Sklupčaj se,
na crvenom somotu
i ćuti, sa ukusom maline.
Pogledaj laž,
sa druge strane ogledala
koje crta poznati obris.
Spusti glavu, da bolje vidiš
put koji sebe briše,
za tvojim petama.
U džep stavi jednu dušu
da je izgubiš, negde.
Ako se ne vratiš.
U magli reči, sa ukusom istine,
koja se lepi za nepce, kao vino,
i noći hladnoj,
kao ruke koje se tresu, bez dodira,
U očima
koje se cakle, od punog meseca,
i licu, bledom od spoznaje…
Tvoja laž, zvuči gotovo pitko.
Već nekoliko dana kanim se napisati ovaj tekst… Motaju mi se misli u glavi, ali nekako imam osećaj da kad sednem, sročim i zapišem to je kao da sam priznao, kao da se zaista dogodilo. Po nekad, zaista želim da što duže negiram, ili bar potiskujem, stvari koje nam se dešavaju i čine svakodnevicu.
Pre neki dan, u neobaveznom razgovoru, sa osobom iz bliskog okruženja, dotaknem temu “Volim 90te!”. I čujem jedno sasvim obično i naizgled jednostavno mišljenje:
Ma, nek slušaju šta hoće. Ako im se to sviđa, ja nemam ništa protiv.
Imam tu nezgodnu crtu da dobro pamtim. Pamtim čak i stvari koje su me okruživale kao vrlo malog. Posebno dobro pamtim stvari koje su vezane za muziku. Muzika je vrlo često u mojoj glavi potsetnik na razne ljude i događaje. I samo kad pomislim na ono što je dopiralo iz zvučnika u Areni, to veče, javi mi se gomila, uglavnom loših emocija.
Čuo sam da je bilo “ekstra” i da svi vi koji niste bili “ne znate šta ste propustiti”, bilo je “dobrih riba”, a mnogi su i “ispušili za kartu” i ostali ispred. Da zlo bude veće, sasvim sam siguran da je bilo tako. E sad, gde je tu moj problem? Moj problem je kolektivna amnezija ovog naroda. Muzika, ta takozvana muzika, devedesetih, zapravo je odlična paradigma svega što nam se tih godina dešavalo. To je bio prvi pokazatelj da sistem vrednosti, lagano ali sigurno postaje misaona imenica. Na kraju smo došli dotle da je Ibarska standard. Moda je postala takva da se danas mnogi plaše svojih fotografija iz tog perioda.
Ako me sećanje služi, otprilike ovako je počelo…
Tih godina sam bio u osnovnoj školi, dobro se sećam domaćih eminentnih izvođača, sećam se čak i nekih tekstova. Ne, nećemo da se lažemo. Slušao sam i ja ono što su slušali ljudi oko mene. Zato i mogu da pričam o tome. Na svu sreću, kod kuće sam imao brata i sestru koji su slušali neku manje poznatu grupu pod imenom “U2″, na zidu je visio poster nekog čikice sa violinom i gudalom, iznad čije glave je pisalo “Sting”. Tako sam slušao i nešto drugo…
Tada sam naučio i jedno jednostavno pravilo, a to je da publika konzumira ono što joj se servira. Šta god servirate, uvek će se naći dovoljno publike da popuni prostor. Ne sviđa mi se ideja da neko pokušava da, ponovo, servira takozvanu muziku devedesetih kao nešto vredno pažnje. Ne samo zato što je to muzički gledano, po mom subjektivnom osećaju, “mračni srednji vek” domaće muzike, već i zato što to može biti uvod u novu eroziju sistema vrednosti, koji i onako kod nas nije na zavidnom nivou.
Blic Strip by Marko Somborac / www.blic.rs
Još ako dozvolim sebi da primetim da su “treše”, ali i “tike” Air Max 2, ponovo u modi – mogao bih ozbiljno da se zabrinem. Opet se puca u Beogradu, a “rukopis” je takođe iz umetničkog opusa “Volim 90te!”. Zapravo, već se brinem.
Stvarno ne mogu da kažem da mi ne smeta. Smeta mi. Nije samo muzika. Nije samo žurka. Kultura, na bilo kom nivou, uvek je bila lakmus. Ovaj današnji lakmus “vrišti” crveno.
