”. Još samo da utvrdimo koji su naši – koji su njihovi.
Radovan Jelašić je dobro. Još uvek je guverner. U ostavci. “A dokle će – ne znamo!” što ono rekoše za Đeknu. I još uvek nije prodao vilu koju je svojevremeno procenio na milion evra. Dobra vest je to da će izbor novog guvernera sačekati jesen. Drago mi. Zbog Radovana. Njega mi nekako žao. Njega su baš ojadili, smanjili mu platu na tričavih 140000. Dal’ tolko beše? A zamislite koliko njega izađe struja, recimo, za tu vilu “Milion” sad kad se uračuna ovo novo poskupljenje struje?! A njemu smanjili platu. Kao kriza je. I nije čoveku lako.
Radovanu smanjili platu – kriza je, a Duki Dule Duško koji drži Srbiju pod gasom mesečno inkasira “ciglo” 1345000 dinara. Od čega je samo 319258 dinara od Srbija gasa. Ostalo plaćaju Rusi. Doduše, posle je ta informacija korigovana tačnom informacijom da Dule kao generalni ne mož’ da primi više od 6 prosečnih plata u Srbiji, jer je tako rekao upravni odbor. A upravnoga odbora se ne poriče. Te tako, Dule, ni kriv ni dužan prima bednih 220000 dinara i još bednijih 30000 dinara paušala iz Skupštine. Tako bar kažu novinari. Ovi iz Blica i ovi iz B92.
Doduše, Dule to sitno “resto” od Rusa, kaže donira u humanitarne svrhe. Što jes’ jes’. E sad, obzirom da se u imovinskoj karti koju je Dule prijavio jedino ne vidi stanje na bankovnom računu, ostaje vam samo da starom srpskom metodom “koliko-sam-ja-tu-dobar” izračunate koliko vam ostane na računu kad Rusi uplate 995 941 dinara (ovo mu nije broj telefona!) pa onda banka obračuna kamaticu na 995 941, a vi posle donirate. U istoj imovinskoj karti vidi se da Dule nema ni jedan stan na svoje ime. Što me je baš rastužilo. Setim se Radovana koji ne mož’ da sastavi kraj s krajem – sa onolikom platicom, sad vidim da ni Dule nema stan. I bude mi žao. Al onda, kad se setim da ni Boris nema stan na svoje ime… Tek tu me uhvati tuga. Međutim, mnogi od vas će ispravno primetiti da sam već rekao da ni ja nemam stan na svoje ime – pa mi je onda nekako malo manje žao svih prethodno pomenutih i shvatam da mi je nekako neophodno tih prvih milion – pa da onda posle nekog vremena i meni smanje platu sa 400 i kusur hiljada na 140000 kao sirotom Radovanu – pa da i ja dam negde ostavku. Kad malo bolje razmisliš sve što ti treba je prvi milion – a posle se već nekako i država napregne da ti da platu od 400000. Koliki li je regres na tu platu?! To bi neko mogao da mi preračuna. Meni se vrti u glavi od tolikih brojeva…
Doduše, možete i da preračunate koliko bi sa takvom platom nekome trebalo vremena da otplati dug Srbije za satelit od 20 miliona evra. Šta će Srbiji špijunski satelit? Pa ne treba nam. Naravno da nam ne treba. Al ne treba nam ni 700000 gladnih – pa ih imamo. U svakom slučaju deda Prvoslav (istražnim organima poznat kao Davinić Prvoslav) nije se slagao sa mnom da nam ne treba taj satelit – u doba kad se njega pitalo šta je dobro za branik otadžbine. E sad i u kafani kad nešto naručiš moraš da platiš. Pošteno. (Sećate li se predizborne kampanje kad je ovaj slogan bio aktuelan. Kažu da ga je Sale Tijanić izmislio.) E, Prvoslav je, pošteno, naručio taj satelit. A glede toga što on više nije ministar – mi treba da platimo ceh od opet “ciglo” 20 miliona evra. Isto ko u kafani – ko poslednji ostane, plaća račun.
Sad, ima nagađanja da se neko ugradio za tih 20 miliona. Ali o tome nek daju reč istražni organi. Da ne bude posle – rekao Nemanja… “U ostalom svi smo mi slikani odozgo…”
Međutim, svaka situacija ima i bolju stranu – kad razmislim koliko evra mesečno gube Mlađa, Radovan, a pogotovo Dule, činjenicom da je skočio kurs – kapiram da je meni mnogo bolje, jer ja mesečno gubim mnogo manje zbog tih kursnih razlika. Pa se manje i nerviram.
S druge strane, oni se voze službenim kolima, pa ih se oni mnogo manje od mene nerviraju što je benzin 120 dinara. Kad podvučeš crtu – nekako smo egal.
Jedino što meni fali taj prvi milion – pa da se i ja onda malo vozim službenim kolima.
Ako neko čuje za neki pošten posao – a da mogu da zaradim tih milion evra, budite tako dorbi javite mi. Ako vam treba moj telefon – ima ko zna.
I pre nego se ponovo vratim u tihovanje, voleo bih da obratim vašu pažnju na još dve jako bitne informacije… Mirko je rekao da je kriza u regionu završena, a Boža Đelić je naglasio da moramo da pomognemo braći Grcima.
Sad mi je nekako lakše.
