Šta je hrabrost? I kada je čovek zapravo hrabar, a kada lud? Postoji li razumno objašnjenje za otići negde gde više ništa ne važi, gde ne postoji ništa što znaš? Ništa što voliš i baš ništa od čega si jači? Da bi se suočio sa sopstvenim strahom i nastavio da živiš?
Kada se Feliks penjao na „ivicu svemira“, razmišljao sam šta bi me nateralo da uradim slično? Nikakav samoubilački nagon ne može biti dovoljno jak. Želja za životom – može. Važno je razumeti da nikada nije zastrašujuće ono što radiš – najveći strah je onaj od neuspeha. I skidam kapu ovom čoveku, ne zato što je otišao najdalje, ne zato što je padao najbrže, ni zato što je preživeo… Već zato što je priznao da se plaši.
A lot of kids now think of me as Fearless Felix – but I hope I can make fear cool. All these kids can know that Felix also has fear. So they can address their own fears.“
Ima nas ovde dole mnogo koji se plašimo, ali malo nas je to spremno da prizna. Da li je to ono što pravi razliku? I kada je zapravo pravi momenat da priznaš da se plašiš? Uvek. Sve dok si spreman da nastaviš dalje…
Jednom ću skočiti bandži, nadam se. Nije mnogo – nekih pedesetak metara straha. I ne brinem se da će konopac pući – neće. Rekao sam da neću razmišljati, da neću ni gledati dole. Obećao sam sebi da ću samo zakoračiti u prazno. I to je jedno što me brine, da li ću ispuniti datu reč.
Jer, reč je reč.
Jedan vatrogasac i medicinski tehničar govorio je jednostavno o smrti i strahu…
It’s the tears in the crystal blue eyes of a 50 year old man as we tell him not to be scared while we hand squeeze saline bags to try and force fluid into him and to force his pressure above 70. It’s his quiet whisper of “I’m not scared,” while the monitor shows a massive heart attack that has pushed him into cardiogenic shock, and that will ultimately take his life in the next two hours.
Postoji li nešto snažnije od želje za životom? Čak i kad gubiš bitku?
I did it – at first I would consider the suit a handicap. And handicapped people have to find a way to live with their handicap. The suit was my worst enemy, but it became my friend – because the higher you go, the more you need the suit. It gives you the only way to survive. I learned to love the suit up there. That’s an even bigger message than flying supersonic.
Kako vam se dopada vaše odelo? I koliko visoko ste spremni da odete, da bi ste se na njega navikli?
“Respice post te! Hominem te esse memento! Memento mori!”
Smirujem dah, da ne remetim noć.
Smirujem misao, da ne remetim ravnotežu.
Žmurim, da bih sačuvao sliku.
Dišem, samo još zato, da bih zapamtio miris.
Ništa ti ne bih rekao, ne bi me odao pokret.
I želja će ostati tiha, da te ne probudi.
Ti ćeš birati stranu. Ja sam samo tu,
da te držim za ruku. Dok spavaš.
Rutina.
Davno otrcan početak,
smrznuto jutro
raspakuje dan.
Od želje je ostala potreba
i nešto navike da ti se obraćam.
Kada me ne slušaš i ne čuješ,
A ja to odavno već znam.
U mislima oproštaj napišem
Kratak i jasan epitaf.
Rutina.
Kafa u istoj šolji.
U zoru vozovi prolaze,
putevi vode od nas.
Ja biram papir za pismo,
Ti kradeš i reč i glas.
I kafu, i jutro i zimu
I naviku, želju i san,
Jednom ću reći – dosta je!
Uzmi, još jedan dan.
Nije važno kuda.
Moje će korake odvesti jesen.
I nije važno kome.
Jer ti ih nećeš pratiti.
Mokro je i sparno.
Tišina ima drugi zvuk.
Postalo je tesno u mojim snovima.
Ali drvo raste.
Nije važno kuda.
Ti ćeš se vraćati. Ako ikad odeš.
I nije važno kome.
Jer već nas odavno nema.
Srk kafe. Na dnu šoljice.
I nekoliko jedva slatkih mrva.
Pamuk. Znoj i parfem.
I ravno, dosadno disanje.
Pao je sneg. Sad opet mogu, noću, da gledam u belo. Svaki put kad ne uspem da zaspim.
I prošao je krug, naravno kao i svaki put neki su otišli, neki su ostali. Do nekog novog kruga. Padne sneg, pa pokrije tragove. Suze je već oprala kiša, u jesen. Čekamo proleće.