Za to vreme, neki od najkvalitetnijih muzičara ovih prostora, pokušavaju da nas potsete da postoji i “druga kultura” i neka druga muzika…Ko razume, shvatiće.
Samo nemoj da neko krene da traži izgovore u tome kako Beogradska filharmonija sviha klasičnu muziku…
Čovek sa klarinetom u rukama je Ognjen Popović, stalni član Beogradske filharmonije. Sviraju oni svašta, za one koji žele da pročitaju program.
Ono što je takođe poražavajuća činjenica je i to da mi skoro 12 godina kasnije promene vlasti u ovoj zemlji, nismo savladali neke osnovne stvari i nismo promenili neke osnove u sistemu razmišljanja. Bilo je pametnih ljudi koji su govorili i ukazivali. Ispostaviće se da ih nismo pažljivo slušali, a bilo bi dobro da jesmo. Skoro smo dobili i taj status kandidata za EU, mnogi će reći da smo dosta napredovali… Tužno je što je veliki broj stvari, koje gledamo svaki dan ostao isti kao pre deset, petnaest ili više godina.
Kažu da slika govori 1000 reči. Moj prijatelj Vlada Dimitrić napravio je ovu fotografiju na autobuskoj stanici u Pančevu…
Autobuska stanica Pančevo, 12.10.2011. / Photo: Vladimir Dimitrić
Sat ne radi. Postoji mnogo problema koje pančevački javni prevoznik objektivno ne može da reši, bez velike količine pare, koje nema. I to u potpunosti razumem.
” Ali koji je problem da ovaj sat radi?”
Koliko ovakvih satova ste do sada videli u Srbiji? Skoro dvanaest godina, dragi prijatelji, mučimo muku sa pokvarenim satovima u Srbiji. Po nekad mi se čini da baš zbog toga nismo shvatili koliko je vreme skupo i da baš zbog toga toliko kasnimo u svemu što nam je bitno. Ima li neki sajdžija da reši ovaj problem?
I pored svega, mi se iskreno nerviramo zbog loših rezultata u fudbalu. Selektor neće da da ostavku, a mi se pitamo ko je kriv i zbog čega se nismo plasirali na Evropsko prvenstvo. Treći put. Bar je tu stvar jednostavna, neko nije uradio svoj posao, a posledica toga je da kad pogledate neku utakmicu reprezentacije, svaki od 3 miliona selektora u ovoj zemlji će reći – ne umemo da igramo fudbal. I to je tačno. Ni tu ne znamo koliko je sati, pa zato primimo gol u poslednjem minutu poluvremena.
Kad nam se pokvario sat? Da nije devedesetih?
Plaši me tišina,
koja ostaje iza njenih reči.
Branim se muzikom.
Volim sjaj u oku,
kad se raduje.
Čuvam ga dodirom. U mraku.
Plaši me pitanje,
na koje nemam odgovor.
Zato ćutim.
Volim joj miris,
po svaku cenu.
Prija papir.
Prija tišina i mrak
i reči koje nikad nije izgovorila.
Prija i miris želje koja titra u vazduhu.
„Uradi šta god želiš“, rekla je.
Odabrao sam da ćutim,
dok prsti klize niz njena leđa.
Prija dodir.
U poslednje vreme malo češće se igram u kuhinji i spremam sebi i drugima po neko jelo koje volim. Zapravo, intresantno mi je da napravim bilo šta što mi se u nekom trenutku jede, bez obzira na to što to obično radim prvi put u životu. Ovih dana, u letnjem periodu, sviđa mi se ideja pripreme raznih salatica i to za glavno jelo.
Jutros na Google+ wall-u Ane Škrabalice naletim na jedan od odličnih domaćih blogova o hrani Cooks & Bakes by Mamajac. Odmah mi je bilo jasno da ću se na ovom blogu zadržati neko vreme, kao i da ću mu se rado vraćati. Čitao sam sve i svašta, a onda odlučio da pogledam šta ima od salata. Našao sam Waldorf salatu. Recept mi se učinio dovoljno jednostavnim da čak i ja, sa relativno malo znanja i iskustva u kuhinji mogu da ga spremim.
