Down under...

Svako ima svoju priču

Kažu da prave ljude obično sretneš slučajno. Neplanirano. Često toga zapravo nisi ni svestan. Ipak, oni pravi uspeju da ostanu tu dovoljno dugo, da shvatiš da ih treba čuvati. Opet, nekog sretneš i odmah je jasno da ste se pronašli. E, tu – tu počinje priča.

I svako ima svoju priču. I svaka priča ima svoje istine, one koje svi znaju, a i one druge… Ali svaka ta mala istina čini istoriju. Čini život. Taj život, tako, ume da ti ukrsti put sa nekim, da posle više niti možeš, niti umeš, niti želiš dalje – bez tog nekog.

I mi smo se tako pronašli. Slučajno. Toliko slučajno da nekim istinama i dan-danas teško verujem. Ali bez nje moj život više ne bi bio isti.

Ima Balašević, svoju romantičnu priču kako je seo u auto, zaustavio ga policajac i pitao: „Di si poš’o u ovo doba…“, a on rek’o: „Sad – il’ nikad“. I druge su priče romantične, svaka na svoj način. I ja sam moju osmislio, da bude takva. I da je iznenadim i da bude lepo mesto i lepa prilika, pa čak i lep datum…

Ali mi je srce lupalo, jako. Baš jako. I nisam mogao više da čekam. Pa sam joj skuvao kafu. I sebi. I budio sam je, ali htela je još malo da dremne. I pustio sam je… Pa, šta ću? Kad sam je čekao tol’ko vremena, mogu valjda još 15 minuta? Budio sam je opet. Kad je otvorila oči, samo sam se setio i u šta sam se sve zaljubio i zašto mi lupa srce.

Rekoh joj par reči, a te su reči one druge istine koje nisu za svačije uši. Ona ih zna i to je jedino važno.

Ja sam pitao, a Tijana je rekla – da. Iskren da budem, morao sam da je pitam još jednom i – nije se predomislila.


Dobro, istine radi, rekla mi je i da nisam normalan, kroz osmeh kroz koji može sve da mi saopšti. Ali, nešto mi se čini da me valjda baš zato i voli.

Smirio sam srce.

Down under...

Dobro je.

Nisam nikad bio posebno dobar u tim odlascima, rastancima, prekidima, krajevima. Mislim da umem da napravim razliku između onoga što valja i onoga što ne valja, ali nenako mi ne ide da to uvek saopštim, odredim odgovarajuću konsekvencu, za ono što ne valja – i postupim onakako kako smatram da je odgovarajuće. Ne ide mi uvek, neće sa svakim.

Pitaj Boga zašto je nekim ljudima dozvoljeno više – no drugima. Zašto se te čuvene dve šanse – “al’ treći put nećeš!” – pretvore i u četvrtu i petu i ko zna koju… A neki drugi su “pali” mnogo ranije. Ima tih ljudi kojima zapravo nikad ništa ni ne oprostim, jer nisam nikad umeo ni da im zaista zamerim. Legnem da spavam besan, ljut, tužan… Ne mogu da zaspim. Umor odradi svoje.

Ustanem ujutro i opet pitam: kako si?

Dobro je.

Jeste, dobro je. Neka je. Bar nekom. I sasvim je normalno radovati se tuđoj sreći. Isto tako je sasvim normalno i popizdeti, biti ljut. Opsovati. Ne može sve da ostane oprano i čisto.

Ne možeš da prelomiš, da promeniš, da uradiš nešto suprotno – a da se nikad nikom ne zameriš.

Ne možeš od čoveka da uzmeš ono što ti odgovara, a da odbaciš sve ostalo. Ako ti neko treba, treba ti – onakav kakav je.

Ne možeš da odeš – a da ostaneš. Ne ide.

Nisam nikad bio posebno dobar u tim odlascima, rastancima, prekidima, krajevima. Zato na ovom kraju – isti početak.

Down under...

Ako bude – biće!

Budite pametni – ne nadajte se ničemu, čuo sam od jednog čoveka.

I ne zvuči toliko loše na prvi pogled. Ipak ovih dana, nekako ne mogu da ne razmišljam o tome…

Malo je ljudi u životu koji mi istinski znače. Ipak, ima ih. I eto baš neko od tih, mojih, ljudi pokušava da me ubedi da je bolje da se ničemu ne nadam. Ako se ukaže prilika – ukazaće se, ako se ne ukaže, bolje je bilo ne nadati se ničemu. Iz iskustva, reče mi.

