Dobro bre! Zašto!?
Ja stvarno volim sneg. Spominjao sam to već. Volim kad je belo. Čisto, mirno i tiho. Ali, što nije u redu – nije u redu. Dakle, ove godine smo, baš ko za baksuz, a na opštu radost ‘svinjskog gripa’ imali proleće u decembru. Naravno, mnogi će reći da to nije dobro. Nije “stis’la” zima kako treba i “nema šta da pobije boleštine”! Slažem se. Al opet, dok smo hvatali ono malo sunca što je greškom zalutalo u naše krajeve kad mu vreme nije, da li je nekom palo na pamet da će zima, ipak da dođe?
Slika preuzeta sa www.blic.rs
O čemu je ovde reč? Evo o čemu. Ustanem jutros ranije, spremam se za posao i računam potrebno vreme da očistim auto i krenem na vreme (…računam WC nije daleko, kad kreneš na vreme!) jer znam da od juče pada sneg. Video sam svojim očima. I reko, dobro, očistim auto, imam sreće jer kolima treba da prođem kroz “glavne” ulice u Pančevu. Tuda ide i gradski pevoz. Te su sigurno očišćene, rekoh sebi. Avaj. Već ispred zgrade me sačeka dobrih petnaestak santimetara snega. Ne dam se deprimirati, znam da ne živim baš u centru, znam 100% da je glavna ulica, nekada davno JNA, u Pančevu očišćena. Opet, avaj! Već drugi put od jutros. Sad očekujete da vam kažem kako sam usput sreo kamion JKP “Vojvodina put”, onaj jedan što čisti sneg i onaj drugi što posipa so. Ne, nisam ih sreo. Nije sve tako crno, sreo sam ih prolazeći pored Doma zdravlja, kako čiste, pazi sad, trotoar! E, tu mi je laknulo, kad mi imamo slobodnih radnika da čiste trotoar, o glavnim ulicama ne moram da brinem.
Opet se nešto pitam, jel to samo meni deluje da nas je opet iznenadio onaj (Pu! Majku mu!) stari dobri sneg – u sred decembra? Uvek su me oduševljavali izgovori koje počnemo da dobijamo svaki put kad se to desi. Kako imam prilike da deo svog vremena provedem na Radio Pančevu, imam priliku da iz istog tog JKP “Vojvodina puta” (Da, to su oni čije kamione nisam sreo!) čujem izjavu kako je “sve pod kontrolom” jer su posuli so. Jel? A to što je na putu i dalje sad već petnaest, dvadeset centimetara snega? To što ljudi otprilike nabadaju gde je put? Sve je pod kontrolom? Drugari, jel bio neko po burek od jutros? Jel video neko o čemu priča? Jel ovo neka novogodišnja šala ili neko, opet, ne radi svoj posao?
Opet sneg u decembru. Pa zar nam nije dovoljna ova kriza? Zar već ovaj “praseći” grip nije prevršio svaku meru? Sad još moramo da se borimo i sa snegom?! I to baš sad kad smo na domak čuvenog 19.12.09. Baš sad kad treba da krenemo punom parom ka Evropi?! Ne, ovo neko nama, sigurno, namerno radi. Baš kad smo spremili kofere i pasoše za EU “oni” nam namerno “bace” sneg i zaveju nam puteve. A znaju koliko nam to teško pada! U sred decembra! I sad, ako hoćemo u Evropu moramo prvo puteve da očistimo?! Talijani, Talijani, ‘bem vam mater madžarsku!
Slika preuzeta sa www.in4s.net
E, da, kad smo kod pasoša, od jutros je ispred SUP-a Pančevo billo maskimalno 20 ljudi. Svi uspeli da se smeste ispod one malene nadstrešnice. I čekaju. Al, to je dobra vest. To znači da su svi ostali, sem mene, već uzeli novi biometrijski pasoš i samo čekaju! Mislite da niko od jutros nije došao na miran skup ispred SUP-a zbog snega?! Nemoguće. Ne. Pa znate da je sve pod kontrolom. Trotoar je očišćen! Evropo, evo nas. Trotoarom.
