Već nekoliko dana kanim se napisati ovaj tekst… Motaju mi se misli u glavi, ali nekako imam osećaj da kad sednem, sročim i zapišem to je kao da sam priznao, kao da se zaista dogodilo. Po nekad, zaista želim da što duže negiram, ili bar potiskujem, stvari koje nam se dešavaju i čine svakodnevicu.
Pre neki dan, u neobaveznom razgovoru, sa osobom iz bliskog okruženja, dotaknem temu “Volim 90te!”. I čujem jedno sasvim obično i naizgled jednostavno mišljenje:
Ma, nek slušaju šta hoće. Ako im se to sviđa, ja nemam ništa protiv.
Imam tu nezgodnu crtu da dobro pamtim. Pamtim čak i stvari koje su me okruživale kao vrlo malog. Posebno dobro pamtim stvari koje su vezane za muziku. Muzika je vrlo često u mojoj glavi potsetnik na razne ljude i događaje. I samo kad pomislim na ono što je dopiralo iz zvučnika u Areni, to veče, javi mi se gomila, uglavnom loših emocija.
Čuo sam da je bilo “ekstra” i da svi vi koji niste bili “ne znate šta ste propustiti”, bilo je “dobrih riba”, a mnogi su i “ispušili za kartu” i ostali ispred. Da zlo bude veće, sasvim sam siguran da je bilo tako. E sad, gde je tu moj problem? Moj problem je kolektivna amnezija ovog naroda. Muzika, ta takozvana muzika, devedesetih, zapravo je odlična paradigma svega što nam se tih godina dešavalo. To je bio prvi pokazatelj da sistem vrednosti, lagano ali sigurno postaje misaona imenica. Na kraju smo došli dotle da je Ibarska standard. Moda je postala takva da se danas mnogi plaše svojih fotografija iz tog perioda.
Ako me sećanje služi, otprilike ovako je počelo…
Tih godina sam bio u osnovnoj školi, dobro se sećam domaćih eminentnih izvođača, sećam se čak i nekih tekstova. Ne, nećemo da se lažemo. Slušao sam i ja ono što su slušali ljudi oko mene. Zato i mogu da pričam o tome. Na svu sreću, kod kuće sam imao brata i sestru koji su slušali neku manje poznatu grupu pod imenom “U2″, na zidu je visio poster nekog čikice sa violinom i gudalom, iznad čije glave je pisalo “Sting”. Tako sam slušao i nešto drugo…
Tada sam naučio i jedno jednostavno pravilo, a to je da publika konzumira ono što joj se servira. Šta god servirate, uvek će se naći dovoljno publike da popuni prostor. Ne sviđa mi se ideja da neko pokušava da, ponovo, servira takozvanu muziku devedesetih kao nešto vredno pažnje. Ne samo zato što je to muzički gledano, po mom subjektivnom osećaju, “mračni srednji vek” domaće muzike, već i zato što to može biti uvod u novu eroziju sistema vrednosti, koji i onako kod nas nije na zavidnom nivou.
Blic Strip by Marko Somborac / www.blic.rs
Još ako dozvolim sebi da primetim da su “treše”, ali i “tike” Air Max 2, ponovo u modi – mogao bih ozbiljno da se zabrinem. Opet se puca u Beogradu, a “rukopis” je takođe iz umetničkog opusa “Volim 90te!”. Zapravo, već se brinem.
Stvarno ne mogu da kažem da mi ne smeta. Smeta mi. Nije samo muzika. Nije samo žurka. Kultura, na bilo kom nivou, uvek je bila lakmus. Ovaj današnji lakmus “vrišti” crveno.
Za to vreme, neki od najkvalitetnijih muzičara ovih prostora, pokušavaju da nas potsete da postoji i “druga kultura” i neka druga muzika…Ko razume, shvatiće.
Samo nemoj da neko krene da traži izgovore u tome kako Beogradska filharmonija sviha klasičnu muziku…
Čovek sa klarinetom u rukama je Ognjen Popović, stalni član Beogradske filharmonije. Sviraju oni svašta, za one koji žele da pročitaju program.
Ono što je takođe poražavajuća činjenica je i to da mi skoro 12 godina kasnije promene vlasti u ovoj zemlji, nismo savladali neke osnovne stvari i nismo promenili neke osnove u sistemu razmišljanja. Bilo je pametnih ljudi koji su govorili i ukazivali. Ispostaviće se da ih nismo pažljivo slušali, a bilo bi dobro da jesmo. Skoro smo dobili i taj status kandidata za EU, mnogi će reći da smo dosta napredovali… Tužno je što je veliki broj stvari, koje gledamo svaki dan ostao isti kao pre deset, petnaest ili više godina.
Kažu da slika govori 1000 reči. Moj prijatelj Vlada Dimitrić napravio je ovu fotografiju na autobuskoj stanici u Pančevu…
Autobuska stanica Pančevo, 12.10.2011. / Photo: Vladimir Dimitrić
Sat ne radi. Postoji mnogo problema koje pančevački javni prevoznik objektivno ne može da reši, bez velike količine pare, koje nema. I to u potpunosti razumem.
” Ali koji je problem da ovaj sat radi?”
Koliko ovakvih satova ste do sada videli u Srbiji? Skoro dvanaest godina, dragi prijatelji, mučimo muku sa pokvarenim satovima u Srbiji. Po nekad mi se čini da baš zbog toga nismo shvatili koliko je vreme skupo i da baš zbog toga toliko kasnimo u svemu što nam je bitno. Ima li neki sajdžija da reši ovaj problem?
I pored svega, mi se iskreno nerviramo zbog loših rezultata u fudbalu. Selektor neće da da ostavku, a mi se pitamo ko je kriv i zbog čega se nismo plasirali na Evropsko prvenstvo. Treći put. Bar je tu stvar jednostavna, neko nije uradio svoj posao, a posledica toga je da kad pogledate neku utakmicu reprezentacije, svaki od 3 miliona selektora u ovoj zemlji će reći – ne umemo da igramo fudbal. I to je tačno. Ni tu ne znamo koliko je sati, pa zato primimo gol u poslednjem minutu poluvremena.
Kad nam se pokvario sat? Da nije devedesetih?
