Tweet Nemanja, ćuti malo.
Napisao Rain_Man | 11. August 2010. | Kategorija: Down under... | Do sada 13 komentara
“Nemanja, ćuti malo.” I ja ućutim. I samo razvučem lagani osmeh. Baš tad bih mnogo toga rekao, ali ćutim. Zvuči neverovatno? Znam, Ali dešava se.
Ponekad me iznenadi koliko nekim ljudima malo treba da mi izmame osmeh na lice. Kad ih vidim, čujem ili kad ih se setim…
U gužvi po nekad zaboravim da se radujem malim stvarima, detaljima, malim svakodnevnim ritualima koje zapravo volim. Kafa, rano pre podne, sa prijateljem. Skoro uvek na istom mestu, uz laganu retrospektivu prethodnog dana i kroki planove za vreme koje dolazi. S vremena na vreme i neka teška tema. Uz dovoljnu dozu sarkazma, da pomogne da se lakše prevaziđu naporne stvari. To je način koji se pokazao dobar. Bar u ovoj maloj ekipi ljudi koja mi je blizu.
I kad razvučem osmeh na lice samo zato što neke ljude ponovo vidim, shvatam da su to ljudi bez kojih zapravo ne bih bio isti.
Opet, ima i onih za čije ime sad vezujem neki lagani osećaj tuge. Nema ih. Iz raznih razloga nisu više blizu. Neki su ostavili dubok trag nakon mnogo vremena koje smo zajedno proveli… Neki su samo “bljesnuli”, pojavili se na kratko, rekli što-šta pametno, uradili neke lepe stvari i učinili da ih pamtim, a onda nestali. Neki su ostavili trag – a bolje da nisu. Bolje da ih nikad nije bilo. Ipak, jedno je sigurno – uvek iskrena emocija. Dobra ili loša - ali iskrena.
I takva iskustva vrede. Od svakog nešto naučim. Teško, po nekad mikronski malo, ali ipak svako iskustvo menja način na koji gledam ljude. One koji odlaze i one koji ostaju. Možda baš zbog onih koji su nestali, otišli, izbledeli, više cenim one koji su uprkos svemu uspeli da ostanu blizu. All This Time…
Malo je reći hvala. Suviše je patetisati o tome. Osmeh je često dovoljan.
Čak i kad je osmeh tu jer je neko “samo” 150 km daleko. Samo. I to valjda nešto znači…?
Dobro. Ćutim.
Tweet Akcija i reakcije…
Napisao Rain_Man | 8. July 2010. | Kategorija: Res Publica | Do sada 19 komentara
Ovih dana saznali smo da lekari kradu. Saznali smo da su korumpirani. Sanzali smo da ne rade svoj posao kako treba.
A to do sad nismo znali? Jel?!
Takođe sam po ko zna koji put čuo u Srbiji rečenicu: “Ministre, podnesi ostavku!”. I po ko zna koji put ta rečenica bila je upućena ministru zdravlja Srbije.
Naime, nekoliko blogera, koje vrlo rado pratim i čitam, pokrenuli su na svojim blogovima akciju #Ostavka, pozvali na potpisivanje peticije, koja bi trebala da dovede do toga da ministar Milosavljević podnese ostavku. Sa nekim od pomenutih blogera imam čast i zadovoljstvo da imam i lični kontakt. Da, odmah sam dobio pitanje “Hoćeš li pisati?” – bio sam direktan i odgovorio da neću. I nisam želeo. Nisam želeo iz nekoliko razloga…
Ova akcija bila je isprovocirana hapšenjem lekara (i drugih) osumnjičenih da su učestvovali u zloupotrebama vezanim za prepisivanje citostatika. Ova priča izazvala je potpuno opravdan gnev javnosti. I naravno, kao i uvek kod nas, naknadnu reakciju svih onih koji znaju šta sve ne valja u zdravstvu. Kao da to do juče nismo znali. Kao da do juče nije postojao razlog da se o tome govori. To je prva stvar koja mi smeta.
Potom, opet kao i uvek do sad, od svega pametnog na čemu je moguće poentirati, najglasniji smo kad kažemo “Ministre, podnesi ostavku”. Ne. Ne zanima me hoće li je ministar podneti. To je lični čin, o kome on svakako treba da razmisli. Mene zanima, šta će ova država, šta će ovaj sistem uraditi, sa onima koji su pohapšeni. Jer tu je ključ. Ministar može da da ostavku, ministar može biti smenjen, ali lopovi, prevaranti, ošljari i svi oni koji ne rade svoj posao kako valja ostaće na istim mestima, ako sistem ne funkcioniše. U ostalom, nije posao ministra zdravlja da se time bavi. Za hvatanje lopova imamo prepoštenog Ivicu. Ako se lopovi ne pohapse – on je taj koji treba da da ostavku. Ako sud, ne bude odradio svoj posao ima i tu neko da da ostavku. Ali nece mi biti lakse zbog ostavki – treba mi sistem koji funkcioniše. Baš me briga kako se koji ministar zove.
U razgovoru sa nekim od ljudi koji su svojim pisanjem (argumentovano i svako sa svojim razlozima) podržali akciju #Ostavka čuo sam, u potpuno odvojenim razgovorima, jednu sličnu rečenicu: “Lakše mi je kad kažem, neću da ćutim!” i to razumem. I ne samo da razumem, već i podržavam da svakog iznese svoj argumentovan stav. Lično sam odbio da se bavim nabrajanjem svega što ne valja u srpskom zdravstvu, jer bih onda morao da nabrajam šta sve ne valjda u srpskom sudstvu, srpskoj kulturi, srpskoj ekonomiji… Vidite čemu to vodi. Takođe sam odbio da se bavim konkretnim primerima šta-sve-nije-dobro i zato što znam da tako nećemo naterati nikoga, pa ni Tomicu, da da ostavku. Doduše, da se ne lažemo, nije da ništa nije urađeno. Nećete me ubediti da je “isto kao što je i bilo”. Nije. Da li je urađeno dovoljno? Takođe nije. Može li bolje – naravno da može.
Nema “naših” na vlasti. Ali to smo već znali. Neće se niko odreći vlasti zbog naših blogova. Lepo reče Peđa Milićević:
Da li će Tomica dati ostavku zbog blogera? Neće. Da li će Tomicu smeniti zbog blogera? Neće. Ja se nadam samo da će se (možda) prilikom guglanja cenjenog nam ministra među tekstovima pojaviti neki od naših, negativnih, već na prvoj strani (za sad se pojavljuju od četvrte). Toliko. Suviše sam ja mator da verujem u Deda Mraza, al’ ako može bar ovoliko, ja bih bio zadovoljan…
Ima nešto dobro što je donela ova akcija, donela je pokušaj da se jedna grupa ljudi okupi oko jedne ideje. Pokušaj da se izgovorenom reči postigne neki rezultat. Neki ljudi su se još jednom odvažili da dignu glas. Ako ništa drugo – zato što im je tako lakše. I to podržavam. I kažem svaka čast – i ako smatram da je u pitanju raspianje energije, jer neće doneti željeni rezultat.
Opet, ne može da nam se ne desi da nas i pokušaj zajedničke akcije obavezno podeli. Pitam se na osnovu čega neko sebi dozvoli da procenjuje lice i naličje iste medalje? Ko je to od nas “relevantniji” od ostalih da pokuša da postavlja pravila? Potpuno je prihvatljivo imati različito mišljenje – ali nametati svoje aršine drugima, prozivajući ih?! Čemu to? Na koji će to način poboljšati situaciju? Na koji način će to doprineti postizanju cilja? Ne razumem. Bojim se da takav, isključiv, nadobudan stav, jedino može dovesti do toga da se i to malo zajedničke energije usmerene na neki cilj jednostavno raspe.
Ako to bude sistem, ako se kritika bude upućivala bez cilja, bez poente, kritike radi – neko će, zaista, imati povećanu posetu na svom blogu, čime će moći da nahrani ličnu sujetu – ali ni jedna ideja neće doživeti svoju realizaciju.
Ako ukazujete na to da postoji problem – dajte kakav takav predlog rešenja. Ako smatrate da drugi ljudi to ne rade dobro – ponudite bolje rešenje.
I sad sledi pitanje meni: “A šta je tvoj predlog?!”. Moj predlog je da oni koji žele da se bave politikom počnu to zaista i da rade. A vama ostalima, svima koji ovo čitate, predlažem da uradimo nešto konkretno. Nešto što zapravo može da ima konkretan rezultat. Nešto što može da promeni nečiji život…
Postoji devojčica čije je ime Svetlana Kukić. Ona boluje od teškog oblika anemije. Za njeno lečenje potrebno je 50000 evra. Taj novac njena porodica nema. Brat ove devojčice umro je prošle godine od iste ove bolesti.