Nije nas iznenadio sneg u decembru. Iznenadili smo mi njega! I on je očekivao da ćemo ga mi čistiti – ali ne. Ovo je nova taktika. Sve je pod kontrolom. Videćete. U martu. Aprilu. Recimo.
Jedini čovek koji se ponaša razumno je moj šnajder. On mi svaki put uzima meru iznova, dok svi ostali uvek primenjuju mere od ranije.
Džordž Bernard Šo
Ne sudi i ne mjeri drugima, jer kojim sudom sudiš i kojom mjerom mjeriš – biće ti suđeno.
Biblija, Novi zavet
Neki od vas već su pročitali ovaj tekst. Ipak, učinilo mi se da je za mene ponovo postao aktuelan, pa ću ga kopirati, izmeniti i dopisati… Onako kako smatram da treba. U ostalom, moj je. Imam pravo da ispravim sve greške.
Kako bi bilo lepo da, po nekad, za neke od onih koje smo voleli, za neke od onih koje volimo, za neke koje bi želeli da volimo, prosto uzmemo meru… i zamrznemo se.
Koliko bih se sigurnije osećao kada bih znao ‘meru’ usana koje mi dišu u vrat. Meru dubine očiju, meru količine parfema… Meru iskrenosti. Meru poverenja. Meru ljubavi, meru blizine. Meru otvorenosti. Meru dužine ćutanja… Broj plišanih igračaka. Taj broj je uvek nekako tri. Ali ne znam zašto. Treba izmeriti i nivo licemerja, nivo tišine, nivo patetike – one koju smo spremni da trpimo i one koju sami stvaramo.
Fotografija preuzeta sa http://www.mycity.rs
Kako bih voleo da znam konačnu meru, konačnu granicu, crtu ispod koje nisam spreman da idem da saznam šta je iza tih očiju u koje gledam. Voleo bih da znam meru istine u onome što slušam i meru osmeha, koji umem da zamislim. Treba mi i konačna mera onoga što sam spreman da istrpim, samo zato što umem da volim. Ili je ispravno reći, zato što moram da volim? Značilo bi mi kada bih znao i koja je mera samoće koju sam spreman da podnesem. Možda bih tada svhvatio koliko sam jak… ili slab.
Ali, mere reklo bi se nikada nisu iste. Jer, nismo se zamrzli? Nekad poželim da jesmo. I da me ništa ne pitaš. Prosto nastaviš tamo gde smo stali. Ali, moram da merim prema novim merama…Tako mi je rečeno. Stare valjda nisu bile dovoljno dobre…?
Zašto je toliko teško prihvatiti stare dobre mere? One koje su valjale u jednom momentu. Zašto, uvek, mora drugačije? Ili se to samo meni dešava. Ne verujem. Zašto je uvek lakše živeti u strahu od razočarenja, nego prihvatiti izazov poverenja i oslonca? Zašto se svi toliko plašimo pada, ako smo već naučili da iznova ustajemo?
“Dakle, ona je mesto gde grešne misli odlaze da umru…”
Da, tebi govorim.
Ovo je bila poslednja rečenica, moja poslednja izjava, u ovom starom tekstu. Pisanom po starim merama. Po starim osećajima i vrednostima. Nisam znao gde si. Nisam znao kako se zoveš. Da li je sada lakše? Videćemo. Vreme će kao i uvek to sigurno pokazati. Prija mi tišina, ako na kraju te tišine postoji neko. To je već odavno jasno. Lakše mi je kada imam s kim ćutati.
Da, i dalje tebi govorim. Čućeš, ali da li ćeš želeti da upamtiš? Da li će vredeti što čuješ? Videćemo. Vreme će pokazati. Svo ono vreme koje nam jeste dato. Njega smo do sada imali, na njega jedino nismo obraćali pažnju.
