Pao je sneg. Sad opet mogu, noću, da gledam u belo. Svaki put kad ne uspem da zaspim.
I prošao je krug, naravno kao i svaki put neki su otišli, neki su ostali. Do nekog novog kruga. Padne sneg, pa pokrije tragove. Suze je već oprala kiša, u jesen. Čekamo proleće.
Uglavnom ne žalim za stvarima koje sam uradio. Ne žalim ni za onima koje su prošle, jer su se ipak desile. Neke mi ipak malo nedostaju. Tišina nije ista. Kafa ima malo drugačiji ukus. Možda je zbog mleka, ne znam. Dešava mi se da zaboravim mobilni telefon kod kuće. Tad shvatim da mi nije neophodan. Sve jedno je.
Napišem po nešto, beleški u glavi koliko hoćeš. Čekaju svoje mesto u tekstu za priču – u glavi. Razmišljao sam da ih napišem, te reči. I da ih napišem, nećeš ih pročitati. I da ih pročitaš, neće ti značiti. I da ti znače, nećeš mi reći. I da mi kažeš – ćutaću.
Žao mi je, samo, što nisi tu, sada kad pada ovoliki sneg. Da staneš pred onaj veliki prozor i gledaš ovaj grad, kroz pahulje i vetar.
I žao mi je jednog jutra. I što je svanulo i što je moralo. Stvarno mi je žao.
Čekamo proleće. Doći će sunce, pa će se suncokreti okrenuti suncu. I sve će opet imati svoje mesto. Samo će kafa imati drugačiji ukus. Ipak.
Pančevo, 03.02.2012.
Sklupčaj se,
na crvenom somotu
i ćuti, sa ukusom maline.
Pogledaj laž,
sa druge strane ogledala
koje crta poznati obris.
Spusti glavu, da bolje vidiš
put koji sebe briše,
za tvojim petama.
U džep stavi jednu dušu
da je izgubiš, negde.
Ako se ne vratiš.
U magli reči, sa ukusom istine,
koja se lepi za nepce, kao vino,
i noći hladnoj,
kao ruke koje se tresu, bez dodira,
U očima
koje se cakle, od punog meseca,
i licu, bledom od spoznaje…
Tvoja laž, zvuči gotovo pitko.
Plaši me tišina,
koja ostaje iza njenih reči.
Branim se muzikom.
Volim sjaj u oku,
kad se raduje.
Čuvam ga dodirom. U mraku.
Plaši me pitanje,
na koje nemam odgovor.
Zato ćutim.
Volim joj miris,
po svaku cenu.
Prija papir.
Prija tišina i mrak
i reči koje nikad nije izgovorila.
Prija i miris želje koja titra u vazduhu.
„Uradi šta god želiš“, rekla je.
Odabrao sam da ćutim,
dok prsti klize niz njena leđa.
Prija dodir.
Kupiću novo jutro, da se opet probudim pored tebe.
I nove ulice, bez ljudi, da počne novi dan.
Kupiću novo sunce, da ti greje kožu,
dok sabiraš prve misli.
I jedan novi dan,
da ti u njemu nešto nedostaje.
Kupiću nove višnje i novo brašno,
za jedan kolač od tvog osmeha.
I jednu kišu. Veliku kišu,
da spere tragove svih suza.
I tišinu. Da u njoj ćutim,
jer sam ti sve rekao.
Kupiću jednu noć, da u njoj ponovo zaspiš,
pored mene.
I sve puteve, koji vode u Rim,
da nemaš kojim da odeš.
Nikad više.
Deda Milan, pokojni, Bog da mu dušu ‘prosti, veći deo svog života, bar ono što ja pamtim proveo je na selu… Imao je stan u gradu, ali tu je koristio samo pogodnosti centralnog grejanja zimi. Čim grane sunce, on ode na selo. I ne vraća se – dok ne mora. Dođe jednom mesečno, podigne penziju, obavi šta ima… Podeli nama unucima po nešto para… I donese ono što se u tom momentu može sa sela doneti. Pred Uskrs, obavezno domaća jaja…
Od toga izvesna količina “odokativno” odabranih primeraka se ne dira. Dakle, ne ulazi u redovnu potrošnju. A, bilo nas je u kući. I mogli smo da pojedemo. Što jes’ – jes’. Al’ količinu koju je majka odvojila smo zaobilazili. Zna se. To se kuva na Veliki petak. Nismo nikad bili Bog zna kakvi vernici, ali su se ovakvi praznici uvek obeležavali. I sećam se, kako mi je kao malom uvek bio neki poseban ritual to farbanje jaja. Meni obavezno zabranjen pristup kuhinji… A nije ni čudo, bio sam kao osica – i naravno svugde zabadao nos. Što bliže – to bolje. Jasno je da je zabrana bila samo formalna – nije davala nikakve praktične rezultate.