Apel za pomoć ovom detetu Studio B šalje svojim gledaocima već dva dana. Ja ga prenosim vama.
Pretpostavljam da se dobro sećate akcije “Srce za Vanju!”. Ta devojka je dobila šansu da uspe u svojoj borbi zahvaljujući velikom broju ljudi koji je uradio nešto “na terenu”. Veliki broj vas se priključio toj akciji. To je bila priča koju je ovdašnja blogosvfera takođe podržala na jedan način koji je zaista imao smisla.
Evo još jedne prilike za tako nešto. Hajde da pričamo o tome? Hajde da zaista pokušamo da napravimo neki rezultat? Ako je moglo jednom – može opet.
Rekao sam da mi se ne sviđa raspianje energije. I evo nam svima prilike da kao blogosfera u ovoj zemlji pokažemo da postojimo i možemo na nešto, realno, da utičemo.
Pa, ko zna, možda i neki ministar odluči da pomogne ovu akciju. Zar to nebi bio dobar rezultat?
Komercijalna banka AD Beograd
TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić
Tagovi: #Ostavka, Akcija, Apel, Ministar zdravlja, Svetlana Kukic
Tweet Zločin i kazna. I večito pitanje: šta sad?!
Napisao Rain_Man | 30. June 2010. | Kategorija: Res Publica | Do sada 6 komentara
Hoćemo da ćutimo?!
28.06.2010. godine mogli smo da pročitamo sledeću vest:
Mladena Ogulinca (52) iz Starih Ledinaca kod Novog Sada, osumnjičenog da je u subotu silovao i ubio osmogodišnju M. J., uhvatili su meštani juče oko 13 časova i zahvaljujući pripadnicima Žandarmerije izbegao je linč.
Naravno, svi smo zgroženi.
Smatram da je obavezno pistati i govoriti o ovome što se desilo. Voleo bih da razjasnimo nekoliko stvari…
Po novom Krivičnom zakoniku Republike Srbije:
Obljuba sa detetom
Član 180.
(1) Ko izvrši obljubu ili sa njom izjednačen čin sa detetom, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.
(2) Ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila teška telesna povreda deteta prema kojem je delo izvršeno ili je delo izvršeno od strane više lica ili je delo imalo za posledicu trudnoću, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.
(3) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila smrt deteta, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do osamnaest godina.
(4) Neće se kazniti za delo iz stava 1. ovog člana učinilac, ako između njega i deteta ne postoji značajnija razlika u njihovoj duševnoj i telesnoj zrelosti.
Da. Ovo je naš novi Zakonik koji tretira krivično delo silovanja. Ovo se ima smatrati pooštrenim zakonom, koji je na snazi, ako se ne varam, od septembra 2009. godine. Staro rešenje je dakle bilo još blaže. Sa takvom kaznenom politikom, još ako se uzme u obzir statistički podatak da se u čak 70% slučajeva silovateljima sudilo na ivici zakonskog minimuma, znači li to da naš pravosudni sistem, naše društvo uopšte salje poruku da silovanje i nije “jako opasno” i nije “tako strašno”?!
Dugo nam je trebalo da uopšte donesemo ovaj Krivični zakonik sa gore navedenim kaznama. Jesmo li rešili problem?
18. avgusta 2009. Tomo Zorić, portparol Tužilaštva je povodom slučaja kada su otac i sin i dvojca rođaka silovali i iživljavali se nad dvadesetjednogodišnjom devojkom, u selu Šajkaš, gde je dan ranije silovana i jedna starica, za B92 rekao:
Zanima me samo jedna stvar – da li bi sudije koje su donosile presude na granici zakonskog minimuma donosili takve odluke da su u pitanju bila njihova deca.
Treba pooštriti kaznenu politiku, možda čak ići i na promene krivičnog zakonika pa povećati i sam raspon kazni. Ja zaista podržavam uvođenje i takvih mera kao što su i kastracija i davanje određenih hormonskih injekcija.
Ono što ja znam, jeste da se, evo samo od tog datuma do sada na ovu temu praktično ništa nije preduzelo. Čekali smo, ćutali, moralisali, teoretisali. Prošlo je manje od godinu dana (od datuma pomenute izjave) a onda smo čuli da je silovana i ubijena osmogodišnja devojčica! Užas!
Da, treba da se zapitamo ko je kriv. Država? Jeste. Sudovi i sudije (možda baš neki od ovih koji nisu reizabrani?)? Jesu. Javno mnjenje, mediji? Jesu. Mi sami, zato što smo ćutali?! Molim? Naravno da jesmo.
I sada, ponovo upadamo u isti šablon koji nas je i doveo do ovde – pozivamo na linč, umesto da se potrudimo da izmenimo zakon i uvedemo neku meru koja će zapravo imati nekakav efekat! Kao što se iz surove realnosti dalo videti, povećanje raspona vremenskih kazni nije urodilo plodom. Šta mislite, zna li Mladen Ogulinac iz starih Ledinaca, da je novi Zakonik stupio na snagu? Jeli ga veća zaprećena kazna odvratila od činjenja ovakvog užasa? Naravno da su oba odgovora negativna. Ova država nije u praksi pokazala, na vreme, Mladenu i svima njemu sličnima da će se sa njima obračunati.
Povrh svega, Ivica Dačić, koji se igrom slučaja nalazi na mestu ministra unutrašnjih poslova, daje izjavu kako mu je žao što je ukinuta smrtna kazna?! Ima li pilota u avionu? Sudovi koji su nadležni sude zakonske minimume, a ministar policije lamentira nad ukidanjem smrtne kazne?!
Kad je Tužilaštvno i ne samo Tužilaštvo predlagalo pooštravanje mera, niko nije reagovao. Pa čak ni ministar Ivica.
Naravno, odmah su osvanule grupe na FB-u koje predlažu uvođenje smrtne kazne. Nije li i to poziv na linč? Nije li i to bavljenje stvarima koje nisu relevantne?
U Srbiji je smrtna kazna ukinuta. I ako bude bilo pameti neće se vraćati. Talionski sistem kažnjavanja, “oko za oko – zub za zub” ipak je odraz nekih davno prošlih vekova. Pitam se da li iko zaista veruje da bi se Srbiji mogla ponovo uvesti smrtna kazna, pa još dosuđivati silovateljima?! Malo verovatno. Hajde da se bavimo stvarima koje imaju malo više dodira sa realnošću?
Evo, na stolu je, u javnosti u Srbiji, već neko vreme predlog hemijske kasteracije. Izneo ga Tomo Zorić, iz Tužilaštva, iznosili ga i razni političari… Svako iz svojih pobuda. Naravno. To je rešenje koje je primenjivano u Poljskoj, Češkoj, Norveškoj, Danskoj, nekim zemljama SAD… Juče sam pročitao da je čak i Južna Koreja uvela hemijsku kastraciju. Meni to deluje kao solucija koja rešava jedan problem na terenu. Da, po sistemu jedan manje. Vremenske kazne mogu se izdržati, pa se silovatelj vraćao na ulicu i silovao ponovo.
U 90 odsto slučajeva desi se da ljudi koji izdrže kaznu za izvršeno krivično delo silovanja u jako kratkom vremenskom roku ponove to isto krivično delo. Nažalost može da se desi svakome i ne postoji neki obrazac, da kažem fizički izgled – e tako izgleda silovatelj. On može da ima i 20 i 60 godina, neko koga svakodnevno viđamo na ulici.
inspektorka Odeljenja za krvne i seksualne delikte MUP-a Srbije, Jelena Tomković
Pročitajte celu vest…
Hemijska kastracija, ako mene pitate, rešava problem na terenu. Onemogućava bolesne i izopačene umove da osakate više života. Osim toga, ostavlja jedno živo, pokretno upozorenje mnogima. Upozorenje koje će posledicu sopstvenih nedela nositi do kraja života i time čini mi se biti mnogo efikasniji preventivni činilac, nego neko čija bi glava pala – a onda bi ga svi brzo zaboravili. Ovaj bi ostao trajno obeležen – kako to volimo da kažemo “Za primer!”.
Do ovde je akcenat priče bio na državi, sudijama, zakonima… A gde smo tu mi?
Kako reagujemo na grozote uopšte? Imamo li svest o tome da smo mi ti koji kreiramo ovo društvo? Svakog dana. Zašto večito čekamo? Zašto večito mora da se dogodi ovako nešto da bi smo se setili da nešto preduzmemo? Umemo li da pokažemo da nam je dosta?!
