Juče sam se setio kako je u mojoj kući bilo pre sad već mnogo godina, neću pogrešiti kad kažem u prošlom veku, kad su u arsenal kućne tehnike ušli novi televizor i video recorder marke Panasonic. Naravno. Sećam se kako smo beležili gomilu raznih lepih i zanimljivih trenutaka malom video kamerom, opet Panasonic – naravno.
Bilo je to nešto potpuno novo za nas mlađe, a o starijim članovima familije i da ne govorim. Dobro se sećam mog pokojnog deda Milana, kako zove svoju ženu: “Kristo, izađi da se slikamo!” – dok se lagano, neprimetno ispravlja i staje u pozu ‘mirno’ – onako, za slikanje. U njegovo vreme, ta mala stvarčica, kamera, nije bila baš tako česta pojava – bar ne u njegovom dvorištu. Jedna vrsta male revolucije – reklo bi se. Ipak, navikao se, šta će… On već godinama nije sa nama, ali nama je ostalo nešto VHS snimaka, da nam osveži sećanja i vrati po koji osmeh na lice…
S druge strane, moja majka se sigurno dobro seća kako je moje lice izgledalo kad god se pomene sva ta kućna “tehnika”. Jeste bilo davno, ali ona će, sigurno, možda i najbolje razumeti moju novu fascinaciju.
Juče sam malo maštao…
Dolazim kući, kasnim. Čeka me žena, zavaljena u udobnu kožnu fotelju, lagano spušta svje 3D naočare i gleda me, onako, “preko naočara” što bi rekli i kaže:
Kasniš, sedi. Sad će da počne.
Čeka me moja udobna fotelja i naravno moj par naočara… Pre nego sednem, vadim omanje brdo mojih omiljenih kokica sa puterom, iz mikrotalasne i na mutnoj slici velikog Panasonic (porodična tradicija?!) panela na zidu, u mutnoj slici, nazirem zagrevanje za početak meča finala Roland Garos-a Nole – Rafa, u kome će Nole da mu objasni da je Federer već neko vreme na trećem mestu, a on nije došao u finale da gleda u tanjir – neg’ da pije iz pehara.
Sedam u fotelju, palim naočare, stavljam ih, slika ispred mene postaje čista, kristalno jasna i naravno trodimenzionalna. A kako drugačije? Sa moje leve strane proleće Noletov prvi as. Onako, po T liniji – kako i dolikuje broju 1. Gledam – jasno se vidi trag. Nema sumnje. Dobro je počelo.
Zanimljivo je gledati tenis u 3D tehnologiji. Kao da ste na stadionu. Samo malo udobnije. Iz kožne fotelje – naravno. A i možete da navijate u toku poena – a naš narod to veoma voli!
Ovaj deo, iznad, nisam morao da maštam.
Zahvaljujući Tanji Tatomirović, direktoru korporativnih komunikacija kompanije SBB, kompaniji Panasonic i prijateljima sa Eurosport-a imao sam priliku da, juče popodne budem deo trenutka za pamćenje. Pokazali su budućnost, u kristalnoj slici, u tri dimenzije. Prirodno. Zar ne?
Onako kako to rade vrhunski igrači, Roland Garos u 3D prenosu, prvi put u istoriji u 58 zemalja Evrope i u Srbiji. U prijatnom ambijentu Cafe & Restaurant “Novak” imali smo prilike da vidimo baš to. Vrhunski kvalitet – u tri dimenzije.
SBB je uvek bio među prvima kada su u pitanju inovacije i posebno smo ponosni na to što smo, kao najveći kablovski i satelitski operator u regionu, partner Eurosporta i Panasonica u prenosu Ronad Garosa u 3D tehnologiji. Nakon što smo korisnicima u Srbiji omogućili digitalnu televiziju i HDTV, sada prikazujemo i 3D televiziju u Srbiji, istovremeno kad se to dešava i u Evropi. Zahvalni smo i Tehnomarket-u koji je podržao ovaj projekat i koji srpskom tržištu već predstavlja i 3D televizore, saopštili su iz SBB-a.
Kakav je osećaj? Fenomenalan. Ali nemojte mi verovati. Molim vas. Idite i proverite sami. Imate priliku za to zahvaljujući kompaniji SBB i njenim partnerima, tokom celog trajanja Roland Garos turnira. Baš u Cafe & Restaurant “Novak” kao i SBB Show Room. Nemojte propustiti tu priliku – zaista je jedinstvena.