Ranijih godina, jaja šarena. Kako je vreme prolazilo, izbor boja se sveo na crvenu. Majka je u hrišćanskom učenju da jaja trbea da se farbaju u crveno, našla idealan izgovor da ne prlja previše šerpi. Teško meni, kad ovo pročita. Kako bilo, ritual je ritual. Praznik je praznik. Uvek lep ručak i kolači. U svakom slučaju, svečaniji nego obično. Čist beli stonjak i sve po redu. Lepo.
Takve stavri ostanu duboko urezane. Postoje one male stvari koje jednu kuću čine domom. Baš zato po nekad uradiš nešto što i nije tako neophodno. Ove godine stvari nisu onakve kavim želim da ih zamislim. Neko fali. Neko nije tu. Neko je dalje nego što bih ja to želeo. I u vremenu i u prostoru. Ipak, ritual je ritual. “Ofarbaj. To je lepo.” I ma da fali mnogo toga što bih voleo da vidim u nedelju kada se probudim, ma da je mnogo toga daleko, dalje nego što bih voleo, šarena jaja su ipak tu. Mali kompromis sa samim sobom. Sačekaću da sve dođe na svoje mesto, da se kockice sastave onako kako bih ja to voleo. U među vremenu, čuvaću te male rituale najbolje što umem.
Ne zato što sam vernik, nego zato što volim šmek tog jutra. I tog dana, kad se radujemo svakoj maloj pobedi, svakom razbijenom šarenom jajetu. Šarena jaja su u ovoj godini već odnela jednu malu pobedu, popustio sam. Imam i kolač za nedelju. Neko je mislio na mene. Sasvim dovoljno za početak.
Vreme i strpljenje doneće još lepih stvari. Nadam se.
“Videću je!” kličem u zoru kada se probudim. I onda za čitav dan nemam nikakvu drugu želju! Sve, ali sve, tone u to jedno očekivanje.
Johan Volfgang Gete
Suva zemlja je pucala pod đonovima njegovih cipela, dok je sa velikog druma skretao u desno. Put ga je vodio iz velikog grada. Ostavljao je iza sebe gužvu i ljude. Noći u velikom gradu. Reku i tvrđavu. Sat na crkvenom tornju. Sat koji je stao, davno, u jednom vremenu koje je želeo da zaustavi i sačuva. Želeo je da se vrati tamo gde ga niko nije tražio, ni čekao, ni očekivao. Koračao je…
Skoro da je zaboravio tu tišinu. Mogao je osetiti na svom potiljku. Dobro je poznaje, ma da je prvi put tuda prolazio. Ostavio je veliki krst iza sebe. Kao i gužvu, tamvaje, vrevu. Ostavljao je život, ljude, žene. Prijatelje i neprijatelje. Sve je ostavljao za sobom. Vraćao se. Verovao je da će znati kome – kad jednom tamo stigne. Koračao je prema šumi. Nije želeo da zastane. Mirisalo je na letnju kišu. Vazduh težak i sparan. Pitao se da li će pasti?
“Ma, nek’ se sruči.” – izgovorio je ravnomerno, ne menjajući izraz lica.
Želeo je kišu, ma da je zasigurno znao da ta kiša neće osvežiti vazduh, čak će postati još teži. Znao je da ta kiša neće moći da sakrije tragove, koje je i onako samo on video. Ipak je želeo tu tešku letnju kišu. Usporio je korak. Sasvim. Želeo je kišu na svom licu. Koračao je teško. Sporo. Udahnuo je miris zemlje, zatvorio oči, samo na trenutak i ne zaustavljajući korak sačekao je prvu tešku kap koja je zasekla noć.
Prepoznavao je kuće, ulice, klupe… Oborivši pogled video je poznate stare pukotine, na dobro poznatom putu – kojim nikada nije prošao. Ne, on nije dolazio – vraćao se.
Znao je da nema kuda da žuri. Kiša je već padala i on je bio potpuno mokar. Nije mu smetalo. Nije umeo da odredi koliko je vremena prošlo od kada je poslednji put čuo zvuk automobila. Sat na njegovoj desnoj ruci nije pokazivao ništa. Bio je tu da bi potsećao na vreme.