Slična situacija je bila i sa monstrumom koji je kučetu isekao sve četiri šape. Isto se na Facebook-u tražila smrtna kazna. Šta se uradilo? Pripremali smo kuče za ugradnju proteza. Dokle ćemo lečiti posledice umesto da se bavimo uzrocima?
I kad smo kod toga, kako reagujemo na pozitivne primere? Da li ih ističemo, da li ih veličamo? Ostavljamo li mlađima i primer – kako treba? I tu umemo da se zaboravimo. Jako. O tome je odličan tekst napisao Tibor Jona, na svom blogu. Nikako ga nemojte propustiti.
Za život ovog deteta ne postoji proteza. Tu sad više ništa ne može da se “popravi”. Jedino što možemo je da sprečimo da se tako nešto ponovi. Nikakav linč tu neće pomoći. Nikakve “smrtne kazne” na Facebook-u tu neće pomoći. Ono što možemo jeste da stvorimo pritisak u javnosti, kako na ljude koji u naše ime donose odluke u organima ove zemlje, tako i na svoje komšije, prijatelje da se, bar sad, nešto uradi, kako nam se ovo nebi ponovilo.
Od velikih do “malih” stvari.
Da, podržaću svojim potpisom, predlog zakona koji će stvar rešiti na terenu. Hemijska kastracija – može, ako mene pitate. Govori se i o drugim rešenjima… U redu. Dajte ih na sto. Trebaju nam. Brzo. Nemamo vremena. U ovoj zemlji godine prolaze dok “… sednemo da razgovaramo”, “… razmotrimo činjenice”, “… sagledamo moguća rešenja”.
Nema vremena! Treba nam bolje rešenje odmah! Ovom što je ubio jadno dete će se svakako suditi prema zakonu koji je blaži po učinioca, tako piše u zakonu. Ali, dajte da promenimo zakon dok neki sledeći bolesnik ne bude uradio nešto još gore. Nema vremena. Sudije, tužioci, advokati, pravnici, profesori prava, političari, psihijatri, sociolozi i svi vi koji ovo čitate, nemojte čekati javne debate, pozive u TV emisije, skupštinske rasprave koje traju danima – dajte konkretan predlog.
Hajde da pokrenemo lavinu. Hajde da se izjasnimo možemo li mi kao druge zemlje da uvedemo hemijsku kastraciju ili mislimo da smo pametniji? Mislimo da imamo bolje rešenje. Jasno je da postojeće rešenje ne valja.
Promena zakona bila bi velika stvar. Ali, hajde da pričamo i o malim stvarima. Nemojte ćutati kad čujete da komšija bije ženu. Zovite policiju. Nemojte ćutati kad vidite zlostavljanje dece. Zovite policiju. Nemojte da ćutimo o alarmantnim podacima kada je incest u pitanju. Zovite policiju. Nemojte ćutati. Molim vas. Pokažite da ne želite to u svojoj neposrednoj okolini, kolektivu, gradu. Nazovite stvari pravim imenom. Ne gurajte stvari pod tepih. I zovite policiju. Čak i ako joj do kraja ne verujete. Imate li bolje rešenje? Uradite ono što je do vas.
Da okolina u Ledincima, koja sada zna da priča za novine kako je Ogulinac od uvek bio “malo lud” reagovala na vreme, jedno dete bi možda bilo živo.
Lično ću dati potpis svakom predlogu uvođenja mera koje mogu nešto na terenu da promene i trudiću se da o tome stalno govorim, kako bih što više ljudi iz svoje okoline naterao da zaborave na matricu “… ja više ne verujem da će se tu bilo šta uraditi…” i da počnu da rade sve što mogu da se stvari izmene. I to odmah. Bez čekanja. Što pre. Jer zaista nemamo vremena, niti života za bacanje.
Evo i jednog pozitivnog primera! Udruženje “Roditelj” pokreće akciju kojom pokušava da pomeri neke stvari iz mesta:
Udruženje RODITELJ želi da podstakne Gradsku Opštinu Zemun da osnivanjem lokalnog koordinacionog tela koje će umrežiti sve relevantne lokalne sektore: opštinskog Centra za socijalni rad, odeljenja Policijske uprave, Predškolske ustanove Zemun, osnovnih i srednjih škola sa teritorije opštine Zemun, zdravstvenih ustanova, nadležnog tužilaštva i suda na nivou predstavnika timova za zaštitu dece od nasilja predviđenih posebnim protokolima, uz učešće predstavnika neke od organizacija civilnog društva relevantnih za oblast prevencije i zaštite dece od nasilja.
O ovoj temi ću tek pisati, a nadam se će i prijatelji iz Udruženja “Roditelj” želeti da o tome kažu neku reč. U svakom slučaju, ovo je dobar primer da se nešto ipak može uraditi. Vredi pokušati.
Niko drugi osim nas samih neće ovu državu napraviti boljim mestom za život.
Tagovi: kastracija, Kazna, Ogulinac, Silovanje, smrtna kazna, zločin, ćutanje
Tweet Budućnost. U tri dimenzije.
Napisao Rain_Man | 28. May 2010. | Kategorija: Events | Do sada 4 komentara
Juče sam se setio kako je u mojoj kući bilo pre sad već mnogo godina, neću pogrešiti kad kažem u prošlom veku, kad su u arsenal kućne tehnike ušli novi televizor i video recorder marke Panasonic. Naravno. Sećam se kako smo beležili gomilu raznih lepih i zanimljivih trenutaka malom video kamerom, opet Panasonic – naravno.
Bilo je to nešto potpuno novo za nas mlađe, a o starijim članovima familije i da ne govorim. Dobro se sećam mog pokojnog deda Milana, kako zove svoju ženu: “Kristo, izađi da se slikamo!” – dok se lagano, neprimetno ispravlja i staje u pozu ‘mirno’ – onako, za slikanje. U njegovo vreme, ta mala stvarčica, kamera, nije bila baš tako česta pojava – bar ne u njegovom dvorištu. Jedna vrsta male revolucije – reklo bi se. Ipak, navikao se, šta će… On već godinama nije sa nama, ali nama je ostalo nešto VHS snimaka, da nam osveži sećanja i vrati po koji osmeh na lice…
S druge strane, moja majka se sigurno dobro seća kako je moje lice izgledalo kad god se pomene sva ta kućna “tehnika”. Jeste bilo davno, ali ona će, sigurno, možda i najbolje razumeti moju novu fascinaciju.
Juče sam malo maštao…
Dolazim kući, kasnim. Čeka me žena, zavaljena u udobnu kožnu fotelju, lagano spušta svje 3D naočare i gleda me, onako, “preko naočara” što bi rekli i kaže:
Kasniš, sedi. Sad će da počne.
Čeka me moja udobna fotelja i naravno moj par naočara… Pre nego sednem, vadim omanje brdo mojih omiljenih kokica sa puterom, iz mikrotalasne i na mutnoj slici velikog Panasonic (porodična tradicija?!) panela na zidu, u mutnoj slici, nazirem zagrevanje za početak meča finala Roland Garos-a Nole – Rafa, u kome će Nole da mu objasni da je Federer već neko vreme na trećem mestu, a on nije došao u finale da gleda u tanjir – neg’ da pije iz pehara.
Sedam u fotelju, palim naočare, stavljam ih, slika ispred mene postaje čista, kristalno jasna i naravno trodimenzionalna. A kako drugačije? Sa moje leve strane proleće Noletov prvi as. Onako, po T liniji – kako i dolikuje broju 1. Gledam – jasno se vidi trag. Nema sumnje. Dobro je počelo.
Zanimljivo je gledati tenis u 3D tehnologiji. Kao da ste na stadionu. Samo malo udobnije. Iz kožne fotelje – naravno. A i možete da navijate u toku poena – a naš narod to veoma voli!
Ovaj deo, iznad, nisam morao da maštam.
Zahvaljujući Tanji Tatomirović, direktoru korporativnih komunikacija kompanije SBB, kompaniji Panasonic i prijateljima sa Eurosport-a imao sam priliku da, juče popodne budem deo trenutka za pamćenje. Pokazali su budućnost, u kristalnoj slici, u tri dimenzije. Prirodno. Zar ne?
Onako kako to rade vrhunski igrači, Roland Garos u 3D prenosu, prvi put u istoriji u 58 zemalja Evrope i u Srbiji. U prijatnom ambijentu Cafe & Restaurant “Novak” imali smo prilike da vidimo baš to. Vrhunski kvalitet – u tri dimenzije.
SBB je uvek bio među prvima kada su u pitanju inovacije i posebno smo ponosni na to što smo, kao najveći kablovski i satelitski operator u regionu, partner Eurosporta i Panasonica u prenosu Ronad Garosa u 3D tehnologiji. Nakon što smo korisnicima u Srbiji omogućili digitalnu televiziju i HDTV, sada prikazujemo i 3D televiziju u Srbiji, istovremeno kad se to dešava i u Evropi. Zahvalni smo i Tehnomarket-u koji je podržao ovaj projekat i koji srpskom tržištu već predstavlja i 3D televizore, saopštili su iz SBB-a.
