Dođu tako dani, kada imam potrebu da ćutim. Pomislio bi čovek to je lako. Nekako uvek, zimi. I nekako sve više kad se bliži onaj dan kad sam morao da počnem da dišem. Tada se, valjda, zatvara krug. U mojoj glavi. Na kraju svakog kruga postoji nešto čega ću se sećati. Na kraju ovog, moraću da priznam, uprkos svim očekivanjima, nešto sa čime ću živeti.
Kako je teško biti razapet između iskrenih želja i realnih mogućnosti. Što su želje veće, što su iskrenije – to je teže. Teško mi je da priznam, onda mi je teško i da govorim. Opet, teško mi je i da pišem. Dugo i nisam pisao. Ne ovako. Ne iz potrebe da ćutim. Dolazi januar. Ćutaću sve više. Jasno mi je. Tako to ide. Krugovi.
Treba li ovo nekome nešto da znači? Da li želim da neko i pročita. Ne. Iskreno ne. Ovo je samo pokušaj da sve svoje konfuzne misli stavim u nekakav kolosek. Pre ili kasnije. Zašto? Kažu da je tako bolje. Ja sad imam osmeh na licu. Ne znam zašto je potrebno da mi misli budu (opet) organizovane, ali radim na tome i daću sve od sebe. Ipak, ništa ne mogu da ti obećam.
Nisam neko ko lako daje obećanja. I ne tražim ih. Tako je lakše. Ipak, mogu da mislim. I mogu da želim. I više nema nazad. Pri kraju svakog kruga – ćutim. I budem tužan. Na kraju ovog, ko zna kog po redu, ostaću sa osmehom na licu. I par ozbiljno neozbiljnih uzdaha. Ozbiljno zbunjen onim što mi se dešava. Neozbiljno nasmejan onome što me očekuje. Kako je moguće objasniti ovakvu pojavu. Nisam video duha, nisam uplašen, ali ostao sam bez teksta. Svako ko me poznaje zna koliko je to retka pojava. Oni, opet, još ređi, videće komadić sjaja na dnu časice pune alkohola, komadić zlatne prašine koja se kovitla na dnu.
Da li je dovoljno pogledati me u oči? Možda retkima. Bog zna šta sve tu može da se vidi. Ipak, imam potrebu za malo ćutanja, čak i ispred zavese. Ali u mraku. Tad se sve jasno vidi.
Da li se bojim da priznam? Malo… Posledica? Ne. Sebe. Neodstatka straha? O, da. Opet, ta ozbiljna neozbiljnost prema “juče”. Opet, pitaće neko, kad ti je to pa bilo bitno? Zar ti ne gledaš u drugom smeru? O, da. I will go anywhere as long as it takes me ahead. Ovaj put ćutim – dok gledam. I čekam. Eto, baš tu tako se niotkud stvorila još jedna (potpuno nova) osobina za mene. Strpljenje. Imam želju da čekam. Imam pravo da čekam. Čak i Godoa, koji sigurno neće doći. Sa mojim vetrenjačama imam pravo da se borim kad god poželim. Kad god osećam da treba. Šta ćeš uraditi? You can run, but you can’t hide. Pitanje je i ima li se gde bežati? Kad se ovako nešto desi…
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji.
Nek’ gorko vino piju,
za moju dušu, kraj ognjišta.
Ćekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.Konstantin Siminov
Šta dobijam? Šta gubim? Ko zna. Ipak, ako se ovako gubi, želim da nastavim. Da gubim, sa ovim istim osmehom na licu. Ako se, pak, baš ovako dobija, jednom ću ćutati, gledati direktno u oči i imati isti ovaj osmeh na licu. Kako god, osmeh je moj.
Ozbiljno neozbiljan prema mogućonsti gubitka. Ja dobijam.
Nemanjica always wins.
Da li sam bio jasan?
Ok, jasno je da nam se Novi grip zaista događa. Prošlo je leto, prošao je Exit, Guča, Univerzijada… Bili smo ponosni na to kako nije bilo masovnog oboljevanja. I to je super. Naravno. Danas čujemo da je u Srbiji (u vreme pisanja ovog bloga) obolelo 168 ljudi. Jedan preminuo… Nekoliko teških slučajeva. And counting…
Fotografija preuzeta sa www.blic.rs
Država nam daje po malo zubunjujuće podatke o tome šta se dešava… Verovatno u dobroj nameri da se spreči panika, čiji se početak već lagano nazire na Infektivnoj klinici u Beogradu, od nadležnih čas dobijamo informaciju kako nema potrebe za panikom, kako je virus kao i svaki drugi, samo ga do sad nismo preležali, da klinička slika uglavnom nije teška, itd. Opet, već u nekim sledećim vestima čujemo da ima ljudi čije je stanje veoma loše, čujemo da Vlada urgentno izdvaja sredstva za nabavku lekova i potrebne medicinske opreme, čujemo apele da se građani sa simptomima što pre jave svojim lekarima…
Ipak, ono što smo sa svih strana mogli da čujemo, od samog početka bilo je to da su neophodne pravovremene, tačne i jasne informacije i uputstva o tome šta se dešava i kako bi kao građani trebalo da se ponašamo…
I baš tu dolazim do onoga što me je danas iznenadilo. Naime, danas je organima lokalne samoupreve u Pančevu, kao i lekarima iz ZC “Južni banat” takođe u Pančevu praktično zabranjeno da daju medijima (pre svega lokalnim) bilo kakve informacije o tome šta se dešava po pitanju Novog gripa. Umesto toga, mediji su upućeni na pokrajinski sekretarijat i tačno određenog čoveka, koji jedini ima ovlašćenja da daje podatke za čitavu pokrajnu. Najblaže rečeno, čudna odluka.
Ne želim da verujem u teorije zavere, ne želim da impliciram loš scenario, još manje želim da unosim paniku. Ipak, ne mogu da se ne zapitam šta sve može stojati iza ovakve odluke i ovakvog sistema informisanja javnosti.
Da li je moguće da neko želi da ima prve informacije i zato da bi procenio šta će, kada i u kojoj meri pustiti u javnost?
Da li je moguće da će neko iz Novog Sada (ili bilo koje “centrale”) znati bolje od samih Pančevaca, Beograđana, Kragujevčana, Nišlija (…) šta se dešava u njihovom gradu, te da će im informaciju brže i tačnije dostaviti?
Da li je ovo dobar način za sprečavanje eventualne panike ili se ovakvim načinom rada ipak ostavlja mogućnost za sumnju građanima da ima stvari koje oni ne treba (baš odmah) da čuju?
Da li je danas u Srbiji inforamcija o situaciji sa Novim gripom zapravo informacija od javnog značaja? I imamo li pravo da od ljudi na terenu u svom gradu, odmah, iz prve ruke, čujemo tu informaciju?
Ja sam se od jutros odbro zamislio…
Nastavite da pijete čaj, C vitamin i da redovno perete ruke…
“Dolazi zima, duga i hladna…”