Koliko ćutanja traje jedna godina?
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost tesko pasti.
A bit’ će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno…
Dugo nisam šetao kroz maglu… Moraću da obnovim tu aktivnost. To me smiruje. Volim maglu, kao što volim sneg. Volim kada padne sneg i kad je hladno. Zaista hladno. I tiho. Bez vetra. Opet, magla mi ostavlja utisak mira. Kao da sam potpuno sam, tu u magli. Ljudi se boje magle – ja imam osećaj sigurnosti.
Takve magle mi pomažu da saberem misli. Dolazi zima, pričao sam vam o tome. To je period kad zatvaram krugove, kad puno mislim i sve više ćutim. Magla pomaže. I sad kad pogledam u prozor vidim samo belinu. Lepo je.
Ipak, shvatio sam da sam poslednjih godina izgubio sopstveni prostor, sopstvenu tišinu, kao i mesta. Moja mesta. Samo moja mesta. Ja sam Jarac, ne verujem preterano u horoskop, ali ima tu nečeg. Ima nešto u karakteru što nas određuje. Potrebna mi je tišina. Ne, zapravo, potrebna mi je samoća. Znam da je ljudima ponekad teško da to razumeju. Osećaju se povređenim, izostavljenim. A ne bi trebalo. Ta samoća nije depresija, nije ljutnja ni bes. To je samo prirodan proces koji mi je potreban da bih ostao to što jesam. Nekakav proces regeneracije? Kako vi to rešavate? Alkohol, droga? Ne. Tišina. Samoća. Osim što više prija – čak je i legalno. Doduše, iskreno, mislim da bi me ljudi nekad lakše razumeli da se napijem, onako, baš užasno… Ili da konzumiram psihoaktivne supstance… A ali kad tražiš malo tišine i samoće, ponekad te čudno gledaju. Ipak, shvatam da mi je to ponovo potrebno i moraću da poradim na tome.
Fotografija preuzeta sa http://anordinarymom.files.wordpress.com
Kad postane teško da budeš deo ‘ekipe’ treba se skloniti. Prestao sam to da radim. Možda svesno, možda nesvesno. Ne sviđa mi se rezultat. Pogotovo ne na duge staze.
Možda će biti dovoljno da sačekam veče, izađem napolje i odem. U maglu. Sa malo muzike u ušima…
Vratiću se, iz magle… Niste vi te sreće.
Pre neki dan sam na Twiiter-u video zezanciju koja kaže: “Moli se građanin Srbije koji 19.12. poslednji bude izlazio iz Srbije da ugasi svetlo!“. Bio sam se slatko nasmejao. Pomislih, evo ga opet onaj stari dobri smisao za zajebanciju koji nas je održao tolike godine… Nisam bio u pravu. Nije zajebancija.
Naime, na putu do posla, svakog jutra oko 5.45h prodjem pored ulaza u zgradu SUP Pančevo. Tu je već neko vreme svakodnevni (neprijavljen!) miran skup građana Srbije, koji uzorno čekaju na svoje nove crvene pasoše, a boga mi i lične karte. I ništa to nije novo…
Slika prezeta sa www.informisanje.info
U određenim periodima pred i u toku letnje sezone, kad je naš narod vršio invaziju na Grčku obalu (Srpski narodni običaj često praktikovan tokom leta. prim prip.) redovi su bili nešto veći, onda, kad pada kiša opet nešto manji. Pa kad jedna tura ode na letovanje opet nešto malo manji, pa kad dođe vreme jeftinijih aranžmana na kraju sezone, opet značajnije veći. Što je i normalno, obzirom da SUP Pančevo stiže da obradi nekih 30-ak zahteva na dnevnom nivou… (Ni jedan turistički autobus, jel’ te! Još ako je, nedaj Bože, onaj na sprat, to zahteva barem dva radna dana!)