Kakav je osećaj? Fenomenalan. Ali nemojte mi verovati. Molim vas. Idite i proverite sami. Imate priliku za to zahvaljujući kompaniji SBB i njenim partnerima, tokom celog trajanja Roland Garos turnira. Baš u Cafe & Restaurant “Novak” kao i SBB Show Room. Nemojte propustiti tu priliku – zaista je jedinstvena.
Video by Miško Bobić – www.miskobobic.com
Ovo je definitivno jedno sasvim novo iskustvo! Tanja i ceo tim ljudi SBB-a, koji radi sa njom zaista ima razloga da se ponosi što su uspeli da nam omoguće ovakvu novost – baš kad to vide i drugi ljubitelji dobre televizije u Evropi. Svaka čast – još jednom.
Bila je privilegija biti deo budućnosti koju najavljuje SBB. Bar na trenutak. Ostaje samo da sačekamo da ova novost stigne u naše domove. Pa da uživamo. Uz kokice iz mirkotalasne. Za mene više nema sumnje da će se to i desiti.
Ko ne veruje – nek’ se sam uveri. Sasvim novo iskustvo. Vredi.
Tagovi: 3D, Eurosport 3D, Panasonic, Roland Garos, SBB, Tanja Tatomirović, TV
Tweet Poverenje. Pre svega.
Napisao Rain_Man | 20. May 2010. | Kategorija: Events | Do sada 2 komentara
Juče sam imao prilike da uživam u vrlo prijatnoj prezentaciji koju su uz pomoć kompanije McCann Erickson PR Beograd održali predstavnici kompanije Toshiba. U Restoranu „Caruso“ na Terazijama blogersko–tviteraška ekipa imala je prilike da vidi neke od novih modela koji će tek postati popularni na domaćem tržištu.
Toshiba i blogeri - Beograd, 19.05.2010.
Osim što sam ovu priliku iskoristio da (konačno) i lično upoznam neke od onih čije avatere gledam i blogove čitam redovno, imao sam prilično čudnu priliku da prisustvujem jednom upečatljivom prezentovanju kvaliteta laptopova koji dolaze iz kompanije Toshiba.
Nek kaže ko šta hoće, ali kad vidim kako laptop na moje oči pada na sto – srce mi se stegne. Ipak, kad vidim da i dalje radi – ozbiljno se zamislim. Neko je baš znao šta radi.
Kad sam video da lepotani koji se nalaze u mojim rukama mogu da slete sa stola, potom sačekaju da ih počastite sa 100 kg opterećenja, dok se nalazite u frižideru na -25C, zapitao sam se da li bih sam bio u stanju da odgledam svoj omiljeni film, koji nastavlja da se vrti na monitoru?! Sme li neko od vas da pokuša?
Jedino ne mogu da garantujem šta bi se desilo nekome ko pokuša da baci moj laptop! Uz osmeh na licu, zaista bih voleo da ovo niko ne testira. Za to ne postoji garancija!
Mogu da se pohvalim da sam imao prilike da u rukama držim veoma zanimljive zverčice… Biće zaista intresantno testirati neke od ovih modela, kada se budu odomaćili na ovim prostorima. Jedva čekam!
Ipak, ono što je privuklo najveću pažnju jeste priča o NoMatterWhat garanciji, nečemu sasvim novom što je izašlo iz marketinške radionice kompanije Tošiba. Ideja je bila da se na originalan način priđe krajnjim korisnicima na terenu. Mali, ali uporan tim kreativaca iz Tošibe, predvođen našim domaćinima Adrijanom Vazdarom (Bussines Manager) i Alenom Rizvićem (Channel Account Manager), odlučio je da deo svog marketinškog budžeta utroši tako što će svojim, već vernim, korisnicima ponuditi još jedan razlog da jasno i glasno kažu Toshiba – NoMetterWhat.
Posle godinu dana trajanja ove kampanje ispostavilo se da su napravili pravi potez. Krenula je kriza, što je u Srbiji, kao u ostalom i regionu svima nama otežalo život. Već sam jednom pisao o tome, ali kad znate da je ako ništa drugo vaš laptop siguran, NoMatterWhat – nekako se lakše diše. Lopovi, slučajni padovi, otkaz u firmi i slične stvari koje su u ovim vremenima svima nama noćna mora, verovali ili ne, nisu problem – ako pitate ljude iz kompanije Toshiba.
Verovali su da će im korisnik koji im veruje, korisnik koji se vraća i korisnik koji preporučuje biti najbolja investicija. I bili su u pravu. Posle godinu dana akcije, direktnog kontakta sa korisnicima pre svega na internetu, ali i van njega, u vreme kad je u Srbiji prodaja laptop računara pala za nekih 25 do 40% oni su svoj sell out povećali za čak 60%. Nemam razloga da ne verujem.
Sviđa mi se stav da se i uprkos višoj prosečnoj ceni od konkurencije, što niko ne spori, ostane veran sopstvenim standardima kvaliteta. Onako, bez kompromisa, što bi rekli – NoMatterWhat!
I naravno da mi se sviđa ideja da kvalitet uređaja prezentuju kroz iskustva onih koji će ih na kraju i koristiti. Baš zato i prenosim lični doživljaj.
Kada se sve završilo, otišao sam sa mišlju da je od svega nekako najbitnije poverenje. I kad prodajete – i kad kupujete.
Kvalitet, pouzdanost, tehnologija. Ljudi iz kompanije Toshiba to smatraju svojim osnovnim vrednostima. Meni zvuči dobro. Šta kažete?
Svakako dugujem veliko hvala Miloju Sekuliću, Borislavu Miljanoviću i Konstantinu Milutinoviću iz McCannErickson PR-a za priliku da čujem i vidim sve ovo. Znajući ove momke, verujem da će još zanimljivih stvari nositi predznak Toshiba u Srbiji.
Što se mene tiče ostaje ponuda od ranije. Ako me vidite u bašti Coffe Shop-a u društvu zverčice na kojoj piše Toshiba, imate od mene produženi espresso – NoMatterWhat.
Tagovi: Adrijan Vazdar, Alen Rizvić, McCann Erickson PR, NoMatterWhat, Toshiba
Tweet WeekNews: Zelite li da postanete milioner?
Napisao Rain_Man | 17. May 2010. | Kategorija: Res Publica, Week News | Do sada 8 komentara
Opet nisam pisao. Neko vreme. Neki od vas su me čak i pitali zbog čega… Bio sam u nekoj vrsti tihovanja. Nešto kako deda Radovan (u daljem tekstu: David Dabić – kako bi se izbegle zabune i zlonamerne insinuacije). Onomad kad je deda David tihovao, kažu da je puno razmišljao. I ja sam. Duduše, za razliku od njega ja nisam držao tribine po Srbiji. I nije me jurila BIA po GSP-u. Mene BIA kad traži – oni me i nađu. Kažu da oni imaju najbolji telefonski imenik u Srbiji. Što bi rekao Radovan III “Vi ste taj i taj – reko ja sam taj i taj.” Elem, slabo se vozim GSP-om.
Nego, bio sam zauzet. Radim na stvaranju prvog miliona. Kažu da je taj najvažniji. U Srbiji. Posle, kažu, ide lako. Shvatio sam da je vrag odneo šalu… Ako planiram da uspem u Srbiji, prvi milion mi je od šuštinske važnosti. I uprkos ovim subvencionisanim kreditima i uprkos tome što je Mlađa rekao da će sad svi moći lakše da uzmu kredit (što će opet podići srpsku privredu do neslućenih granica) ni jedna banka nije imala razumevanja za moj pokušaj da prvi milion uzmem na kredit. A meni se to činilo kao odlična ideja. Vi meni milion na kredit od recimo 10 godina – kad prođe taj rok, računam da ću imati dovoljno da kupim banku i posle ćemo lako da se prebijemo. Moja banka i ja. Ali, avaj – kažu rata za kredit mora da mi bude visine do 40% plate – i zato ne mogu da uzmem milion na kredit.
Da bi smo razjasnili otkud baš sad potreba za tim prvim milionom predlažem da krenemo od nekoliko opšte poznatih informacija danas u Srbiji:
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da preračunate koliko zapravo vredi vaša plata. U parama.
1 litar benzina = 120 dinara.
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da preračunate koliko zapravo vredi vaša plata. U litrima.
Mesečno primanje direktora Srbija gasa (u daljem tekstu: Milioner) 1345000 dinara.
