Jutros sam došao na posao, počeo da ispijam jutarnju kafu i sve je ličilo na još sasvim običan dan. A nije. Danas je jedan od onih dana… Jedan od onih kad se povlači crta. Kad se pitamo “Šta smo imali ovde?”
Danas je tačno deset godina od kako je DOS na izborima pobedio Miloševića. Ipak, danas sam došao na posao bez svesti o tom datumu. Pitam se zašto? Kako nam se dogodilo da nam se tako veliki datum svede na kratku vest, maltene u rubrici “Dogodilo se na današnji dan…”? To nije dobar znak. To pokazuje da smo opet počeli da zaboravljamo bitne ljude i bitne stari. Srećom ima onih koji se sećaju...
Miloš je jedan od njih. On me je jutros potsetio. Mislim da ono što nam se pojavljuje ispod te crte, ako je podvučemo, nije sjajno. Ne kažem da je isto kao pre 10 godina. Ne želim da tako tumačite ovaj tekst. Nije isto. Nisu prazni rafovi, nema policije da nas rasplače od sreće, suzavcem. Ne bombarduju nas, više. Nema Slobe, a i Voja se nešto ne oseća dobro… Ali… Ne mogu da se otmem utisku da smo spori. Jako smo bre spori. Krenuli smo, a onda smo opet stali. Svi zajedno. Da, da, drugari, svi vi koji ste zajedno sa mnom duvali u pištaljke… Stali smo. Sećate se hemijskih olovaka OTPOR-a “Vreme je!” pred izbore 24. septembra? Sećate se prvih door to door kampanja? Ja se sećam izlaznosti na izbore u Pančevu od, ako se ne varam, 67%. Neka me neko ispravi ako grešim… Krenuli smo tada. Stvarno je bilo “Vreme je!” te 2000. godine. I bilo je vreme. Tada. Sad već kasnimo.
Zašto? Dozvolićete mi da budem subjektivan, dragi prijatelji… Nekim ljudima je zaista teško naći zamenu. Samo što mi to, u Srbiji, uvek kasno shvatimo. Takav smo narod.
Naš narod kaže da nema istine pre sudnjega časa, takvi smo ti mi Srbi… Prvo pametujemo, a onda to pametovanje plaćamo glavama. Stvarno smo lud narod, jeb’o nam pas mater. Nama mudrost ne služi da bi zahvaljujući njoj napredovali, spoznali život, pobedili ga, ne… Već da bi se njome cenjkali sa smrću.
Dejan Stojiljković, “Konstantinovo raskršće”
Ponovo sam jutros odgledao fenomenalan film Aleksandra Mandića “Ako Srbija stane” iz 2004. godine. Ništa manje aktuelan i danas. Na žalost.
Ako sada Srbija stane, ma koliko sporo da neko procenjuje da ide, da bi se ponovo pokrenula proći ce deset godina.
Zoran Đinđić
Računam nešto, ako smo stali 12. marta 2003. godine… Sad će 2013. Još jednom je bio u pravu.
To je šansa koja moze da bude prokockana sutra, i da padnemo nazad kao Rumunija, da deset narednih godina se batrgamo, da posle deset godina i mi imamo neku komičnu vladu, koja ce ponovo da kaze – hoćemo u Evropu, posle izgubljenih deset godina.
Jesmo li prokockali šansu? Videćemo. Želim da verujem da nismo.
Nema spavanja. Ne možete vi da budete svetski prvaci, a da spavate. Spavate pet, sest sati. Šta vam vise treba da spavate? Spavacete kada budete u penziji. Penzioneri mogu da spavaju. A ako niste u penziji, nemojte da spavate.
Jesmo li se to, opet, uspavali? Imamo vremena?
Ja ne znam da li postoji i jedna generacija u srpskoj istoriji, možda ona Karađorđeva koja se borila za samostalnost, koja ima tako veliki cilj kao što imamo mi, a to je da Srbiju definitivno dovedemo među razvijene evropske narode.
Deset punih godina kasnije, nismo ispunili ovaj cilj. Nismo ni blizu. Voleo bih da možemo da se složimo da smo bar još uvek “… na dobrom putu”.
Mi moramo zajednički da uspostavimo vladavinu institucija u ovoj zemlji, kredibilnost, autoritet tih instituacija, i da shvatimo da ako neko prodje kroz crveno svetlo, mada to se nas ne tiče, da on gazi zakon zemlje u kojoj mi živimo.