Uglavnom ne žalim za stvarima koje sam uradio. Ne žalim ni za onima koje su prošle, jer su se ipak desile. Neke mi ipak malo nedostaju. Tišina nije ista. Kafa ima malo drugačiji ukus. Možda je zbog mleka, ne znam. Dešava mi se da zaboravim mobilni telefon kod kuće. Tad shvatim da mi nije neophodan. Sve jedno je.
Napišem po nešto, beleški u glavi koliko hoćeš. Čekaju svoje mesto u tekstu za priču – u glavi. Razmišljao sam da ih napišem, te reči. I da ih napišem, nećeš ih pročitati. I da ih pročitaš, neće ti značiti. I da ti znače, nećeš mi reći. I da mi kažeš – ćutaću.
Žao mi je, samo, što nisi tu, sada kad pada ovoliki sneg. Da staneš pred onaj veliki prozor i gledaš ovaj grad, kroz pahulje i vetar.
I žao mi je jednog jutra. I što je svanulo i što je moralo. Stvarno mi je žao.
Čekamo proleće. Doći će sunce, pa će se suncokreti okrenuti suncu. I sve će opet imati svoje mesto. Samo će kafa imati drugačiji ukus. Ipak.
Pančevo, 03.02.2012.
Sklupčaj se,
na crvenom somotu
i ćuti, sa ukusom maline.
Pogledaj laž,
sa druge strane ogledala
koje crta poznati obris.
Spusti glavu, da bolje vidiš
put koji sebe briše,
za tvojim petama.
U džep stavi jednu dušu
da je izgubiš, negde.
Ako se ne vratiš.
U magli reči, sa ukusom istine,
koja se lepi za nepce, kao vino,
i noći hladnoj,
kao ruke koje se tresu, bez dodira,
U očima
koje se cakle, od punog meseca,
i licu, bledom od spoznaje…
Tvoja laž, zvuči gotovo pitko.
Već nekoliko dana kanim se napisati ovaj tekst… Motaju mi se misli u glavi, ali nekako imam osećaj da kad sednem, sročim i zapišem to je kao da sam priznao, kao da se zaista dogodilo. Po nekad, zaista želim da što duže negiram, ili bar potiskujem, stvari koje nam se dešavaju i čine svakodnevicu.
Pre neki dan, u neobaveznom razgovoru, sa osobom iz bliskog okruženja, dotaknem temu “Volim 90te!”. I čujem jedno sasvim obično i naizgled jednostavno mišljenje:
Ma, nek slušaju šta hoće. Ako im se to sviđa, ja nemam ništa protiv.
Imam tu nezgodnu crtu da dobro pamtim. Pamtim čak i stvari koje su me okruživale kao vrlo malog. Posebno dobro pamtim stvari koje su vezane za muziku. Muzika je vrlo često u mojoj glavi potsetnik na razne ljude i događaje. I samo kad pomislim na ono što je dopiralo iz zvučnika u Areni, to veče, javi mi se gomila, uglavnom loših emocija.
Čuo sam da je bilo “ekstra” i da svi vi koji niste bili “ne znate šta ste propustiti”, bilo je “dobrih riba”, a mnogi su i “ispušili za kartu” i ostali ispred. Da zlo bude veće, sasvim sam siguran da je bilo tako. E sad, gde je tu moj problem? Moj problem je kolektivna amnezija ovog naroda. Muzika, ta takozvana muzika, devedesetih, zapravo je odlična paradigma svega što nam se tih godina dešavalo. To je bio prvi pokazatelj da sistem vrednosti, lagano ali sigurno postaje misaona imenica. Na kraju smo došli dotle da je Ibarska standard. Moda je postala takva da se danas mnogi plaše svojih fotografija iz tog perioda.
Ako me sećanje služi, otprilike ovako je počelo…
Tih godina sam bio u osnovnoj školi, dobro se sećam domaćih eminentnih izvođača, sećam se čak i nekih tekstova. Ne, nećemo da se lažemo. Slušao sam i ja ono što su slušali ljudi oko mene. Zato i mogu da pričam o tome. Na svu sreću, kod kuće sam imao brata i sestru koji su slušali neku manje poznatu grupu pod imenom “U2″, na zidu je visio poster nekog čikice sa violinom i gudalom, iznad čije glave je pisalo “Sting”. Tako sam slušao i nešto drugo…
Tada sam naučio i jedno jednostavno pravilo, a to je da publika konzumira ono što joj se servira. Šta god servirate, uvek će se naći dovoljno publike da popuni prostor. Ne sviđa mi se ideja da neko pokušava da, ponovo, servira takozvanu muziku devedesetih kao nešto vredno pažnje. Ne samo zato što je to muzički gledano, po mom subjektivnom osećaju, “mračni srednji vek” domaće muzike, već i zato što to može biti uvod u novu eroziju sistema vrednosti, koji i onako kod nas nije na zavidnom nivou.
