Rano sam ustao jutros. Kao i svaki radni dan… Teško sam se, uopšte, probudio. Još teže se odlučio da zakoračim u još jedan radni dan. Još jedan 12. mart. Ali, naravno, nisam mogao da biram. Bio sam prvi koji gazi sneg ovog jutra. Pada vrlo jako. Kao da mora da zaveje tragove.
Prva misao koja mi je prošla kroz glavu: nije bio ovakav dan. Ne. Nije bilo snega. I nije bila smanjena vidljivost. Na žalost. Bio je to jedan običan prolećni, baš martovski, dan u Beogradu. Mirisalo je na još jednu tešku godinu. Sa mnogo poređenja, mnogo moranja. Mnogo “žaba” koje smo svi zajedno morali progutati. Ali je delovalo, barem meni, da smo na dobrom putu. I da, za promenu, znamo gde idemo. Tada smo zapravo znali ko nas vodi – a on je tačno znao kuda idemo. I znao je da ćemo tamo sigurno stići. Jedino što nije znao jeste da ćemo tamo stići sa velikim zakašnjenjem i sami – bez njega.
12. mart 2003. | 21:15 -> 22:49 | Izvor: Beta
Beograd — Premijer Srbije Zoran Đinđić ubijen je u sredu oko 12:45 ispred zgrade Vlade Srbije On je pogođen s 2 hica u grudi, iz snajpesrkog naoružanja, i bez pulsa, pritiska i svesti odmah prevezen u Urgentni centar, gde je bezuspešno podvrgnut reanimaciji i operaciji.
Sedam godina je prošlo. Svih sedam godina bile su godine poređenja. I kao što rekoh – nije bio ovakav dan. Bio je sunčan. Prolećni. Kažu da je Zoran tog dana teško krenuo na posao. Bolela ga je noga. Teško se kretao. Razumem. Ali, znao je da mora. Znao je ono što smo mi nešto kasnije shvatili – Srbija za njega nije imala i još uvek nema adekvatnu zamenu. Kao i obično mi takve ljude uvek kasno prepoznamo.
Ako mene pitate, već 7 godina svako jutro se oseti da dr Zoran Đinđić nije došao na posao. I to je jedan od razloga što smo tu gde jesmo. I što smo takvi kakvi jesmo. Nije imao dovoljno vremena da promeni sve što je trebalo. Ipak, uspeo je da pokrene. A to je po nekad najteže.
Sad smo svi svesni da je moglo bolje. On je stalno govorio da niko nije dovoljno dobar koliko bi mogao da bude – ako se još potrudi! Nije baš da smo ga svi pažljivo slušali. To nam je karakteristika. Mi pametne ljude olako shvatamo.
I Zoran je, reklo bi se, neke stvari olako shvatio. Već sedam godina ne mogu da se otmem utisku da jednostanvo nije imao vremena da razmišlja o sebi. Dovoljno. I da se zbog toga jednostavno preračunao. Gladao je ispred sebe. Gledao je u ljude u koje je verovao. Gledao je u budućnost. Ali se izgleda nije dovoljno osvrtao i nije dovoljno vodio računa o svima onima koji su mu bili iza leđa. A takvih je u Srbiji uvek mnogo. Kažu da su ga mnogi upozoravali da mu je život ugrožen. Pričaju i pričali su o tome mnogi ljudi koji su tvrdili da su mu lični prijatelji, kolege… Ipak, kad danas razmislim kako je zapravo funkcionisao sistem koji je trebalo da čuva život i bezbednost čoveka koji je po prirodi stvari imao gomilu neprijatelja – shvatam koliko je on zapravo bio hrabar čovek.
Mnoge stvari zavisile su od slučajnosti. Zapravo spleta okolnosti. Na izgradnji spleta okolnosti, takvog da Zorana više nema, radili su mnogi. Na njegovoj zaštiti nedovoljno njih. A i on nije imao vremena da se bavi time. Bavio se nama. Pokušajem da izmeni svest ovog naroda. Pokušajem da nas nauči kako treba da razmišljamo. Pokušajem da nas pomeri iz letargije. I opet, ako mene neko pita, uspeo je.
Srbija jeste stala. Stao je dah – tog 12. marta 2003. negde oko 12.45h kada smo saznali da je pogođen. Još neko vreme verovao sam, naivno, da nije moguće da on pogine. I da će, samo da izađe iz bolnice, mnogi “videti svoga Boga”.
Ipak, Bog je tog dana izgleda bio uzeo slobodan dan. Ma da je bila sreda. Čak ni ovaj prokleti sneg koji danas sipa – tog 12. marta nije padao. I ne, nije bila smanjena vidljivost. Tog dana, sijalo je sunce. I mogla je da puca svaka budala kojoj daš snajpersku pušku u ruke. A budala nam nije falilo – nikad. U tom odmeravanju snaga između budala i pametnih ljudi Srbija je ostala bez jednog od retkih koji je zapravo znao šta radi. Ili je barem uvek tako delovao.
O onima koji su na njegovo radno mesto došli, već sledećeg jutra – ne vredi trošiti reči. O većini onih koji su preuzeli da sprovode njegove ideje – takođe. I zato smo tu gde jesmo.