Video by Miško Bobić – www.miskobobic.com
Ovo je definitivno jedno sasvim novo iskustvo! Tanja i ceo tim ljudi SBB-a, koji radi sa njom zaista ima razloga da se ponosi što su uspeli da nam omoguće ovakvu novost – baš kad to vide i drugi ljubitelji dobre televizije u Evropi. Svaka čast – još jednom.
Bila je privilegija biti deo budućnosti koju najavljuje SBB. Bar na trenutak. Ostaje samo da sačekamo da ova novost stigne u naše domove. Pa da uživamo. Uz kokice iz mirkotalasne. Za mene više nema sumnje da će se to i desiti.
Ko ne veruje – nek’ se sam uveri. Sasvim novo iskustvo. Vredi.
Juče sam imao prilike da uživam u vrlo prijatnoj prezentaciji koju su uz pomoć kompanije McCann Erickson PR Beograd održali predstavnici kompanije Toshiba. U Restoranu „Caruso“ na Terazijama blogersko–tviteraška ekipa imala je prilike da vidi neke od novih modela koji će tek postati popularni na domaćem tržištu.
Toshiba i blogeri - Beograd, 19.05.2010.
Osim što sam ovu priliku iskoristio da (konačno) i lično upoznam neke od onih čije avatere gledam i blogove čitam redovno, imao sam prilično čudnu priliku da prisustvujem jednom upečatljivom prezentovanju kvaliteta laptopova koji dolaze iz kompanije Toshiba.
Nek kaže ko šta hoće, ali kad vidim kako laptop na moje oči pada na sto – srce mi se stegne. Ipak, kad vidim da i dalje radi – ozbiljno se zamislim. Neko je baš znao šta radi.
Kad sam video da lepotani koji se nalaze u mojim rukama mogu da slete sa stola, potom sačekaju da ih počastite sa 100 kg opterećenja, dok se nalazite u frižideru na -25C, zapitao sam se da li bih sam bio u stanju da odgledam svoj omiljeni film, koji nastavlja da se vrti na monitoru?! Sme li neko od vas da pokuša?
Jedino ne mogu da garantujem šta bi se desilo nekome ko pokuša da baci moj laptop! Uz osmeh na licu, zaista bih voleo da ovo niko ne testira. Za to ne postoji garancija!
Mogu da se pohvalim da sam imao prilike da u rukama držim veoma zanimljive zverčice… Biće zaista intresantno testirati neke od ovih modela, kada se budu odomaćili na ovim prostorima. Jedva čekam!
Ipak, ono što je privuklo najveću pažnju jeste priča o NoMatterWhat garanciji, nečemu sasvim novom što je izašlo iz marketinške radionice kompanije Tošiba. Ideja je bila da se na originalan način priđe krajnjim korisnicima na terenu. Mali, ali uporan tim kreativaca iz Tošibe, predvođen našim domaćinima Adrijanom Vazdarom (Bussines Manager) i Alenom Rizvićem (Channel Account Manager), odlučio je da deo svog marketinškog budžeta utroši tako što će svojim, već vernim, korisnicima ponuditi još jedan razlog da jasno i glasno kažu Toshiba – NoMetterWhat.
Posle godinu dana trajanja ove kampanje ispostavilo se da su napravili pravi potez. Krenula je kriza, što je u Srbiji, kao u ostalom i regionu svima nama otežalo život. Već sam jednom pisao o tome, ali kad znate da je ako ništa drugo vaš laptop siguran, NoMatterWhat – nekako se lakše diše. Lopovi, slučajni padovi, otkaz u firmi i slične stvari koje su u ovim vremenima svima nama noćna mora, verovali ili ne, nisu problem – ako pitate ljude iz kompanije Toshiba.
Verovali su da će im korisnik koji im veruje, korisnik koji se vraća i korisnik koji preporučuje biti najbolja investicija. I bili su u pravu. Posle godinu dana akcije, direktnog kontakta sa korisnicima pre svega na internetu, ali i van njega, u vreme kad je u Srbiji prodaja laptop računara pala za nekih 25 do 40% oni su svoj sell out povećali za čak 60%. Nemam razloga da ne verujem.
Sviđa mi se stav da se i uprkos višoj prosečnoj ceni od konkurencije, što niko ne spori, ostane veran sopstvenim standardima kvaliteta. Onako, bez kompromisa, što bi rekli – NoMatterWhat!
I naravno da mi se sviđa ideja da kvalitet uređaja prezentuju kroz iskustva onih koji će ih na kraju i koristiti. Baš zato i prenosim lični doživljaj.