Odlično. Odlučio sam da na povratku s posla svratim do pijace i kupim ono što mi je potrebno. Originalni recept kaže sledeće:
Sastojci:
1 koren celera srednje veličine
2 jabuke srednje veličine
šaka groždja (ili šljiva)
šaka oraha
3 kašike majoneza
3 kašike jogurta
1 kašika meda (opciono)
1 kašika seckanog vlašca ili peršuna, za dekoraciju
Jogurt, majonez i med sam već imao, na pijaci sam kupio celer, šljive, jabuke, jednu slađu i jednu “nakiselu” što kažu babe, 50 grama oraha (onaj što babe zovu “oras”) i 50 grama indijskog oraha (sumnjam da su mu naše babe našle još neki naziv). Volim indijski orah, odlučio sam da dodam i njega u originalan recept. Što kaže moja majka “Ne mož’ zajebati!”.
U prvi mah sam imao ideju da odmah korigujem recept i dodam sitno seckanu piletinu sa karijem i suvo grožđe, međutim odlučio sam da prvi put pokušam da napravim što približnije originalu, kako bih sledeći put mogao da napravim poređenje.
Došao kući, oprao i pripremio sve i odlučio da se držim originalnog uputstva, koje kaže:
Priprema sastojaka - Waldorf salata
Postupak:
1. Majonez razmutiti sa jogurtom pa ostaviti sa strane. Opciono dodati kašiku meda, ako se želi slađi preliv.
2. Celer oguliti, iseckati na tanke trake (žilijen), staviti u veću posudu u kojoj će se salata mešati. Zrna groždje prepoloviti, izvaditi koščice, dodati u sud (šljive prepoloviti, izvaditi koščice, iseckati na 4-5 delova, dodati u sud). Orahe iseckati ili izlomiti, dodati, ali ostaviti manji deo za posipanje. Jabuke oguliti, iseći na manje kocke. Jabuke se poslednje pripremaju da ne bi pocrnele. Sve lagano izmešati.
3. Preliti mešavinom majoneza i jogurta i opet lagano izmešati da se sve presvuče belim sosom. Salatu servirati ohladjenu, posutu orasima i vlašcem.
Pomešao majonez (Polimark) i jogurt (Imlekov Balans, onaj zeleni), po četiri kašike, za svaki slučaj. Zaboraviio da dodam med. Krenuo da seckam, svakako najdosadniji deo pripreme. Ipak, volim da se igram po kuhinji, pa mi nije palo teško. E sad, kako u onim emisijama o kuvanju vole da kažu,
“NEKOLIKO MINUTA KASNIJE”
Nekoliko minuta kasnije - Waldorf salata
Jasno vam je da je u mom slučaju seckanje oraha trajalo malo duže. Kako bilo, orasi usitnjeni, u preliv dodat med (koji sam isprva zaboraivo, naravno da sam želeo slađi preliv), šljive spremne za seckanje. Zeleniš koji je iseckan za ukras takođe je celerov list. Još nekoliko minuta kasnije iseckao 4 šljive, pola celera koji vidite na slici i od svake jabuke po polovinu.
Dakle, jabuke, šljive, celer, orah i indijski orah pomešao, prelio prethodno pripremljenim dresingom (valjda se tako kaže?) i ostavio u frižider da se ohladi, dok rasklonim nered i operem sudove.
Desetak minuta kasnije došlo je na red ono u čemu nisam Bog zna kako dobar – serviranje. Evo rezultata.
Ono što vidite na tanjiru, otprilike je polovina salate koju sam dobio od iseckanih sastojaka.
Servirana Waldorf salata
Rezultat? Prijatna osvežavajuća kombinacija slatkog ukusa voća i meda, kiselkastog ukusa majoneza i one “nakisele” jabuke i neutralnog ali mirisnog celera.
Znam da će se neki među vama koji ovo čitate vrlo začuditi otkud to da ja uopšte jedem kombinaciju celera i jabuke (koju sam uredno zaobilazio u svim tuđim pokušajima salata, sve ove godine), ali da bi ste me razumeli, neophodno je da probate ovu salatu. Voljan sam da je ponovo pravim, naravno.
Tanjir koji vidite na slici, vrlo brzo je ostao prazan.