Gledao je kuće pored staze. Čekao je da je prepozna. Bio je siguran da se nalazi sa druge strane puta. Koračao je. Kiša je prestajala i on je znao da se približava. Ne želi da odmah pređe put. Ne. Stojao je u mraku, u senci drveta i gledao u prozore na drugoj strani. Osećao je bi da sada, kad je tu, na samo par koraka, mogao tu ostati satima. Možda do jutra. Znao je da će uskoro svanuti. Nema suviše vremena. Kuća se nalazila na sunačnoj strani ulice i već za koji sat sunce bi ga moglo sve pokvariti. To nije želeo. Ipak, stojao je i dalje sasvim mirno i gledao. Smatrao je da ima pravo na tih nekoliko trenutaka. U slavu svoje unutrašnje pobede. Uspeo je. Vratio se. I ako nije bilo vreme. Nikad nije bilo vreme.
U jednom prozoru video je svetlost stone lampe. Nije je ugasila kada je zaklopila knjigu. Nije želela da bude sama. Plašila se, a bila je suviše jaka da bi tako nešto priznala. Jednostavno je zaboravila. Kao i svake noći.
U drugoj sobi, u mraku disala je ravnomerno. Tiho. Nikada nije govorila u snu.
Želeo je da je vidi. Želeo je da joj bude blizu. Želeo je vreme sa njom. Nije ga bilo briga šta ostavlja za sobom. Morao je da je čuje kako diše. U samo nekoliko koraka prešao je ulicu i našao se pred velikom drvenom kapijom. Dok je ulazio u dvorište nikako nije mogao da se otrgne osećaju koji ga je pratio. Osećao se kao da je stigao kući, sa nekog dalekog puta. Pas je samo sedeo i gledao prema kapiji. Nije lajao, nije smatrao da treba bilo koga da upozori na iznenadni dolazak. Ako je uopšte bio iznenadni.
Tiho je ušao u kuću, zatvorivši vrata za sobom. Čuo je poznatu škripu. To bi je moglo probuditi. To svakako nebi želeo. Treba podmazati šarke. Otvorio je prozor u prednjoj sobi, želeći da pusti malo svežeg vazduha u prostoriju. Navukao je zavesu. Napolju je bila potpuno mirna noć. Jedino što se moglo čuti bio je zvuk zrikavaca koji je voleo.
“Ovo je selo, šta očekuješ?” – umela je da pita.
“Ništa. Zapravo, dopada mi se. Opušta.” – pitao se da li ga uopšte razume.
Stari parket lagano se ugibao dok je ulazio u sobu u kojoj je spavala. Pažljivo je seo u fotelju, da ne remeti ritam njenog disanja. Bila je lepa. Baš onakva kakvu je umeo da je vidi kad zatvori oči. Uživao je u svakom sekundu, jer, ma da mu je sat odavno stao, znao je da vreme teče. Znao je da je noć pri kraju i da mora nestati pre zore. Nije vreme. Nebi razumela. Činilo se da on zapravo ne diše, osluškujući tišinu. Kupio je svaki šum. Pamtio svaki zvuk. Zrikavce. Zatvorio je oči i ćutao. Kao i mnogo puta ranije. Ako tu dočeka jutro – tu će i ostati. Zauvek. Tada više nebi imao snage da ode. Želju da ode nikada nije ni imao.
Dobro je znao da je vreme. Ustao je i tiho izašao u dvorište. Znao je da će ga ovog puta pas čekati kod same kapije. Pomazio ga je, pogledao još jednom ka kući i zatvorio kapiju. Okrenuo je leđa istoku, suncu, jutru. Novom danu. Njegovi su koraci nestali negde u dnu duge ulice.
Probudila se sa smeškom. Sanjala je da su se sreli. Konačno.
“Nemanja, ćuti malo.” I ja ućutim. I samo razvučem lagani osmeh. Baš tad bih mnogo toga rekao, ali ćutim. Zvuči neverovatno? Znam, Ali dešava se.
Ponekad me iznenadi koliko nekim ljudima malo treba da mi izmame osmeh na lice. Kad ih vidim, čujem ili kad ih se setim…
U gužvi po nekad zaboravim da se radujem malim stvarima, detaljima, malim svakodnevnim ritualima koje zapravo volim. Kafa, rano pre podne, sa prijateljem. Skoro uvek na istom mestu, uz laganu retrospektivu prethodnog dana i kroki planove za vreme koje dolazi. S vremena na vreme i neka teška tema. Uz dovoljnu dozu sarkazma, da pomogne da se lakše prevaziđu naporne stvari. To je način koji se pokazao dobar. Bar u ovoj maloj ekipi ljudi koja mi je blizu.
I kad razvučem osmeh na lice samo zato što neke ljude ponovo vidim, shvatam da su to ljudi bez kojih zapravo ne bih bio isti.
