Dugo nisam šetao kroz maglu… Moraću da obnovim tu aktivnost. To me smiruje. Volim maglu, kao što volim sneg. Volim kada padne sneg i kad je hladno. Zaista hladno. I tiho. Bez vetra. Opet, magla mi ostavlja utisak mira. Kao da sam potpuno sam, tu u magli. Ljudi se boje magle – ja imam osećaj sigurnosti.
Takve magle mi pomažu da saberem misli. Dolazi zima, pričao sam vam o tome. To je period kad zatvaram krugove, kad puno mislim i sve više ćutim. Magla pomaže. I sad kad pogledam u prozor vidim samo belinu. Lepo je.
Ipak, shvatio sam da sam poslednjih godina izgubio sopstveni prostor, sopstvenu tišinu, kao i mesta. Moja mesta. Samo moja mesta. Ja sam Jarac, ne verujem preterano u horoskop, ali ima tu nečeg. Ima nešto u karakteru što nas određuje. Potrebna mi je tišina. Ne, zapravo, potrebna mi je samoća. Znam da je ljudima ponekad teško da to razumeju. Osećaju se povređenim, izostavljenim. A ne bi trebalo. Ta samoća nije depresija, nije ljutnja ni bes. To je samo prirodan proces koji mi je potreban da bih ostao to što jesam. Nekakav proces regeneracije? Kako vi to rešavate? Alkohol, droga? Ne. Tišina. Samoća. Osim što više prija – čak je i legalno. Doduše, iskreno, mislim da bi me ljudi nekad lakše razumeli da se napijem, onako, baš užasno… Ili da konzumiram psihoaktivne supstance… A ali kad tražiš malo tišine i samoće, ponekad te čudno gledaju. Ipak, shvatam da mi je to ponovo potrebno i moraću da poradim na tome.
Fotografija preuzeta sa http://anordinarymom.files.wordpress.com
Kad postane teško da budeš deo ‘ekipe’ treba se skloniti. Prestao sam to da radim. Možda svesno, možda nesvesno. Ne sviđa mi se rezultat. Pogotovo ne na duge staze.
Možda će biti dovoljno da sačekam veče, izađem napolje i odem. U maglu. Sa malo muzike u ušima…
Vratiću se, iz magle… Niste vi te sreće.