Vreme za degustaciju - Waldorf salata
“Prvi put sam video da escajg može da varniči…”, reče jedan moj prijatelj. E, to.
Još jednom želim da naglasim da je originalni recept sa bloga Cooks & Bakes by Mamajac. Autorima ovog sjajnog bloga želim da se zahvalim na sjajnom receptu i fotkama. Znam, moje nisu toliko lepe, ali trudiću se da naredni put i one budu bolje.
Kupiću novo jutro, da se opet probudim pored tebe.
I nove ulice, bez ljudi, da počne novi dan.
Kupiću novo sunce, da ti greje kožu,
dok sabiraš prve misli.
I jedan novi dan,
da ti u njemu nešto nedostaje.
Kupiću nove višnje i novo brašno,
za jedan kolač od tvog osmeha.
I jednu kišu. Veliku kišu,
da spere tragove svih suza.
I tišinu. Da u njoj ćutim,
jer sam ti sve rekao.
Kupiću jednu noć, da u njoj ponovo zaspiš,
pored mene.
I sve puteve, koji vode u Rim,
da nemaš kojim da odeš.
Nikad više.
… ili u podnaslovu: “Đekna još nije umrla…”
Jutros, odlučim da svoju pauzu, kako i dolikuje iskoristim “van zgrade” i odem na omiljenu mi jutarnju destinaciju “Coffee Shop“. Konstatujem da je napolju već, letnjih, 23 stepena, u 9 ujutro. Stiglo leto. Boga mi…
Uz standardni produženi espreso i Coca Colu (u novoj-staroj flašici) ljubazna konobarica mi donese “Danas“. Pomislim, iskreno, mogla si da mi ulepšaš jutro nekim Playboy-em ili CKM-om, al’ ajde. Kad je tu da prelistam na papiru, vesti koje sam juče pročitao na netu…
Kad ono Miša Vasić piše svoju “Službenu belešku” i Goran Petrović iznosi “Lični stav”.
Lepo konstatuje čika Miša da danas ni vreme nije ono što je nekad bilo…
U stara vremena, kad se znao red, u Beogradu je – kao prvo – postojalo proleće. Proleće je trajalo par meseci, kako se valja. Sada proleće prođe za dva-tri dana i odmah upeku vrućine. Nekada je jednom nedeljno umela da zvekne lepa oluja, sa grmljavinom i pljuskom, pa se onda lepo spavalo. Letnje nepogode izašle su iz mode u ova “postmodernistička” doba.
Miloš Vasić, “Čekajući nepogodu”, Danas, 06.06.2011.
I stvarno, usijano nam je i proleće. I glave i ljudi i dani. Ne sećam se kad je zadnji put pljuštalo onako, lepo, popodne. Pa legneš, da odspavaš malo, dok miriše na kišu i prašinu.
Nedostaju mi i one jake, kratke, tople kiše… Kad u prvih pola minuta shvatiš da nemaš kuda da žuriš, jer si već potpuno mokar. Krupne i teške kapi. Puno kapi…
Izneo je Miša i kritički stav o problemu promaje, kao medicinskog fenomena u Srba, al’ to ne bih da citiram, mnogi bi mi zamerili. Ipak, preporučujem da pronađete i pročitate ovu kolumnu. Negde pri dnu ove Službene beleške, pronaći ćete i stav sa kojim se u potpunosti slažem:
Mladićevo ukazivanje pred sudom bilo je tek najava onoga što će uslediti čim se on malo oporavi i stane na noge. Prepis njegovih razgovora u Tužilaštvu za ratne zločine (“Blic”) to dokazuje; čovek je tipična oficirčina iz JNA; prostak zadrigle sujete koji sebe smatra u najmanju ruku Nepoleonom. Biće tu tek veselja. Samo čekajte.
Miloš Vasić, “Čekajući nepogodu”, Danas, 06.06.2011.
Potrajaće još ta priča. Možda i duže nego što bilo ko danas očekuje. Svašta ćemo još čuti, a bojim se i videti. Ne radujem se tome, ali bih voleo da Ratku bude bolje. Zdravstveno. I da dočeka kraj suđenja. I presudu.
Već na sledećoj strani Danas-a, Goran Petrović iznosi lični stav na ovu temu, skrećući pažnju da je po sredi zapravo prekomanda za Hag.