Srbija jeste bila zaustavljena. Ali duboko verujem da nam rezultati rada dr Zorana Đinđića nikad neće dozvoliti da se vratimo u nazad. On svoj izveštaj o radu na kraju priče nije podneo. Nije mogao. A nije ni imao kome. A mi, ako želimo, možemo da ga podnosimo njemu. Svake godine. Bar jednom. Svakog 12. marta. I da svake godine poredimo šta smo uradili i gde smo stigli na putu na koji nas je on uputio.
Ove godine podnosim ovaj pisani izveštaj i kažem da kasnimo. Mnogo. Probli smo sve rokove. Ali krećemo se ka cilju. Ako nam je to izgovor. I još jednom kažem: Imamo problem – Zoran Đinđić već 7 godina nije ušao u zgradu Vlade Srbije. Nije došao na posao.
Hteo sam da pišem o stvarima koje su obesmislile ovaj dan. Ima ih mnogo. Ima mnogo ljudi koji svoje postojanje mogu da zahvale činjenici da Zorana nema. Ipak, opet sam pisao o njemu. On celoj priči, godinama daje smisao.
U borbi između smisla i besmisla – odneo si i ovu jednu malu pobedu. Sve što si govorio i dalje ima smisla. I ne ljuti se što ti se obraćam sa “ti” – to je iz poštovanja. I ne ljuti se što ti se obraćam kao da si prisutan – ne umem drugačije.
U jednoj nedelji toliko stvari… Tek onako, iz rukava, bar tri datuma koji bi trebalo da imaju neko značenje u ovoj zemlji. 8. mart – Međunarodni dan žena
Međunarodni dan žena, 8. mart obeležen je brojnim manifestacijama koje su organizovale nevladine organizacije da bi ukazale na loš položaj žena u društvu.
9. mart – Godišnjica velikih demonstracija
1991. U Beogradu su održane prve velike antirežimske demonstracije. Policija je grubom silom rasturila demonstrante, nakon čega je centar grada zaposela vojska s tenkovima. Poginuli su jedan demonstrant i jedan policajac. Proteste zbog brutalnosti policije nastavili su narednih dana beogradski studenti.
12. mart – Godišnjica ubistva Premijera Srbije dr Zorana Đinđića
Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno.
Uvek kad dođe ovaj mart i ovi datumi, svaki put se iznova zapitam da li je moguće da su sva tri datuma zapravo potpuno obesmišljena? I rekao bih da jesu.
8. mart tzv. “dan žena” u Srbiji se već tradicionalno pretvara u priliku da cvećari progaju ogromne količine karamfila, afričkih ljubičica (obavezno u očajnom stanju!), ruža i koje čega sve ne. Takođe tradicionalna prilika da se u onim kolektivima gde se još uvek radi (uprskos privatizaciji!) ode ranije s posla, na tzv. “proslave” 8. marta, gde se uglavnom muški deo kolektiva – kolektivno intoksinira dovoljnim količinama alkohola. Taman dovoljnim da zaborave zbog čega su tu uopšte došli, kao i to da osim polu pijanih koleginica kod kuće imaju žene koje takodje “slave” 8. mart. Smisao 8. marta retko ko od njih je mogao da zaboravi – jer ga je retko ko od njih zapravo ikada i znao.
Na žalost i najveći broj žena sveo je 8. mart na gore pomenute karamfile, odlazke u parfimerije (da se pokupi poklon od firme ili istera nešto para iz novčanika pijanom mužu!) ili priliku da od muškog dela populacije dobije nešto malo pažnje koju bi trebalo da dobiju svaki dan. Doduše, uvek se ispostavi da se oko osmog marta uvek pojavi i velika količina razno raznih boraca za prava žena – mahom onih koje tokom ostalog dela godine nigde ne možemo videti.
Naravno, ovde je reč o onom delu populacije koja navodno “slavi” 8. mart. U isto vreme postoji ništa manji broj ljudi od kojih cvećari, baš tog dana, neće oteti pare, onih koji tog jutra neće čestitati ni jednoj ženi 8. mart. Uglavnom zbog toga što ženu zapravo poštuju. Naravno i ovu grupu ljudi predvode žene, mahom one koje zapravo znaju šta ovaj praznik obeležava, one koje baš nisu oduševljene onim što su dobile, uz ono pravo glasa, za koje se tako grčevito borila tetka Klara. Sve ređe i ređe neko obrati pažnju na rezultate za skoro 100 godina emancipacije žena. Doduše, uvek se nađe neki zanimljiv rezultat te rasprave treba li čestitati 8. mart. Kao zanimljivo štivo toplo preporučujem tekst @NikiBGD na pokojnom blogu “Sisala Vesla”. Zanimljivo žensko mišljenje na temu jednakosti polova…
Nije ni muškarcima lako. Oni koji se ipak odluče da “obleže” 8. mart kakvim divnim karamfilom ili na sličan način, često se izlažu opasnosti da završe sa lakim do teškim telesnim povredama, a da uz to čuju i ono čuveno “noćas spavaš na kauču”. E, Klaro, Klaro! Gde je tu ravnopravnost?!