Ako neko prebije novinara i dobije duplo manju kaznu od zakonskog minimuma, to nam neće pomoći da uspostavimo kredibilnost i autoritet institucije sudova. O Urošu, Miladinu, Miri i Marku neću ni da pričam. Mnogo bi bilo. A sudstvo nam je reformisano?! Šta bi tek bilo da nije?
Ne zato sto neko voli taj sud. Ne zato sto je taj sud pravedan ili nije pravedan, ili kakav je da je, nego zato što je to jedan od uslova koje sve zemlje koje zele da budu deo tog kluba moraju da ispune. Ako nećemo to da uradimo, treba odmah da kazemo nećemo, ali ne da se cenjkamo, ne da, danas hoćemo, sutra nećemo, jer onda izgledamo kao neozbiljan narod.
Zar je toliko teško razumeti ovu rečenicu?
Dragi prijatelji, ovo su samo neke od stvari na koje smo bili upozoreni, još davne 2002. godine. Ovo su stvari koje ćemo morati pre ili kasnije da razumemo, zaista. I da ih promenimo. Do kraja. Ako želimo napred. I uvek mi zvuči kao da se tešimo kad kažemo “nije kao što je bilo za vreme Slobe”… I nije. Ali šta su nam reperi? Sta su merila? Neću da nam puž bude merilo, bre!
Sa stanovišta puža i kornjača je hiper aktivna. Ali šta je naše merilo? Je l’ naše merilo puž, kornjača? Nije. Mi moramo da nadoknadimo ono što smo izgubili ne samo u deset godina, nego i više od toga.
Nije mi cilj da kritikujem, kritike radi. Nije mi cilj da “pljuckam” sa visine, što je Zoran takođe ispravno kritikovao. Cilj mi je da ovim pisanjem potsetim na neke stvari… Da sprečim kolektivnu amneziju, čestu bolest u Srba. Lepo je to što se sećamo kako je bilo u Slobino vreme, ali trebalo bi po nekad da se setimo i šta je sve trebalo da uradimo. A nismo.
Pišem ovo jer mi se čini da, svaki put, kada Srbija stane – treba nam novih deset godina. A toliko vremena nemamo.
Bar ja nemam. A Vi?
Rano sam ustao jutros. Kao i svaki radni dan… Teško sam se, uopšte, probudio. Još teže se odlučio da zakoračim u još jedan radni dan. Još jedan 12. mart. Ali, naravno, nisam mogao da biram. Bio sam prvi koji gazi sneg ovog jutra. Pada vrlo jako. Kao da mora da zaveje tragove.
Prva misao koja mi je prošla kroz glavu: nije bio ovakav dan. Ne. Nije bilo snega. I nije bila smanjena vidljivost. Na žalost. Bio je to jedan običan prolećni, baš martovski, dan u Beogradu. Mirisalo je na još jednu tešku godinu. Sa mnogo poređenja, mnogo moranja. Mnogo “žaba” koje smo svi zajedno morali progutati. Ali je delovalo, barem meni, da smo na dobrom putu. I da, za promenu, znamo gde idemo. Tada smo zapravo znali ko nas vodi – a on je tačno znao kuda idemo. I znao je da ćemo tamo sigurno stići. Jedino što nije znao jeste da ćemo tamo stići sa velikim zakašnjenjem i sami – bez njega.
12. mart 2003. | 21:15 -> 22:49 | Izvor: Beta
Beograd — Premijer Srbije Zoran Đinđić ubijen je u sredu oko 12:45 ispred zgrade Vlade Srbije On je pogođen s 2 hica u grudi, iz snajpesrkog naoružanja, i bez pulsa, pritiska i svesti odmah prevezen u Urgentni centar, gde je bezuspešno podvrgnut reanimaciji i operaciji.
Sedam godina je prošlo. Svih sedam godina bile su godine poređenja. I kao što rekoh – nije bio ovakav dan. Bio je sunčan. Prolećni. Kažu da je Zoran tog dana teško krenuo na posao. Bolela ga je noga. Teško se kretao. Razumem. Ali, znao je da mora. Znao je ono što smo mi nešto kasnije shvatili – Srbija za njega nije imala i još uvek nema adekvatnu zamenu. Kao i obično mi takve ljude uvek kasno prepoznamo.