No, bez obzira da li je Mladić uhapšen ili se sam predao na osnovu prethodnog dogovora sa vlašću, ili kao “častan” oficir izvršio poslednje naređenje antihaškog lobija o prekomandi u Hag, u Srbiji se osim činjenice da on više nije na slobodi nije promenilo gotovo ništa.
Goran Petrović, “Pozovi M radi predaje”, Danas, 06.06.2011.
Imao sam to zadovoljstvo da upoznam gospodina Petrovića. Čovek veoma prijatan, načitan, ljubitelj jazz-a. Usput budi rečeno, bivši šef redosra Državne bezbednosti Srbije…
Goran Petrović i Nemajna Terek, Pančevo
Ne moram da mu verujem, ali navodi na razmišljanje. Pogotovo, ako njegovo mišljenje razmotrim kroz lično iskustvo.
Dobro se sećam kad mi je negde na 2005. godine jedan potpredsednik Vlade rekao “Kolega, kako to mislite ne znamo gde su?!” Sve mi je rekao. Al’ ko će meni danas da veruje? Verujem da Goran ipak ne priča na pamet.
Vrlo mi je žao što nisam imao priliku da popijem kafu sa Goranom. Takođe bih veoma voleo da upoznam Mišu Vasića i sa njim popijem kafu i čujem šta bi on sve imao da kaže, a što nije za novine.
Ako mene neko pita, cenim da Hadžić ima vremena, bar do pred kraj pristupnih pregovora. Malo li je?
Od koga je, dobro je. Za koga je – još bolje je.
Ne volem. I ne samo da ne volem, neg’ malo i’ se gadim.
Đ. Balašević
Mene je malo sramota. Malo mi se gadi. I malo mi je opet neprijatno da priznam gde živim kad vidim šta sve u ovoj zemlji zovemo pravdom. Kad dobiješ obaveštenje od Države kako je junačkom akcijom uspela da izvuče milion i po evra od estradne umetnice ponikle negde na Ibarskoj i još Tomo iz sve snage proba da ti objasni kako je to velika pobeda tužilaštva… Nekako mi to zvuči kao ona priča kako smo mi pobedili na Kosovu (1389. naravno.) ili kako smo mi pobedili NATO pakt (1999. naravno).
Ne znam za vas koji ovo čitate, al’ meni je malo dosta ovih svečanih prilika gde kad se svi osećamo zgađeno i poraženo, neko pokuša da nam objasni kako smo mi u stvari pobedili.
Ovih dana svako malo neko završi u kućnom pritvoru. Znam da su nam zatvori pretrpani, znam da zatvor košta državu, ali nekako mi se čini da kućni pritvor nije izmišljen za one koji ljudima lome noge po ulici ili kradu milione. Duboko verujem da onaj koji je došao na ideju kućnog pritvora nije razmišljao da bi neko mogao da sakrije malo oružija u podrum, da se nađe, a onda kad se to oružije pronađe, ako taj odluči da zameni oružije turšijom i ajvarom u podrumu, uz to plati neku kaznu, u budžet svoje domovine, može da ostane kod kuće. Kad je već turio zimnicu u podrum – greota da se baci.
Ludnica je, kanda, otključana… Širom ostala…
Đ. Balašević
Da, mislim da neko treba i da robija. Da treba da odleži i razmisli neko vreme, a pre svega da država pokaže drugim “umetnicima” (kako ih nazva Miša Vasić) kako će da prođu. To se, valjda, zove preventiva. Ovako, ako renomirana umetnica, moze da digne kredit, obeća da neće da ide u prodavnicu i nagodi se po sistemu “pola-pola”, a da to čak nije ni pola-pola, šta onda da pomisli neki ozbiljan kriminalac, koji je dugogodišnjim samopregalačkim zalagnjem došao do “sredstava” i ne mora da diže kredit? Sad će neko da mi kaže kako će Država takvome, zapleniti sredstva stečena u kriminalnim radnjama… Dobro, a oće li mu zapleniti i sredstva koja su ostala u fijoci u spavaćoj sobi šurnjaje njegove svastike?
Stvarno mi se gadi.