Ovaj podatak bitan je da bi ste mogli da izračunate koliko je to evra, kad “skratite” za dve nule.
Srbija ima 700000 gladnih i nema novi špijunski satelit.
Ovaj dva podatka biće sve bitniji i bitniji – kako vreme bude prolazilo. Cenim.
Uhapšen je Radovan Jelušić.
Ova informacija je bitna zato što je prepošteni Radovan Jelašić dobro. I još nije prodao vilu od milion (da, milion) evra.
Da krenemo od kraja. Ovo iznad nije bila greška u kucanju. Dobro ste pročitali. Uhapšen je Radovan Jelušić.
Lion, Podgorica — Generalni sekretarijat Interpola potvrdio je hapšenje crnogorskog državljanina Radovana Jelušića, ključnog čoveka kriminalne grupe Pink Panter.
Ne mož’ ni jedan kriminal izgleda da prođe bez nekog “našeg”. Još samo da utvrdimo koji su naši – koji su njihovi.
Radovan Jelašić je dobro. Još uvek je guverner. U ostavci. “A dokle će – ne znamo!” što ono rekoše za Đeknu. I još uvek nije prodao vilu koju je svojevremeno procenio na milion evra. Dobra vest je to da će izbor novog guvernera sačekati jesen. Drago mi. Zbog Radovana. Njega mi nekako žao. Njega su baš ojadili, smanjili mu platu na tričavih 140000. Dal’ tolko beše? A zamislite koliko njega izađe struja, recimo, za tu vilu “Milion” sad kad se uračuna ovo novo poskupljenje struje?! A njemu smanjili platu. Kao kriza je. I nije čoveku lako.
Radovanu smanjili platu – kriza je, a Duki Dule Duško koji drži Srbiju pod gasom mesečno inkasira “ciglo” 1345000 dinara. Od čega je samo 319258 dinara od Srbija gasa. Ostalo plaćaju Rusi. Doduše, posle je ta informacija korigovana tačnom informacijom da Dule kao generalni ne mož’ da primi više od 6 prosečnih plata u Srbiji, jer je tako rekao upravni odbor. A upravnoga odbora se ne poriče. Te tako, Dule, ni kriv ni dužan prima bednih 220000 dinara i još bednijih 30000 dinara paušala iz Skupštine. Tako bar kažu novinari. Ovi iz Blica i ovi iz B92.
Doduše, Dule to sitno “resto” od Rusa, kaže donira u humanitarne svrhe. Što jes’ jes’. E sad, obzirom da se u imovinskoj karti koju je Dule prijavio jedino ne vidi stanje na bankovnom računu, ostaje vam samo da starom srpskom metodom “koliko-sam-ja-tu-dobar” izračunate koliko vam ostane na računu kad Rusi uplate 995 941 dinara (ovo mu nije broj telefona!) pa onda banka obračuna kamaticu na 995 941, a vi posle donirate. U istoj imovinskoj karti vidi se da Dule nema ni jedan stan na svoje ime. Što me je baš rastužilo. Setim se Radovana koji ne mož’ da sastavi kraj s krajem – sa onolikom platicom, sad vidim da ni Dule nema stan. I bude mi žao. Al onda, kad se setim da ni Boris nema stan na svoje ime… Tek tu me uhvati tuga. Međutim, mnogi od vas će ispravno primetiti da sam već rekao da ni ja nemam stan na svoje ime – pa mi je onda nekako malo manje žao svih prethodno pomenutih i shvatam da mi je nekako neophodno tih prvih milion – pa da onda posle nekog vremena i meni smanje platu sa 400 i kusur hiljada na 140000 kao sirotom Radovanu – pa da i ja dam negde ostavku. Kad malo bolje razmisliš sve što ti treba je prvi milion – a posle se već nekako i država napregne da ti da platu od 400000. Koliki li je regres na tu platu?! To bi neko mogao da mi preračuna. Meni se vrti u glavi od tolikih brojeva…
Doduše, možete i da preračunate koliko bi sa takvom platom nekome trebalo vremena da otplati dug Srbije za satelit od 20 miliona evra. Šta će Srbiji špijunski satelit? Pa ne treba nam. Naravno da nam ne treba. Al ne treba nam ni 700000 gladnih – pa ih imamo. U svakom slučaju deda Prvoslav (istražnim organima poznat kao Davinić Prvoslav) nije se slagao sa mnom da nam ne treba taj satelit – u doba kad se njega pitalo šta je dobro za branik otadžbine. E sad i u kafani kad nešto naručiš moraš da platiš. Pošteno. (Sećate li se predizborne kampanje kad je ovaj slogan bio aktuelan. Kažu da ga je Sale Tijanić izmislio.) E, Prvoslav je, pošteno, naručio taj satelit. A glede toga što on više nije ministar – mi treba da platimo ceh od opet “ciglo” 20 miliona evra. Isto ko u kafani – ko poslednji ostane, plaća račun.
Sad, ima nagađanja da se neko ugradio za tih 20 miliona. Ali o tome nek daju reč istražni organi. Da ne bude posle – rekao Nemanja… “U ostalom svi smo mi slikani odozgo…”
Međutim, svaka situacija ima i bolju stranu – kad razmislim koliko evra mesečno gube Mlađa, Radovan, a pogotovo Dule, činjenicom da je skočio kurs – kapiram da je meni mnogo bolje, jer ja mesečno gubim mnogo manje zbog tih kursnih razlika. Pa se manje i nerviram.
S druge strane, oni se voze službenim kolima, pa ih se oni mnogo manje od mene nerviraju što je benzin 120 dinara. Kad podvučeš crtu – nekako smo egal.
Jedino što meni fali taj prvi milion – pa da se i ja onda malo vozim službenim kolima.
Ako neko čuje za neki pošten posao – a da mogu da zaradim tih milion evra, budite tako dorbi javite mi. Ako vam treba moj telefon – ima ko zna.
I pre nego se ponovo vratim u tihovanje, voleo bih da obratim vašu pažnju na još dve jako bitne informacije… Mirko je rekao da je kriza u regionu završena, a Boža Đelić je naglasio da moramo da pomognemo braći Grcima.
Sad mi je nekako lakše.
Tagovi: Milioner, Pink Panter, Radovan, Satelit
Tweet WeekNews: Jovanču za guvernera…
Napisao Rain_Man | 7. April 2010. | Kategorija: Res Publica, Week News | Do sada 5 komentara
Mnogo toga nam se izdešavalo, od kako sam poslednji put beležio…
Neke stvari prosto nećemo moći lako da zaboravimo. Otišao Radovan Jelašić. Dosadilo čoveku da bude guverner. Održao konferenciju za novinare, analizirao ekonomsku situaciju i dao ostavku. S neba – pa u rebra. Rekao čovek, dosta sam ja vas trpeo sve ove godine – i šta imam za uzvrat? Vilu od tričavih milion evra. Nije mu lako. Zamislite kako izgleda usisati vilu od milion evra? A kamo li okopati bašticu na takvom imanju? A Radovan? On sedi u Narodnoj banci i treba da bude guverner Borisu koji ga ne sluša, Mirku koji sluša Borisa koji nesluša Radovana i Mlađi koji ne sluša Borisa, al zato njega ne sluša ni Boris koji ne sluša Radovana ni Mirko koji sluša Borisa koji ne sluša Radovana. I tako… Samo je bilo pitanje kad će i Radovanu da dozlogrdi da radi za crkavicu od tričavih 180 i nešto hiljada dinara mesečno. Toliko beše? Smanjili mu platu – kao kriza. A direktoru Telekoma nije kriza? A direktoru JAT-a nije kriza? Direktoru Železnica nije kriza? Samo sirotog Radovana udarili po nejakom džepu.
E, tad je rekao – dosta. I dao ostavku – iz ličnih razloga. Posle nas je Mirko (uz kafu!) toliko ubeđivao da je “iz ličnih razloga” da sam se za malo rasplakao kako je Radovan pored tolikih “ličnih razloga” uopšte i do sada jadan izdržao da bude guverner. Jako dobar čovek – taj Radovan. Za toli(c)ku plat(ic)u.
Zlonamerni doduše kažu da su Radovanu morali da zakinu na platici da bi se prištedelo za Žirafu. Zašto pišem Žirafa sa velikim Ž? Pa zato što se tačno zna koja Žirafa je u pitanju. Ona, što je (ni kriva ni dužna) pomogla formiranje republičke vlade. Još onomad. Onda nam je opet Mirko, a boga mi i Dragan Palma Betoven Marković zapeo da objasni da nije Žirafa bila uslov za Vladu. Izgleda je bila uslov samo za poslaničku većinu u Skupštini Srbije.