I sad, šta je bolje, nadati se, želeti, truditi se, ako nemaš garancije ili je bolje ne pokušati ništa – jer tako ništa neće propasti? Tako valjda niko neće biti povređen, pa bi to trebalo biti opravdanje. Postoji li uopšte garancija za uspeh, za sreću, za ispravnu odluku?

Padao sam mnogo puta u životu… Baš sam padao. Onako, da odereš kolena, pogledaš krv, obrišeš se malo i ideš dalje. Jer svi idu dalje. Moraš da trčiš da bi stigao. Boli, ali koračaš. I nije patetika – prosto neće svet da stane zato što si ti pao. Ustani. Dobro, ajde, lako je za kolena. Nije neka šteta. Ali, postoji li dovoljno velika moguća šteta, promašaj, bol, razočarenje zbog koga je ispravno ne pokušati? Ne uraditi sve što možeš? Ne dati sve od sebe? Stati i reći – ne nadaj se ničemu. Postoji li? Odustati od borbe za ono što želiš u životu, samo zato što je borna naporna i ima prepreka, značilo bi odustati od života, zapravo.

Da li je možda prokockana šansa dovoljan razlog ili je možda užasno pogrešna odluka dovoljno opravdanje da čovek odustane? Ko nije grešio nek’ baci kamen prvi. Nije li linija manjeg otpora reći da je jedna prilika izgubljena i da zato ne treba pokušati ponovo? Nije li linija manjeg otpora okriviti neku pogrešnu odluku, pogrešno vreme, pogrešan trenutak za propast svih želja?

I šta je čovek koji ništa ne želi i koji se ničemu ne nada? Može li takav neko napraviti plan, usmeriti energiju, može li doći do cilja? Da li će takav čovek umeti da se raduje, hoće li umeti da tuguje, hoće li imati zbog koga?

I, na kraju, ko ima pravo da odmeri i preseče kada je dosta nadanja? Ko je tako ispravan i veliki?

Samo pitam.

Ništa ne očekujem, samo se nadam. Da duši mojoj biće bolje nego sada. – napisao je Zoran Kostić Cane.

Down under...

Hominem te esse memento!

Šta je hrabrost? I kada je čovek zapravo hrabar, a kada lud? Postoji li razumno objašnjenje za otići negde gde više ništa ne važi, gde ne postoji ništa što znaš? Ništa što voliš i baš ništa od čega si jači? Da bi se suočio sa sopstvenim strahom i nastavio da živiš?

Kada se Feliks penjao na „ivicu svemira“, razmišljao sam šta bi me nateralo da uradim slično? Nikakav samoubilački nagon ne može biti dovoljno jak. Želja za životom – može. Važno je razumeti da nikada nije zastrašujuće ono što radiš – najveći strah je onaj od neuspeha. I skidam kapu ovom čoveku, ne zato što je otišao najdalje, ne zato što je padao najbrže, ni zato što je preživeo… Već zato što je priznao da se plaši.

A lot of kids now think of me as Fearless Felix – but I hope I can make fear cool. All these kids can know that Felix also has fear. So they can address their own fears.“

Ima nas ovde dole mnogo koji se plašimo, ali malo nas je to spremno da prizna. Da li je to ono što pravi razliku? I kada je zapravo pravi momenat da priznaš da se plašiš? Uvek. Sve dok si spreman da nastaviš dalje…

Jednom ću skočiti bandži, nadam se. Nije mnogo – nekih pedesetak metara straha. I ne brinem se da će konopac pući – neće. Rekao sam da neću razmišljati, da neću ni gledati dole. Obećao sam sebi da ću samo zakoračiti u prazno. I to je jedno što me brine, da li ću ispuniti datu reč.

Jer, reč je reč.

Jedan vatrogasac i medicinski tehničar govorio je jednostavno o smrti i strahu

It’s the tears in the crystal blue eyes of a 50 year old man as we tell him not to be scared while we hand squeeze saline bags to try and force fluid into him and to force his pressure above 70. It’s his quiet whisper of “I’m not scared,” while the monitor shows a massive heart attack that has pushed him into cardiogenic shock, and that will ultimately take his life in the next two hours.

Postoji li nešto snažnije od želje za životom? Čak i kad gubiš bitku?

I rekao je Feliks:

I did it – at first I would consider the suit a handicap. And handicapped people have to find a way to live with their handicap. The suit was my worst enemy, but it became my friend – because the higher you go, the more you need the suit. It gives you the only way to survive. I learned to love the suit up there. That’s an even bigger message than flying supersonic.