Ako mene pitate, već 7 godina svako jutro se oseti da dr Zoran Đinđić nije došao na posao. I to je jedan od razloga što smo tu gde jesmo. I što smo takvi kakvi jesmo. Nije imao dovoljno vremena da promeni sve što je trebalo. Ipak, uspeo je da pokrene. A to je po nekad najteže.
Sad smo svi svesni da je moglo bolje. On je stalno govorio da niko nije dovoljno dobar koliko bi mogao da bude – ako se još potrudi! Nije baš da smo ga svi pažljivo slušali. To nam je karakteristika. Mi pametne ljude olako shvatamo.
I Zoran je, reklo bi se, neke stvari olako shvatio. Već sedam godina ne mogu da se otmem utisku da jednostanvo nije imao vremena da razmišlja o sebi. Dovoljno. I da se zbog toga jednostavno preračunao. Gladao je ispred sebe. Gledao je u ljude u koje je verovao. Gledao je u budućnost. Ali se izgleda nije dovoljno osvrtao i nije dovoljno vodio računa o svima onima koji su mu bili iza leđa. A takvih je u Srbiji uvek mnogo. Kažu da su ga mnogi upozoravali da mu je život ugrožen. Pričaju i pričali su o tome mnogi ljudi koji su tvrdili da su mu lični prijatelji, kolege… Ipak, kad danas razmislim kako je zapravo funkcionisao sistem koji je trebalo da čuva život i bezbednost čoveka koji je po prirodi stvari imao gomilu neprijatelja – shvatam koliko je on zapravo bio hrabar čovek.
Mnoge stvari zavisile su od slučajnosti. Zapravo spleta okolnosti. Na izgradnji spleta okolnosti, takvog da Zorana više nema, radili su mnogi. Na njegovoj zaštiti nedovoljno njih. A i on nije imao vremena da se bavi time. Bavio se nama. Pokušajem da izmeni svest ovog naroda. Pokušajem da nas nauči kako treba da razmišljamo. Pokušajem da nas pomeri iz letargije. I opet, ako mene neko pita, uspeo je.
Srbija jeste stala. Stao je dah – tog 12. marta 2003. negde oko 12.45h kada smo saznali da je pogođen. Još neko vreme verovao sam, naivno, da nije moguće da on pogine. I da će, samo da izađe iz bolnice, mnogi “videti svoga Boga”.
Ipak, Bog je tog dana izgleda bio uzeo slobodan dan. Ma da je bila sreda. Čak ni ovaj prokleti sneg koji danas sipa – tog 12. marta nije padao. I ne, nije bila smanjena vidljivost. Tog dana, sijalo je sunce. I mogla je da puca svaka budala kojoj daš snajpersku pušku u ruke. A budala nam nije falilo – nikad. U tom odmeravanju snaga između budala i pametnih ljudi Srbija je ostala bez jednog od retkih koji je zapravo znao šta radi. Ili je barem uvek tako delovao.
O onima koji su na njegovo radno mesto došli, već sledećeg jutra – ne vredi trošiti reči. O većini onih koji su preuzeli da sprovode njegove ideje – takođe. I zato smo tu gde jesmo.
Srbija jeste bila zaustavljena. Ali duboko verujem da nam rezultati rada dr Zorana Đinđića nikad neće dozvoliti da se vratimo u nazad. On svoj izveštaj o radu na kraju priče nije podneo. Nije mogao. A nije ni imao kome. A mi, ako želimo, možemo da ga podnosimo njemu. Svake godine. Bar jednom. Svakog 12. marta. I da svake godine poredimo šta smo uradili i gde smo stigli na putu na koji nas je on uputio.
Ove godine podnosim ovaj pisani izveštaj i kažem da kasnimo. Mnogo. Probli smo sve rokove. Ali krećemo se ka cilju. Ako nam je to izgovor. I još jednom kažem: Imamo problem – Zoran Đinđić već 7 godina nije ušao u zgradu Vlade Srbije. Nije došao na posao.
Hteo sam da pišem o stvarima koje su obesmislile ovaj dan. Ima ih mnogo. Ima mnogo ljudi koji svoje postojanje mogu da zahvale činjenici da Zorana nema. Ipak, opet sam pisao o njemu. On celoj priči, godinama daje smisao.
U borbi između smisla i besmisla – odneo si i ovu jednu malu pobedu. Sve što si govorio i dalje ima smisla. I ne ljuti se što ti se obraćam sa “ti” – to je iz poštovanja. I ne ljuti se što ti se obraćam kao da si prisutan – ne umem drugačije.