Bilo kako bilo Žirafa je stigla. U stvari, stigao je. Kako se kaže muška Žirafa? Jovanča. Zvuči glupo – zar ne? Pa da, ali ni približno glupo kao Mlađa koji u “ministarskoj poseti” zoološkom vrtu u Jagodini izlaže argumentaciju zašto (baš) Jagodina mora da ima Žirafu. Baš je Mlađa bio simpatičan. Poznajem čoveka. Jedna od retkih situacija gde se baš videlo da ni sam ne veruje u to što priča. Al’ morao je. Ili to – ili Vlada Skupštinska većina. Saznali smo da i da je baš sad idealno vreme da anonimni donator iz jedne beogradske firme koja je ničim izazvana dobila reklamu na svim nacionlanim televizijama u udarnom terminu donira 45000 evra za Žirafu. Sa transportom.
Blic strip by Marko Somborac - www.blic.rs
Hteo je Anonimni donator da donira te pare još u vreme kampanje, ali mu je Bokica lakonski rekao: “Aj, majke ti, za te pare kupi Palmi onu j*b*n* Žirafu, da nas ne d*k*a oko j*b*e Vlade više!” – i bi tako.
Neke narodne kuhinje po Srbiji se zatvaraju, nekima malo kasni nekih 6-8 plata, neki štrajkuju glađu – ali Jovanča je dobro – što i vama želimo.
I Vlada je dobro. Doduše bez guvernera. Ali, ekonomski jaka i stabilna Srbija koja je regionalni lider u ekonomiji to neće ni osetiti. Skoro neće. Možda malo po kursu… Al’ neće kurs da pređe 100. Majke mi. Možda malo po ceni goriva. Al’ neće ni to da pređe 130. Bar neće jako brzo. Majke mi.
Bio je i Uskrs. Hristos je vaskrsao i ove godine. Mada je zbog krize ove godine odlučeno da se spoje i pravoslavni i katolički. Da se ne trošimo dva put. Kriza je. Tako da su ove godine i naši i njihovi farbali jaja i tucali se u isti dan. I kažu da se osećalo posebno ushićenje zbog tog kolektivnog tucanja. Posebno u Mokrinu. Tamo su svake godine najushićeniji tim povodom. Mada ja imam utisak tog kolektivnog tucanja u Srbiji još od onog slobinog Gazimestana. Pa na ovamo… Samo nikako da utvrdimo ko – koga. Odnosno koji su naši – koji su njihovi. A i javlja s e problem ko nosi jaja. Valjda onaj ko pobedi? Dal’ naši – dal’ nji’ni.
Blic Strip by Marko Somborac - www.blic.rs
Spojili smo i nekoliko dana odmora. U Srbiji ima mnogo bitnih datuma. Evo, npr. Veliki petak, Velika subota, pa onda nedelja (dan kada se najviše Srba kupa!) pa još i Uskrs. Onda Veliki ponedeljak! Prirodno je da se tih dana ne radi. Crveno slovo je! Šta hoćete – da nas Bog kazni? Samo nam još to treba – pored Mlađe i Palme.
Al’ zato, čim smo se (malo) odmorili – Mlađa kren’o direkt u rudnik! Udarnički! Otišao čak u RTB Bor da se provoza onim veeeeelikim kamionom. Penjao se uz stepenice, sve u plavom radničkom kombinezonu. Šta ti je koreografija i kostim! “A glumci leeeepi!”.
Dule Vujošević održao čas košarke u 4 lekcije Makabiju – Đilas odrešio kesu za 20 miliona – dinara. Kriza je. Bravo Dule. Svaka čast. Al’ aj sad da vas vidim kad vam u goste dođe KK Tamiš Petrohemija Pančevo!
Ovde je zaista sve moguće.
Tagovi: Guverner, Jovanča, Uskrs, Velika Subota, Žirafa
Tweet In Memoriam: Jedan od onih dana…
Napisao Rain_Man | 12. March 2010. | Kategorija: In Memoriam, Res Publica | Do sada 11 komentara
Rano sam ustao jutros. Kao i svaki radni dan… Teško sam se, uopšte, probudio. Još teže se odlučio da zakoračim u još jedan radni dan. Još jedan 12. mart. Ali, naravno, nisam mogao da biram. Bio sam prvi koji gazi sneg ovog jutra. Pada vrlo jako. Kao da mora da zaveje tragove.
Prva misao koja mi je prošla kroz glavu: nije bio ovakav dan. Ne. Nije bilo snega. I nije bila smanjena vidljivost. Na žalost. Bio je to jedan običan prolećni, baš martovski, dan u Beogradu. Mirisalo je na još jednu tešku godinu. Sa mnogo poređenja, mnogo moranja. Mnogo “žaba” koje smo svi zajedno morali progutati. Ali je delovalo, barem meni, da smo na dobrom putu. I da, za promenu, znamo gde idemo. Tada smo zapravo znali ko nas vodi – a on je tačno znao kuda idemo. I znao je da ćemo tamo sigurno stići. Jedino što nije znao jeste da ćemo tamo stići sa velikim zakašnjenjem i sami – bez njega.
12. mart 2003. | 21:15 -> 22:49 | Izvor: Beta
Beograd — Premijer Srbije Zoran Đinđić ubijen je u sredu oko 12:45 ispred zgrade Vlade Srbije On je pogođen s 2 hica u grudi, iz snajpesrkog naoružanja, i bez pulsa, pritiska i svesti odmah prevezen u Urgentni centar, gde je bezuspešno podvrgnut reanimaciji i operaciji.
Sedam godina je prošlo. Svih sedam godina bile su godine poređenja. I kao što rekoh – nije bio ovakav dan. Bio je sunčan. Prolećni. Kažu da je Zoran tog dana teško krenuo na posao. Bolela ga je noga. Teško se kretao. Razumem. Ali, znao je da mora. Znao je ono što smo mi nešto kasnije shvatili – Srbija za njega nije imala i još uvek nema adekvatnu zamenu. Kao i obično mi takve ljude uvek kasno prepoznamo.
Ako mene pitate, već 7 godina svako jutro se oseti da dr Zoran Đinđić nije došao na posao. I to je jedan od razloga što smo tu gde jesmo. I što smo takvi kakvi jesmo. Nije imao dovoljno vremena da promeni sve što je trebalo. Ipak, uspeo je da pokrene. A to je po nekad najteže.
Sad smo svi svesni da je moglo bolje. On je stalno govorio da niko nije dovoljno dobar koliko bi mogao da bude – ako se još potrudi! Nije baš da smo ga svi pažljivo slušali. To nam je karakteristika. Mi pametne ljude olako shvatamo.
I Zoran je, reklo bi se, neke stvari olako shvatio. Već sedam godina ne mogu da se otmem utisku da jednostanvo nije imao vremena da razmišlja o sebi. Dovoljno. I da se zbog toga jednostavno preračunao. Gladao je ispred sebe. Gledao je u ljude u koje je verovao. Gledao je u budućnost. Ali se izgleda nije dovoljno osvrtao i nije dovoljno vodio računa o svima onima koji su mu bili iza leđa. A takvih je u Srbiji uvek mnogo. Kažu da su ga mnogi upozoravali da mu je život ugrožen. Pričaju i pričali su o tome mnogi ljudi koji su tvrdili da su mu lični prijatelji, kolege… Ipak, kad danas razmislim kako je zapravo funkcionisao sistem koji je trebalo da čuva život i bezbednost čoveka koji je po prirodi stvari imao gomilu neprijatelja – shvatam koliko je on zapravo bio hrabar čovek.
Mnoge stvari zavisile su od slučajnosti. Zapravo spleta okolnosti. Na izgradnji spleta okolnosti, takvog da Zorana više nema, radili su mnogi. Na njegovoj zaštiti nedovoljno njih. A i on nije imao vremena da se bavi time. Bavio se nama. Pokušajem da izmeni svest ovog naroda. Pokušajem da nas nauči kako treba da razmišljamo. Pokušajem da nas pomeri iz letargije. I opet, ako mene neko pita, uspeo je.
Srbija jeste stala. Stao je dah – tog 12. marta 2003. negde oko 12.45h kada smo saznali da je pogođen. Još neko vreme verovao sam, naivno, da nije moguće da on pogine. I da će, samo da izađe iz bolnice, mnogi “videti svoga Boga”.
Ipak, Bog je tog dana izgleda bio uzeo slobodan dan. Ma da je bila sreda. Čak ni ovaj prokleti sneg koji danas sipa – tog 12. marta nije padao. I ne, nije bila smanjena vidljivost. Tog dana, sijalo je sunce. I mogla je da puca svaka budala kojoj daš snajpersku pušku u ruke. A budala nam nije falilo – nikad. U tom odmeravanju snaga između budala i pametnih ljudi Srbija je ostala bez jednog od retkih koji je zapravo znao šta radi. Ili je barem uvek tako delovao.