Ipak, lepo je čuti da neke od pripadnica definitivno lepšeg pola No Matter What nebi promenilo svoje pravo da bude majka, žena, oslonac kuće i porodice. Neke bi se izgleda “pozvale na garanciju” i vratile to svoje precenjeno pravo glasa u zamenu za druge bitnije stvari koje su se “usput” izgubile. Poštujem. Vrlo.
I ne stigne čovek pošteno ni da se istrezni od osmomartovskih proslava, a osvane 9. mart. Ništa manje obesmišljen. Dan kada je Trg Republike, po prvi put pokazao koliko naroda zapravo nije oduševljeno proizvodom koji se zove “Slobodan Boba Milošević”. Dan kada je politička elita u Srbiji počela da shvata u kom smo pravcu krenuli kao zemlja, kad smo svi počeli da shvatamo da mora da nas bude “više” da bi smo nešto promenili… Dan kada je mnogo toga počelo. Dan kada je Vuk Drašković postao značajna politička ličnost u Srbiji, dan kada smo možda po prvi put u “akciji” videli i mnoge druge političke lidere. Dan kada je i Boban shvatio da je vrag odneo šalu, pa izveo prvo policiju – a potom i vojsku, sa sve tenkovima. Dan kada je poginulo dvoje ljudi stojeći na dve različite polarizovane strane – istog naroda. Dan koji je pokazao da će 5. oktobar jednom osvanuti. Sve je to bio taj jedan jedini dan. Čuveni 9. mart.
A danas? Danas većina političkih aktera ostavlja cveće na različitim lokacijama po Beogradu. Vuk Drašković skuplja jeftine političke poene (manje više potpuno beskorisne!) i lamentira nad svojom političkom ulogom u svrgavanju Miloševića, kao i nad svojom političkom karijerom koju je u među vremenu maestralno srozao do nivoa statističke greške.
I u ovom slučaju, ima mnogo onih koji su taj dan gutali suzavac, tukli se sa “narodnom policijom” i stavljali glavu u torbu – a danas bi se, nezadovoljni proizvodom koji su dobili, pozvali na garanciju i vratili proizvod – možda u zamenu za neki dobar film na tadašnjoj NTV Studio B. Kada bi samo imali takvu priliku…
O različitim načinima na koje je do sada obesmišljen 12. mart 2003. kada je ubijen premijer Đinđić, pokušaću da pišem tog dana. U koliko budem imao snage da se ponovo suočim sa tim da ga nema – uglavnom zbog toga što je bio hrabriji i odlučniji od mnogih.
Priliku da se žalimo na neke od prethodnih događaja i njihovih posledica na žalost nemamo.
Ipak, bar je Toshiba odlučila da nas obraduje. Toshiba pokreće regionalnu kampanju kojom promoviše svoj jedinstveni garancijski paket “Garancija bez obzira na sve”.
Nova kampanja podržava našu strategiju putem koje želimo da ljudi shvate da, bez obzira što su Toshiba laptopovi oduvek poznati po svojoj pouzdanosti i kvalitetu, želimo da budemo sigurni da se iskustvo naših korisnika neće ni na koji način izmeniti.
Goran Kurt, marketing menadžer kompanije Toshiba za jugoistočnu Evropu i Izrael
To u praksi znači da No Matter What imate pravo da vratite svoj novi laptop računar brenda Toshiba u koliko njime niste zadovoljni – u prve dve nedelje. Takođe vam je, u prvih godinu dana, omogućen servis ili zamena laptopa u koliko se vaš ljubimac slučajno ošteti. Da stvar bude još bolja Toshiba vam garantuje novi laptop u koliko vam neko ukrade vaš u prvih godinu dana! A to u Srbiji nije nebitan detalj. Još jedan, ništa manje bitan detalj, danas u Srbiji (i ne samo ovde!) jeste i garancija da će vam Toshiba vratiti novac za kupljeni laptop u koliko ostanete bez posla u prvih godinu dana nakon kupovine. Zvuči neverovatno – ali zaista je tako. Sve što treba da uradite je da svoj novi računar registrujete na www.nomatterwhatguarantee.com.
Ova akcija će u našem regionu trajati sve do 11. aprila 2010. i u tom periodu ovakvu garanciju možete dobiti na svaki novi laptop računar brenda Toshiba. Moram priznati da meni zvuči primamljivo. Još ćemo videti šta nam ekipa iz kompanije Toshiba sprema. Ako je istina ono što sam ja načuo – biće tu zanimljivih stvari! Ja verujem svojim izvorima i zato redovno posećujem www.garancijabezobzira.rs.
Još nešto da se razumemo, vreme koje ste odvojili za čitanje ovog bloga za sad ne podleže nikakvoj garanciji… Ovo čitate na sopstvenu odgovornost. Bar dok me ne sretnete u bašti Coffe Shop-a (imaju Hot Spot!) sa bebicom na čijem poklopcu piše “Toshiba”. A, kad se to desi – ko prvi vikne “No Matter What” ima od mene produženi espresso. Sa mlekom ili bez… Kako ko voli.