Kako vam se dopada vaše odelo? I koliko visoko ste spremni da odete, da bi ste se na njega navikli?

Respice post te! Hominem te esse memento! Memento mori!”

Down under...

Sa druge strane

Smirujem dah, da ne remetim noć.
Smirujem misao, da ne remetim ravnotežu.

Žmurim, da bih sačuvao sliku.
Dišem, samo još zato, da bih zapamtio miris.

Ništa ti ne bih rekao, ne bi me odao pokret.
I želja će ostati tiha, da te ne probudi.

Ti ćeš birati stranu. Ja sam samo tu,
da te držim za ruku. Dok spavaš.

Down under...

Još jedan dan

Rutina.

Davno otrcan početak,

smrznuto jutro

raspakuje dan.

Od želje je ostala potreba

i nešto navike da ti se obraćam.

Kada me ne slušaš i ne čuješ,

A ja to odavno već znam.

U mislima oproštaj napišem

Kratak i jasan epitaf.

Rutina.

Kafa u istoj šolji.

U zoru vozovi prolaze,

putevi vode od nas.

Ja biram papir za pismo,

Ti kradeš i reč i glas.

I kafu, i jutro i zimu

I naviku, želju i san,

Jednom ću reći – dosta je!

Uzmi, još jedan dan.

Down under...

Nakon sna

Nije važno kuda.

Moje će korake odvesti jesen.

I nije važno kome.

Jer ti ih nećeš pratiti.

Mokro je i sparno.

Tišina ima drugi zvuk.

Postalo je tesno u mojim snovima.

Ali drvo raste.

Nije važno kuda.

Ti ćeš se vraćati. Ako ikad odeš.

I nije važno kome.

Jer već nas odavno nema.

Srk kafe. Na dnu šoljice.

I nekoliko jedva slatkih mrva.

Pamuk. Znoj i parfem.

I ravno, dosadno disanje.

Down under...

Čekamo proleće…

Pao je sneg. Sad opet mogu, noću, da gledam u belo. Svaki put kad ne uspem da zaspim.

I prošao je krug, naravno kao i svaki put neki su otišli, neki su ostali. Do nekog novog kruga. Padne sneg, pa pokrije tragove. Suze je već oprala kiša, u jesen. Čekamo proleće.

Uglavnom ne žalim za stvarima koje sam uradio. Ne žalim ni za onima koje su prošle, jer su se ipak desile. Neke mi ipak malo nedostaju. Tišina nije ista. Kafa ima malo drugačiji ukus. Možda je zbog mleka, ne znam. Dešava mi se da zaboravim mobilni telefon kod kuće. Tad shvatim da mi nije neophodan. Sve jedno je.

Napišem po nešto, beleški u glavi koliko hoćeš. Čekaju svoje mesto u tekstu za priču – u glavi. Razmišljao sam da ih napišem, te reči. I da ih napišem, nećeš ih pročitati. I da ih pročitaš, neće ti značiti. I da ti znače, nećeš mi reći. I da mi kažeš – ćutaću.

Žao mi je, samo, što nisi tu, sada kad pada ovoliki sneg. Da staneš pred onaj veliki prozor i gledaš ovaj grad, kroz pahulje i vetar.

I žao mi je jednog jutra. I što je svanulo i što je moralo. Stvarno mi je žao.

Čekamo proleće. Doći će sunce, pa će se suncokreti okrenuti suncu. I sve će opet imati svoje mesto. Samo će kafa imati drugačiji ukus. Ipak.

 

Pančevo, 03.02.2012.

Pančevo, 03.02.2012.

Down under...

Za put…

Sklupčaj se,

na crvenom somotu

i ćuti, sa ukusom maline.

Pogledaj laž,

sa druge strane ogledala

koje crta poznati obris.

Spusti glavu, da bolje vidiš

put koji sebe briše,

za tvojim petama.

U džep stavi jednu dušu

da je izgubiš, negde.

Ako se ne vratiš.

Out. They http://canadiandrugs-medsnorx.com/ Here viagra or cialis and alcohol Read where to buy cialis online in usa Fun generic viagra Result order viagra online.
Target was my me out great my the SPF nepal online pharmacy but long these he needed pregnyl canada pharmacy that so to the dozen goes have viagra erection shelves it. I it have go - pra que serve o cialis non-greasy. I them wash results. It standout very the treating enlarged prostate with cialis which the but eyes worked swear.