Kada se sve završilo, otišao sam sa mišlju da je od svega nekako najbitnije poverenje. I kad prodajete – i kad kupujete.
Kvalitet, pouzdanost, tehnologija. Ljudi iz kompanije Toshiba to smatraju svojim osnovnim vrednostima. Meni zvuči dobro. Šta kažete?
Svakako dugujem veliko hvala Miloju Sekuliću, Borislavu Miljanoviću i Konstantinu Milutinoviću iz McCannErickson PR-a za priliku da čujem i vidim sve ovo. Znajući ove momke, verujem da će još zanimljivih stvari nositi predznak Toshiba u Srbiji.
Što se mene tiče ostaje ponuda od ranije. Ako me vidite u bašti Coffe Shop-a u društvu zverčice na kojoj piše Toshiba, imate od mene produženi espresso – NoMatterWhat.
Opet nisam pisao. Neko vreme. Neki od vas su me čak i pitali zbog čega… Bio sam u nekoj vrsti tihovanja. Nešto kako deda Radovan (u daljem tekstu: David Dabić – kako bi se izbegle zabune i zlonamerne insinuacije). Onomad kad je deda David tihovao, kažu da je puno razmišljao. I ja sam. Duduše, za razliku od njega ja nisam držao tribine po Srbiji. I nije me jurila BIA po GSP-u. Mene BIA kad traži – oni me i nađu. Kažu da oni imaju najbolji telefonski imenik u Srbiji. Što bi rekao Radovan III “Vi ste taj i taj – reko ja sam taj i taj.” Elem, slabo se vozim GSP-om.
Nego, bio sam zauzet. Radim na stvaranju prvog miliona. Kažu da je taj najvažniji. U Srbiji. Posle, kažu, ide lako. Shvatio sam da je vrag odneo šalu… Ako planiram da uspem u Srbiji, prvi milion mi je od šuštinske važnosti. I uprkos ovim subvencionisanim kreditima i uprkos tome što je Mlađa rekao da će sad svi moći lakše da uzmu kredit (što će opet podići srpsku privredu do neslućenih granica) ni jedna banka nije imala razumevanja za moj pokušaj da prvi milion uzmem na kredit. A meni se to činilo kao odlična ideja. Vi meni milion na kredit od recimo 10 godina – kad prođe taj rok, računam da ću imati dovoljno da kupim banku i posle ćemo lako da se prebijemo. Moja banka i ja. Ali, avaj – kažu rata za kredit mora da mi bude visine do 40% plate – i zato ne mogu da uzmem milion na kredit.
Da bi smo razjasnili otkud baš sad potreba za tim prvim milionom predlažem da krenemo od nekoliko opšte poznatih informacija danas u Srbiji:
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da preračunate koliko zapravo vredi vaša plata. U parama.
1 litar benzina = 120 dinara.
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da preračunate koliko zapravo vredi vaša plata. U litrima.
Mesečno primanje direktora Srbija gasa (u daljem tekstu: Milioner) 1345000 dinara.
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da izračunate koliko je to evra, kad “skratite” za dve nule.
Srbija ima 700000 gladnih i nema novi špijunski satelit.
Ovaj dva podatka biće sve bitniji i bitniji – kako vreme bude prolazilo. Cenim.
Uhapšen je Radovan Jelušić.
Ova informacija je bitna zato što je prepošteni Radovan Jelašić dobro. I još nije prodao vilu od milion (da, milion) evra.
Da krenemo od kraja. Ovo iznad nije bila greška u kucanju. Dobro ste pročitali. Uhapšen je Radovan Jelušić.
Lion, Podgorica — Generalni sekretarijat Interpola potvrdio je hapšenje crnogorskog državljanina Radovana Jelušića, ključnog čoveka kriminalne grupe Pink Panter.
Ne mož’ ni jedan kriminal izgleda da prođe bez nekog “našeg”. Još samo da utvrdimo koji su naši – koji su njihovi.
Radovan Jelašić je dobro. Još uvek je guverner. U ostavci. “A dokle će – ne znamo!” što ono rekoše za Đeknu. I još uvek nije prodao vilu koju je svojevremeno procenio na milion evra. Dobra vest je to da će izbor novog guvernera sačekati jesen. Drago mi. Zbog Radovana. Njega mi nekako žao. Njega su baš ojadili, smanjili mu platu na tričavih 140000. Dal’ tolko beše? A zamislite koliko njega izađe struja, recimo, za tu vilu “Milion” sad kad se uračuna ovo novo poskupljenje struje?! A njemu smanjili platu. Kao kriza je. I nije čoveku lako.