Jutros sam prvo pomislio da se nešto deli džabe! Znate kakav je naš narod kad se nešto deli džabe, dolazi nepozvan i u velikim grupama! Al’ opet sam se prevario! U pitanju je isti onaj red za pasoše i lične karte, samo tri puta duži. Bar tri puta duži. Razbudio sam se kad sam ih video! Pa reko, sunce ti, gde će sav ovaj narod? Šta će im toliki pasoši? Pa, kad nisu 1993. otišli u inostranstvo, gde će sad kad je ovoj zemlji konačno svanulo!?
Odakle da počnem?
Čika Serž rekao čikama u SB UN da Srbija nastavlja da poboljšava saradnju sa Tribunalom. (To kad se piše sa veliko T, misli se na one sirote ljude u Hagu, što smo im poslali Voju Šešelja, pa sad nose perike, jer su počupali kosu zbog njega! Sad će Radikali da mi kažu: “On je otišao sam!” Važi.) E, dakle, Serž rekao da smo bili dobri. Doduše, bar ja ne znam šta smo to uradili od prošlog izveštaja do sad, al nisam ja ni plaćen za to da znam državne tajne. Zna Rasim. E, sad pošto je Serž rekao da smo bili dobri, to u praksi znači da i u Srbiji konačno dolazi bolje vreme za Lale. (Pozdravio me Neša Čanak!) Mislio sam na tulipane, ove Holandske, pošto će Holandija izgleda (ako ne bude oblačno!) ipak odblokirati taj prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom, što će nam onda omogućiti da od njih nabavljamo jeftino, a kvalitetno seme za te Lale…
Slika preuzeta sa http://heatusa.com/blog
I naravno, Boris se, opet iskreno obradovao! I to u ime sviju nas. Valjda i on voli cveće, pa mu drago zbog kvalitetnog semena… Pa, kako se i nebi obradovao… “Predsednik Boris Tadić je ocenio da je Bramercov izveštaj veoma objektivan.” Bio je on objektivan i prošli put – samo stvarno ne možemo da uhvatimo Ratka. Brz je! A i što bi ga ‘vatali, da prostite, kad se ispostavilo da i pored toga možemo da dobijemo sporazum? Zlonamerni bi rekli da je u pitanju činjenica da se pred Međunarodnim sudom pravde (Opet u Hagu, ali bez Šešelja!) već neki dan vodi rasprava o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova. Jeremiću Vuče je rekao da je pravo na strani Srbije. I tu je meni laknulo. Znači, vratiće nam Kosovo? Jel’ moramo da vraćamo i mi one patike?
Doduše, ako je Rasim uspeo da nam završi sporazum, onda verujem da će još jedan zastupnik srpskih intresa dr Tibor Varadi biti uspešan sa ovima u Hagu. Znači ne moram da brinem.
Eto, stvari stoje sve bolje, u Zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, a onoliki narod čeka pasoše i sprema rančeve za 19.12? Niđe veze.
Imam još dva bitna podatka, Brankica ‘Insajder‘ Stanković, je opet počela da se bori protiv kriminala i to ovaj put među navijačima! (Da ne veruješ i oni prodaju drogu! Quo vadis Srbijo!) Pa šta god to značilo u najavi…
I nešto što će mnoge obradovati – “Ruski premijer Vladimir Putin, odgovarajući na pitanja gledalaca u televizijskoj emisiji, nije odbacio mogućnost kandidovanja za predsednika Rusije 2012.” Stvarno?! Neverovatno, ja sam mislio da je on planirao da se povuče iz politike! Srbijo, ima nade! Vladimire, ne smeta Pančevcima zagađenje iz Rafinerije. Majke nam!
Ili je ova informacija trebalo da bude prva?
Bilo kako bilo, ko bude poslednji izlazio iz Srbije, ne mora da brine, ja ću ugasiti svetlo, kad krenem na spavanje. Ja ostajem u Srbiji. Nisam veliki patriota, nego nemam pasoš (ovaj novi, crveni!), a ni živaca da stojim u redu… Bar ne ove godine.