O onima koji su na njegovo radno mesto došli, već sledećeg jutra – ne vredi trošiti reči. O većini onih koji su preuzeli da sprovode njegove ideje – takođe. I zato smo tu gde jesmo.
Srbija jeste bila zaustavljena. Ali duboko verujem da nam rezultati rada dr Zorana Đinđića nikad neće dozvoliti da se vratimo u nazad. On svoj izveštaj o radu na kraju priče nije podneo. Nije mogao. A nije ni imao kome. A mi, ako želimo, možemo da ga podnosimo njemu. Svake godine. Bar jednom. Svakog 12. marta. I da svake godine poredimo šta smo uradili i gde smo stigli na putu na koji nas je on uputio.
Ove godine podnosim ovaj pisani izveštaj i kažem da kasnimo. Mnogo. Probli smo sve rokove. Ali krećemo se ka cilju. Ako nam je to izgovor. I još jednom kažem: Imamo problem – Zoran Đinđić već 7 godina nije ušao u zgradu Vlade Srbije. Nije došao na posao.
Hteo sam da pišem o stvarima koje su obesmislile ovaj dan. Ima ih mnogo. Ima mnogo ljudi koji svoje postojanje mogu da zahvale činjenici da Zorana nema. Ipak, opet sam pisao o njemu. On celoj priči, godinama daje smisao.
U borbi između smisla i besmisla – odneo si i ovu jednu malu pobedu. Sve što si govorio i dalje ima smisla. I ne ljuti se što ti se obraćam sa “ti” – to je iz poštovanja. I ne ljuti se što ti se obraćam kao da si prisutan – ne umem drugačije.
Tagovi: 12. mart, dr Zoran Đinđić, Srbija
Tweet WeekNews: No matter what…
Napisao Rain_Man | 9. March 2010. | Kategorija: Res Publica, Week News | Do sada 1 komentara
U jednoj nedelji toliko stvari… Tek onako, iz rukava, bar tri datuma koji bi trebalo da imaju neko značenje u ovoj zemlji. 8. mart – Međunarodni dan žena
Međunarodni dan žena, 8. mart obeležen je brojnim manifestacijama koje su organizovale nevladine organizacije da bi ukazale na loš položaj žena u društvu.
9. mart – Godišnjica velikih demonstracija
1991. U Beogradu su održane prve velike antirežimske demonstracije. Policija je grubom silom rasturila demonstrante, nakon čega je centar grada zaposela vojska s tenkovima. Poginuli su jedan demonstrant i jedan policajac. Proteste zbog brutalnosti policije nastavili su narednih dana beogradski studenti.
12. mart – Godišnjica ubistva Premijera Srbije dr Zorana Đinđića
Đinđić je ubijen u Beogradu na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije 12. marta 2003. u 12:23. Pogođen je jednom u grudi, metkom koji je probio njegovo srce i ubio ga skoro trenutno.
Uvek kad dođe ovaj mart i ovi datumi, svaki put se iznova zapitam da li je moguće da su sva tri datuma zapravo potpuno obesmišljena? I rekao bih da jesu.
8. mart tzv. “dan žena” u Srbiji se već tradicionalno pretvara u priliku da cvećari progaju ogromne količine karamfila, afričkih ljubičica (obavezno u očajnom stanju!), ruža i koje čega sve ne. Takođe tradicionalna prilika da se u onim kolektivima gde se još uvek radi (uprskos privatizaciji!) ode ranije s posla, na tzv. “proslave” 8. marta, gde se uglavnom muški deo kolektiva – kolektivno intoksinira dovoljnim količinama alkohola. Taman dovoljnim da zaborave zbog čega su tu uopšte došli, kao i to da osim polu pijanih koleginica kod kuće imaju žene koje takodje “slave” 8. mart. Smisao 8. marta retko ko od njih je mogao da zaboravi – jer ga je retko ko od njih zapravo ikada i znao.
Na žalost i najveći broj žena sveo je 8. mart na gore pomenute karamfile, odlazke u parfimerije (da se pokupi poklon od firme ili istera nešto para iz novčanika pijanom mužu!) ili priliku da od muškog dela populacije dobije nešto malo pažnje koju bi trebalo da dobiju svaki dan. Doduše, uvek se ispostavi da se oko osmog marta uvek pojavi i velika količina razno raznih boraca za prava žena – mahom onih koje tokom ostalog dela godine nigde ne možemo videti.
Naravno, ovde je reč o onom delu populacije koja navodno “slavi” 8. mart. U isto vreme postoji ništa manji broj ljudi od kojih cvećari, baš tog dana, neće oteti pare, onih koji tog jutra neće čestitati ni jednoj ženi 8. mart. Uglavnom zbog toga što ženu zapravo poštuju. Naravno i ovu grupu ljudi predvode žene, mahom one koje zapravo znaju šta ovaj praznik obeležava, one koje baš nisu oduševljene onim što su dobile, uz ono pravo glasa, za koje se tako grčevito borila tetka Klara. Sve ređe i ređe neko obrati pažnju na rezultate za skoro 100 godina emancipacije žena. Doduše, uvek se nađe neki zanimljiv rezultat te rasprave treba li čestitati 8. mart. Kao zanimljivo štivo toplo preporučujem tekst @NikiBGD na pokojnom blogu “Sisala Vesla”. Zanimljivo žensko mišljenje na temu jednakosti polova…
Nije ni muškarcima lako. Oni koji se ipak odluče da “obleže” 8. mart kakvim divnim karamfilom ili na sličan način, često se izlažu opasnosti da završe sa lakim do teškim telesnim povredama, a da uz to čuju i ono čuveno “noćas spavaš na kauču”. E, Klaro, Klaro! Gde je tu ravnopravnost?!
Ipak, lepo je čuti da neke od pripadnica definitivno lepšeg pola No Matter What nebi promenilo svoje pravo da bude majka, žena, oslonac kuće i porodice. Neke bi se izgleda “pozvale na garanciju” i vratile to svoje precenjeno pravo glasa u zamenu za druge bitnije stvari koje su se “usput” izgubile. Poštujem. Vrlo.
I ne stigne čovek pošteno ni da se istrezni od osmomartovskih proslava, a osvane 9. mart. Ništa manje obesmišljen. Dan kada je Trg Republike, po prvi put pokazao koliko naroda zapravo nije oduševljeno proizvodom koji se zove “Slobodan Boba Milošević”. Dan kada je politička elita u Srbiji počela da shvata u kom smo pravcu krenuli kao zemlja, kad smo svi počeli da shvatamo da mora da nas bude “više” da bi smo nešto promenili… Dan kada je mnogo toga počelo. Dan kada je Vuk Drašković postao značajna politička ličnost u Srbiji, dan kada smo možda po prvi put u “akciji” videli i mnoge druge političke lidere. Dan kada je i Boban shvatio da je vrag odneo šalu, pa izveo prvo policiju – a potom i vojsku, sa sve tenkovima. Dan kada je poginulo dvoje ljudi stojeći na dve različite polarizovane strane – istog naroda. Dan koji je pokazao da će 5. oktobar jednom osvanuti. Sve je to bio taj jedan jedini dan. Čuveni 9. mart.
A danas? Danas većina političkih aktera ostavlja cveće na različitim lokacijama po Beogradu. Vuk Drašković skuplja jeftine političke poene (manje više potpuno beskorisne!) i lamentira nad svojom političkom ulogom u svrgavanju Miloševića, kao i nad svojom političkom karijerom koju je u među vremenu maestralno srozao do nivoa statističke greške.
I u ovom slučaju, ima mnogo onih koji su taj dan gutali suzavac, tukli se sa “narodnom policijom” i stavljali glavu u torbu – a danas bi se, nezadovoljni proizvodom koji su dobili, pozvali na garanciju i vratili proizvod – možda u zamenu za neki dobar film na tadašnjoj NTV Studio B. Kada bi samo imali takvu priliku…
O različitim načinima na koje je do sada obesmišljen 12. mart 2003. kada je ubijen premijer Đinđić, pokušaću da pišem tog dana. U koliko budem imao snage da se ponovo suočim sa tim da ga nema – uglavnom zbog toga što je bio hrabriji i odlučniji od mnogih.
Priliku da se žalimo na neke od prethodnih događaja i njihovih posledica na žalost nemamo.
Ipak, bar je Toshiba odlučila da nas obraduje. Toshiba pokreće regionalnu kampanju kojom promoviše svoj jedinstveni garancijski paket “Garancija bez obzira na sve”.