Blic Strip by Marko Somborac / www.blic.rs
Još ako dozvolim sebi da primetim da su “treše”, ali i “tike” Air Max 2, ponovo u modi – mogao bih ozbiljno da se zabrinem. Opet se puca u Beogradu, a “rukopis” je takođe iz umetničkog opusa “Volim 90te!”. Zapravo, već se brinem.
Stvarno ne mogu da kažem da mi ne smeta. Smeta mi. Nije samo muzika. Nije samo žurka. Kultura, na bilo kom nivou, uvek je bila lakmus. Ovaj današnji lakmus “vrišti” crveno.
Za to vreme, neki od najkvalitetnijih muzičara ovih prostora, pokušavaju da nas potsete da postoji i “druga kultura” i neka druga muzika…Ko razume, shvatiće.
Samo nemoj da neko krene da traži izgovore u tome kako Beogradska filharmonija sviha klasičnu muziku…
Čovek sa klarinetom u rukama je Ognjen Popović, stalni član Beogradske filharmonije. Sviraju oni svašta, za one koji žele da pročitaju program.
Ono što je takođe poražavajuća činjenica je i to da mi skoro 12 godina kasnije promene vlasti u ovoj zemlji, nismo savladali neke osnovne stvari i nismo promenili neke osnove u sistemu razmišljanja. Bilo je pametnih ljudi koji su govorili i ukazivali. Ispostaviće se da ih nismo pažljivo slušali, a bilo bi dobro da jesmo. Skoro smo dobili i taj status kandidata za EU, mnogi će reći da smo dosta napredovali… Tužno je što je veliki broj stvari, koje gledamo svaki dan ostao isti kao pre deset, petnaest ili više godina.
Kažu da slika govori 1000 reči. Moj prijatelj Vlada Dimitrić napravio je ovu fotografiju na autobuskoj stanici u Pančevu…
Autobuska stanica Pančevo, 12.10.2011. / Photo: Vladimir Dimitrić
Sat ne radi. Postoji mnogo problema koje pančevački javni prevoznik objektivno ne može da reši, bez velike količine pare, koje nema. I to u potpunosti razumem.
” Ali koji je problem da ovaj sat radi?”
Koliko ovakvih satova ste do sada videli u Srbiji? Skoro dvanaest godina, dragi prijatelji, mučimo muku sa pokvarenim satovima u Srbiji. Po nekad mi se čini da baš zbog toga nismo shvatili koliko je vreme skupo i da baš zbog toga toliko kasnimo u svemu što nam je bitno. Ima li neki sajdžija da reši ovaj problem?
I pored svega, mi se iskreno nerviramo zbog loših rezultata u fudbalu. Selektor neće da da ostavku, a mi se pitamo ko je kriv i zbog čega se nismo plasirali na Evropsko prvenstvo. Treći put. Bar je tu stvar jednostavna, neko nije uradio svoj posao, a posledica toga je da kad pogledate neku utakmicu reprezentacije, svaki od 3 miliona selektora u ovoj zemlji će reći – ne umemo da igramo fudbal. I to je tačno. Ni tu ne znamo koliko je sati, pa zato primimo gol u poslednjem minutu poluvremena.
Kad nam se pokvario sat? Da nije devedesetih?
Plaši me tišina,
koja ostaje iza njenih reči.
Branim se muzikom.
Volim sjaj u oku,
kad se raduje.
Čuvam ga dodirom. U mraku.
Plaši me pitanje,
na koje nemam odgovor.
Zato ćutim.
Volim joj miris,
po svaku cenu.
Prija papir.
Prija tišina i mrak
i reči koje nikad nije izgovorila.
Prija i miris želje koja titra u vazduhu.
„Uradi šta god želiš“, rekla je.
Odabrao sam da ćutim,
dok prsti klize niz njena leđa.
Prija dodir.