Opet, ima i onih za čije ime sad vezujem neki lagani osećaj tuge. Nema ih. Iz raznih razloga nisu više blizu. Neki su ostavili dubok trag nakon mnogo vremena koje smo zajedno proveli… Neki su samo “bljesnuli”, pojavili se na kratko, rekli što-šta pametno, uradili neke lepe stvari i učinili da ih pamtim, a onda nestali. Neki su ostavili trag – a bolje da nisu. Bolje da ih nikad nije bilo. Ipak, jedno je sigurno – uvek iskrena emocija. Dobra ili loša - ali iskrena.
I takva iskustva vrede. Od svakog nešto naučim. Teško, po nekad mikronski malo, ali ipak svako iskustvo menja način na koji gledam ljude. One koji odlaze i one koji ostaju. Možda baš zbog onih koji su nestali, otišli, izbledeli, više cenim one koji su uprkos svemu uspeli da ostanu blizu. All This Time…
Malo je reći hvala. Suviše je patetisati o tome. Osmeh je često dovoljan.
Čak i kad je osmeh tu jer je neko “samo” 150 km daleko. Samo. I to valjda nešto znači…?
Dobro. Ćutim.
Jedini čovek koji se ponaša razumno je moj šnajder. On mi svaki put uzima meru iznova, dok svi ostali uvek primenjuju mere od ranije.
Džordž Bernard Šo
Ne sudi i ne mjeri drugima, jer kojim sudom sudiš i kojom mjerom mjeriš – biće ti suđeno.
Biblija, Novi zavet
Neki od vas već su pročitali ovaj tekst. Ipak, učinilo mi se da je za mene ponovo postao aktuelan, pa ću ga kopirati, izmeniti i dopisati… Onako kako smatram da treba. U ostalom, moj je. Imam pravo da ispravim sve greške.
Kako bi bilo lepo da, po nekad, za neke od onih koje smo voleli, za neke od onih koje volimo, za neke koje bi želeli da volimo, prosto uzmemo meru… i zamrznemo se.
Koliko bih se sigurnije osećao kada bih znao ‘meru’ usana koje mi dišu u vrat. Meru dubine očiju, meru količine parfema… Meru iskrenosti. Meru poverenja. Meru ljubavi, meru blizine. Meru otvorenosti. Meru dužine ćutanja… Broj plišanih igračaka. Taj broj je uvek nekako tri. Ali ne znam zašto. Treba izmeriti i nivo licemerja, nivo tišine, nivo patetike – one koju smo spremni da trpimo i one koju sami stvaramo.
Fotografija preuzeta sa http://www.mycity.rs
Kako bih voleo da znam konačnu meru, konačnu granicu, crtu ispod koje nisam spreman da idem da saznam šta je iza tih očiju u koje gledam. Voleo bih da znam meru istine u onome što slušam i meru osmeha, koji umem da zamislim. Treba mi i konačna mera onoga što sam spreman da istrpim, samo zato što umem da volim. Ili je ispravno reći, zato što moram da volim? Značilo bi mi kada bih znao i koja je mera samoće koju sam spreman da podnesem. Možda bih tada svhvatio koliko sam jak… ili slab.
Ali, mere reklo bi se nikada nisu iste. Jer, nismo se zamrzli? Nekad poželim da jesmo. I da me ništa ne pitaš. Prosto nastaviš tamo gde smo stali. Ali, moram da merim prema novim merama…Tako mi je rečeno. Stare valjda nisu bile dovoljno dobre…?
Zašto je toliko teško prihvatiti stare dobre mere? One koje su valjale u jednom momentu. Zašto, uvek, mora drugačije? Ili se to samo meni dešava. Ne verujem. Zašto je uvek lakše živeti u strahu od razočarenja, nego prihvatiti izazov poverenja i oslonca? Zašto se svi toliko plašimo pada, ako smo već naučili da iznova ustajemo?
“Dakle, ona je mesto gde grešne misli odlaze da umru…”
Da, tebi govorim.
Ovo je bila poslednja rečenica, moja poslednja izjava, u ovom starom tekstu. Pisanom po starim merama. Po starim osećajima i vrednostima. Nisam znao gde si. Nisam znao kako se zoveš. Da li je sada lakše? Videćemo. Vreme će kao i uvek to sigurno pokazati. Prija mi tišina, ako na kraju te tišine postoji neko. To je već odavno jasno. Lakše mi je kada imam s kim ćutati.
Da, i dalje tebi govorim. Čućeš, ali da li ćeš želeti da upamtiš? Da li će vredeti što čuješ? Videćemo. Vreme će pokazati. Svo ono vreme koje nam jeste dato. Njega smo do sada imali, na njega jedino nismo obraćali pažnju.
Koliko ćutanja traje jedna godina?
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost tesko pasti.
A bit’ će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno…