Radovanu smanjili platu – kriza je, a Duki Dule Duško koji drži Srbiju pod gasom mesečno inkasira “ciglo” 1345000 dinara. Od čega je samo 319258 dinara od Srbija gasa. Ostalo plaćaju Rusi. Doduše, posle je ta informacija korigovana tačnom informacijom da Dule kao generalni ne mož’ da primi više od 6 prosečnih plata u Srbiji, jer je tako rekao upravni odbor. A upravnoga odbora se ne poriče. Te tako, Dule, ni kriv ni dužan prima bednih 220000 dinara i još bednijih 30000 dinara paušala iz Skupštine. Tako bar kažu novinari. Ovi iz Blica i ovi iz B92.
Doduše, Dule to sitno “resto” od Rusa, kaže donira u humanitarne svrhe. Što jes’ jes’. E sad, obzirom da se u imovinskoj karti koju je Dule prijavio jedino ne vidi stanje na bankovnom računu, ostaje vam samo da starom srpskom metodom “koliko-sam-ja-tu-dobar” izračunate koliko vam ostane na računu kad Rusi uplate 995 941 dinara (ovo mu nije broj telefona!) pa onda banka obračuna kamaticu na 995 941, a vi posle donirate. U istoj imovinskoj karti vidi se da Dule nema ni jedan stan na svoje ime. Što me je baš rastužilo. Setim se Radovana koji ne mož’ da sastavi kraj s krajem – sa onolikom platicom, sad vidim da ni Dule nema stan. I bude mi žao. Al onda, kad se setim da ni Boris nema stan na svoje ime… Tek tu me uhvati tuga. Međutim, mnogi od vas će ispravno primetiti da sam već rekao da ni ja nemam stan na svoje ime – pa mi je onda nekako malo manje žao svih prethodno pomenutih i shvatam da mi je nekako neophodno tih prvih milion – pa da onda posle nekog vremena i meni smanje platu sa 400 i kusur hiljada na 140000 kao sirotom Radovanu – pa da i ja dam negde ostavku. Kad malo bolje razmisliš sve što ti treba je prvi milion – a posle se već nekako i država napregne da ti da platu od 400000. Koliki li je regres na tu platu?! To bi neko mogao da mi preračuna. Meni se vrti u glavi od tolikih brojeva…
Doduše, možete i da preračunate koliko bi sa takvom platom nekome trebalo vremena da otplati dug Srbije za satelit od 20 miliona evra. Šta će Srbiji špijunski satelit? Pa ne treba nam. Naravno da nam ne treba. Al ne treba nam ni 700000 gladnih – pa ih imamo. U svakom slučaju deda Prvoslav (istražnim organima poznat kao Davinić Prvoslav) nije se slagao sa mnom da nam ne treba taj satelit – u doba kad se njega pitalo šta je dobro za branik otadžbine. E sad i u kafani kad nešto naručiš moraš da platiš. Pošteno. (Sećate li se predizborne kampanje kad je ovaj slogan bio aktuelan. Kažu da ga je Sale Tijanić izmislio.) E, Prvoslav je, pošteno, naručio taj satelit. A glede toga što on više nije ministar – mi treba da platimo ceh od opet “ciglo” 20 miliona evra. Isto ko u kafani – ko poslednji ostane, plaća račun.
Sad, ima nagađanja da se neko ugradio za tih 20 miliona. Ali o tome nek daju reč istražni organi. Da ne bude posle – rekao Nemanja… “U ostalom svi smo mi slikani odozgo…”
Međutim, svaka situacija ima i bolju stranu – kad razmislim koliko evra mesečno gube Mlađa, Radovan, a pogotovo Dule, činjenicom da je skočio kurs – kapiram da je meni mnogo bolje, jer ja mesečno gubim mnogo manje zbog tih kursnih razlika. Pa se manje i nerviram.
S druge strane, oni se voze službenim kolima, pa ih se oni mnogo manje od mene nerviraju što je benzin 120 dinara. Kad podvučeš crtu – nekako smo egal.
Jedino što meni fali taj prvi milion – pa da se i ja onda malo vozim službenim kolima.
Ako neko čuje za neki pošten posao – a da mogu da zaradim tih milion evra, budite tako dorbi javite mi. Ako vam treba moj telefon – ima ko zna.
I pre nego se ponovo vratim u tihovanje, voleo bih da obratim vašu pažnju na još dve jako bitne informacije… Mirko je rekao da je kriza u regionu završena, a Boža Đelić je naglasio da moramo da pomognemo braći Grcima.
Sad mi je nekako lakše.