Juče je izgleda sve prošlo kako valja, a bilo je neophodno da u Holandiji ne bude suviše oblačno i da tetka Angela dobije kijavicu, pa su nam posle 17 godina iz Brisela javili da ponovo hoće da se igraju sa nama.
Dobro, ajde, hteli su oni i do sad da se igraju sa nama, ali su prvo morali da nas teraju da čekamo da nas puste “u dvorište”. Sad ćemo moći slobodno da dođemo kod njih, možemo da ostanemo prilično dugo, ali da ništa ne radimo u njihovom dvorištu. E sad, da je bolje tako, bolje je. Ali pitanje je treba li da smatramo svojim velikim uspehom to što nas, konačno, ponovo neko smatra sebi ravnima. Da li je to naš uspeh? Nije da mi nije drago što ću moći da pređem preko u recimo susednu Mađarsku, kad se kod njih održava neki dobar koncert ili šta slično, ali ipak, nekako mi se čini da bi sve to moglo da prođe i sa malo manje pompe. Ipak, treba imati u vidu da sama ta činjenica da nećemo morati da stojimo u redu za vize, ipak, velikoj većini ljudi u ovoj našoj maloj Srbiji u ovom momentu neće značiti skoro potpuno ništa. Psihološki jeste drugačije, ali praktično?
Kažu da je to i podrška našim tzv. evro integracijama, ma da nas još uvek iz zemlje Nizozemske drže na kratkom lancu, jer ne možemo da se dogovorimo gde je Ratko… Je li ga krijemo, jel’ se krije sam? Je li u Srbijici, oli je negde recimo u zemlji Boba Marlija ili možda u zemlji Dobrog vazduha… Odakle i Čika Joca ima uredne poslovne kontakte. Kako bilo, Ratko, nit’ se javlja, niti dolazi. Holanđani sporazum ne dadu, a datum ulaska u EU se stalno pomera. Opet, kao slučajno, spletom neverovatnih okolnosti, u ponedeljak nam jave da možemo slobodno u EU, da šetamo i trošimo pare (Dobro, ne možemo da radimo u EU, ali šta sad? Sitničarimo!), a već u utorak počinje rasprava o statusu Kosova (i Metohije?!) pred Međunarodnim sudom pravde UN. Slučajno? Teško…
Fotografija preuzeta sa www.blic.rs
Nema Ratka – nema Kosova! Ups! Ako je moglo “Kosovo za patike” predlažem varijantu “Ratka za Kosovo!” (ovde za sad nema linka! Možda bi Corax ili Marko Somborac mogli da mi pomognu na ovu temu?!)
Ne verujem da Predrag Koraksić čita moj blog, ali samo 24h posle pisanja ovog bloga dao je neverovatno dobru ilustraciju! Toliko dobru da sam jednostavno morao da izvršim korekciju ovog bloga!
Corax - genijalan kao i uvek! Slika preuzeta sa www.danas.rs
Pitam se zašto moj tok misli sada vodi ka pitanju hoće li drugari koji su pljuvali po EU, ipak, izvaditi svoje nove crvene biometrijske pasoše i otići malo u komšiluk, da vide kako EU propada – a ni ne zna da propada!
Dobro, da skratim, drago mi je da se bar Boris iskreno obradovao! Mislim, ljudi, ipak će uskoro lokalni izbori na Voždovcu. Nije sve jedno!
Na Twitter-u sam procitao zanimljiv komentar (izvinjavam se autoru kome trenutno ne mogu da se setim imena!) koji kaže: Ukinute su vize, znači za novu godinu će samo Slovenci biti u Beogradu!
Javio se čak i Niki Lauda, u velikoj želji da nam pomogne da letimo gde nam volja, za male pare!
Pa, drugarice i drugovi, Evropa nas čeka!