Ono što je bitno zapamtiti, možete nekom da slomite nogu, ako imate dobar šut, za šta vas očekuje kućni pritvor od 10 meseci. Osim ako niste samohrana majka – onda možete i “jeftinije” da prođete. Posebno ako lepo pevate. Možda. Ma da vas pozivam da to ipak ne radite. Takođe, ako recimo imate milion evra, mozete sebi kupiti slobodu za veliki broj krivičnih dela, jer te cifre koje lepo zvuče se ovde računaju kao dovoljno respektabilne i zgodne, što za popunjavanje budžeta. Jer priznaćete, zvuči kad kažeš – milion evra. Ako ste pak, estradna samohrana majka, možete kao i svaka pristojna srpska domaćica pored turšije, ajvara, džema i kuvanog paradajza, ostaviti i po koji pištolj. Da se nađe. Duga je zima.
www.blic.rs / Blic Strip - crta i piše Marko Somborac
Nebih dalje. Da se ne prisećam na šta je ličilo suđenje za ubistvo pokojnom Tatonu. A bilo je i još bisera domaćeg pravosuđa.
Samo mi sve teže pada da slušam one priče “Mi smo Slobi trebali da sudimo ovde…” Na šta bi to tek ličilo. Ne smem ni da zamislim.
Deda Milan, pokojni, Bog da mu dušu ‘prosti, veći deo svog života, bar ono što ja pamtim proveo je na selu… Imao je stan u gradu, ali tu je koristio samo pogodnosti centralnog grejanja zimi. Čim grane sunce, on ode na selo. I ne vraća se – dok ne mora. Dođe jednom mesečno, podigne penziju, obavi šta ima… Podeli nama unucima po nešto para… I donese ono što se u tom momentu može sa sela doneti. Pred Uskrs, obavezno domaća jaja…
Od toga izvesna količina “odokativno” odabranih primeraka se ne dira. Dakle, ne ulazi u redovnu potrošnju. A, bilo nas je u kući. I mogli smo da pojedemo. Što jes’ – jes’. Al’ količinu koju je majka odvojila smo zaobilazili. Zna se. To se kuva na Veliki petak. Nismo nikad bili Bog zna kakvi vernici, ali su se ovakvi praznici uvek obeležavali. I sećam se, kako mi je kao malom uvek bio neki poseban ritual to farbanje jaja. Meni obavezno zabranjen pristup kuhinji… A nije ni čudo, bio sam kao osica – i naravno svugde zabadao nos. Što bliže – to bolje. Jasno je da je zabrana bila samo formalna – nije davala nikakve praktične rezultate.
Ranijih godina, jaja šarena. Kako je vreme prolazilo, izbor boja se sveo na crvenu. Majka je u hrišćanskom učenju da jaja trbea da se farbaju u crveno, našla idealan izgovor da ne prlja previše šerpi. Teško meni, kad ovo pročita. Kako bilo, ritual je ritual. Praznik je praznik. Uvek lep ručak i kolači. U svakom slučaju, svečaniji nego obično. Čist beli stonjak i sve po redu. Lepo.
Takve stavri ostanu duboko urezane. Postoje one male stvari koje jednu kuću čine domom. Baš zato po nekad uradiš nešto što i nije tako neophodno. Ove godine stvari nisu onakve kavim želim da ih zamislim. Neko fali. Neko nije tu. Neko je dalje nego što bih ja to želeo. I u vremenu i u prostoru. Ipak, ritual je ritual. “Ofarbaj. To je lepo.” I ma da fali mnogo toga što bih voleo da vidim u nedelju kada se probudim, ma da je mnogo toga daleko, dalje nego što bih voleo, šarena jaja su ipak tu. Mali kompromis sa samim sobom. Sačekaću da sve dođe na svoje mesto, da se kockice sastave onako kako bih ja to voleo. U među vremenu, čuvaću te male rituale najbolje što umem.
Ne zato što sam vernik, nego zato što volim šmek tog jutra. I tog dana, kad se radujemo svakoj maloj pobedi, svakom razbijenom šarenom jajetu. Šarena jaja su u ovoj godini već odnela jednu malu pobedu, popustio sam. Imam i kolač za nedelju. Neko je mislio na mene. Sasvim dovoljno za početak.
Vreme i strpljenje doneće još lepih stvari. Nadam se.