Nova kampanja podržava našu strategiju putem koje želimo da ljudi shvate da, bez obzira što su Toshiba laptopovi oduvek poznati po svojoj pouzdanosti i kvalitetu, želimo da budemo sigurni da se iskustvo naših korisnika neće ni na koji način izmeniti.
Goran Kurt, marketing menadžer kompanije Toshiba za jugoistočnu Evropu i Izrael
To u praksi znači da No Matter What imate pravo da vratite svoj novi laptop računar brenda Toshiba u koliko njime niste zadovoljni – u prve dve nedelje. Takođe vam je, u prvih godinu dana, omogućen servis ili zamena laptopa u koliko se vaš ljubimac slučajno ošteti. Da stvar bude još bolja Toshiba vam garantuje novi laptop u koliko vam neko ukrade vaš u prvih godinu dana! A to u Srbiji nije nebitan detalj. Još jedan, ništa manje bitan detalj, danas u Srbiji (i ne samo ovde!) jeste i garancija da će vam Toshiba vratiti novac za kupljeni laptop u koliko ostanete bez posla u prvih godinu dana nakon kupovine. Zvuči neverovatno – ali zaista je tako. Sve što treba da uradite je da svoj novi računar registrujete na www.nomatterwhatguarantee.com.
Ova akcija će u našem regionu trajati sve do 11. aprila 2010. i u tom periodu ovakvu garanciju možete dobiti na svaki novi laptop računar brenda Toshiba. Moram priznati da meni zvuči primamljivo. Još ćemo videti šta nam ekipa iz kompanije Toshiba sprema. Ako je istina ono što sam ja načuo – biće tu zanimljivih stvari! Ja verujem svojim izvorima i zato redovno posećujem www.garancijabezobzira.rs.
Još nešto da se razumemo, vreme koje ste odvojili za čitanje ovog bloga za sad ne podleže nikakvoj garanciji… Ovo čitate na sopstvenu odgovornost. Bar dok me ne sretnete u bašti Coffe Shop-a (imaju Hot Spot!) sa bebicom na čijem poklopcu piše “Toshiba”. A, kad se to desi – ko prvi vikne “No Matter What” ima od mene produženi espresso. Sa mlekom ili bez… Kako ko voli.
Tagovi: 8. mart, 9. mart, Dan zena, Garancija, No Matter What
Tweet WeekNews: Artemije, pesnice i nedoumice…
Napisao Rain_Man | 17. February 2010. | Kategorija: Res Publica, Week News | Do sada 10 komentara
K’o što već rekoh nije samo Velja-Bager-Magistar-Ilić u Srbijici imao bliski susret sa pesnicama… Ljubav prema pesnici – kao najefikasnijem rešenju raznih vrsta sporova bila je ovih dana dostigla svoj zenit. Baš nekako na dan zaljubljenih… Da krenemo redom…
Taman kad smo se navikli na činjenicu da je Srbija dobila novog duhovnog vođu – sećate se tog radosnog događaja, taman kad smo pomislili da je pravoslavna pastva “uplovila u mirnu luku” osvane vest da je Sinod SPC razrešio vladiku Artemija. Odmah mi pade na pamet replika – “A bio je dobar čovek”. Pa onda rekoh sebi “Nemoj tako Nemanja, nije se čovek još upokojio” – al’ da zlo bude veće baš tu rečenicu izgovorio je umirovljeni vladika Atanasije par dana kasnije želeći da nam objasni da nije vladika Artemije baš za sve kriv – jer on je dobar čovek, al’ ga zavedoše dušmani.
Dakle, Sinod je posumnjao da u finansijsko-materijalnom poslovanju eparhije Raško-prizrenske postoje određene nepravilnosti! Za one neupućene i eparhije imaju finansijsko poslovanje. U prevodu – vrte se i tu pare. I to vrlo često ogromne. A gde su pare i ljudi na jednom mestu – hoće da dođe do malverzacija. Sad smo saznali da ako vršiš malverzacije radnim danima – pa se onda u nedelju na liturgiji ispovediš – Bog ti oprosti grehe, već u nedelju posle ručka si tako reći bez greha… Pa u ponedeljak možeš ponovo da se vratiš na malverzacije. I tako godinama. E sad, problem je u tome što se uvek pojavi neko ko pokvari igru… I pošalje ti komisiju u kojoj su Amfilohije i Grigorije da te saslušava… Mislim da čuje tvoje argumente i da ti trkeljiše, oprostite, proverava papire. A u našem narodu nije popularno proveravati papire koji prate poreklo i tokove novca. Ta se rabota oduvek u Srba smatrala za jeres. Još u doba nepismenog Miloša Obrenovića popreko su gledali ove pismeme – jer su umeli da čitaju… I još od tad posebno popreko gledamo sve koji proveravaju papire…
Nešto kasnije smo čuli da dve komisije SPC proveravale poslovanje (čitaj: gde su pare) eparhije Raško-prizrenske. Prva komisija bila je “da sasluša argumente” još 2006. godine. Tu se javila moja prva nedoumica: šta je Crkva radila od 2006. do 2010. godine radila? Zašto se nije reagovalo? Šta je radilo državno tužilaštvo Majke Srbije? Te odgovore nam niko nije dao… Bog zna.
Sve u svemu, izgleda je pored Boga i Artemije znao šta se dešava u poslovanju (čitaj: gde su pare) pa nije baš svojevoljno pristao da mu se trkeljiše po ‘bogougodnom’ poslovanju. I baš zato što nije pristao Sinod je zaključio da će morati da ga sklone. I sklonili su ga.
Uveren sam da će vernici, sveštenstvo i monaštvo sa olakšanjem prihvatiti odluku Sinoda.
vladika Irinej bački
Dok je Sinod zasedao desio se ispred Patrijaršije nesvakidašnji događaj. Okupilo se nešto monaha koji su pevali duhovne pesme i time pružali podršku Artemiju. Tu sam imao još jednu nedoumicu: dal je u pitanju Sindikat SPC? Pa reko’, kad već imaju “finansijsko-materijalno poslovanje” verovatno imaju i sindikat. Neko ko se bori za prava božijih radnika… Znate ono, radno vreme, uslovi rada, povezivanje radnog staža… Ipak nije bio Sindikat. Još nije osnovan.
Ipak, nisam skroz promašio temu – jeste bilo u pitanju povezivanje radnog staža. Simeon Vilovski (zapamtite to ime) sekretar prepoštenog vladike Artemija, zadužen baš za onaj deo finansijsko-materijalnog poslovanja je shvatio da nepovezan radni staž može da bude jako veliki problem. I zato je sebi povezao nekoliko godina radnog staža novcem koji je napaćeni srpski narod slao svojoj srpskoj braći na Kosovu. Simeon je valjda “širokim tumačenjem” došao do zaključka da je i ona ‘srpski brat’ toj srpskoj braći – pa je probleme krenuo da rešava od sebe. Ne kaže se u našem narodu džabe “Bog je prvo sebi stvorio bradu”. Nije dokazano da je Bog zaista stvorio tu bradu – a nije dokazano ni to da je Simeon sam sebi povezao taj staž. Bar ne javno. Bar ne još uvek. Ako ste se, kao i ja, zapitali “Gde je, bre, taj Simeon – da ga ja nešto pitam…” – čovek je na grčkoj primorju. Kao dobar ekonom odlučio je da prištedi – pa je na (dugo)godišnji odmor otišao u Grčku, ali u pred sezoni. Jeftinije je. Kad će da se vrati? Još jedna nedoumica. Bog zna.
Blic strip by Marko Somborac - www.blic.rs
Kad je sve krenulo, javili su se i analitičari ili ti “poznavaoci crkvenih prilika” da nam kažu da je ovo samo početak mudre politike koju nodi naš novi Patrijarh… Onda smo čuli da je Artemije fasovao između ostalog i zbog toga što je javno kritikovao srpsku vladu po pitanju politike vezane za Kosovo… Ali meni je najzanimljiviji bio detalj koji je izneo “poznavalac prilika” Ranđel Nojkić, koji nas je potsetio da je bivši sekretar eparhije Zoran Grujić, zvani Gruja, već zaglavio što bi mladi rekli “tvorza” zbog trošenja crkvenih para u privatne svrhe… Znači Simeon je čovek tradicionalista. “Čuva – što je dobro.” Kao TetraPak.
Sinod odlučio – Artemije privremeno “suspenzovan” – Atanasije imenovan za administratora eparhije.
I to bi trebalo da bude to. Al’ onda srpsko sveštenstvo odlučuje da iskaže svoju veliku ljubav prema mirnom rešavanju problema. Odmah po dolasku u manastir administratora Atanasija i vikara mu Teodosija desila se podela na naše i njihove. Jedni kažu da da su naši bili ispred – a njihovi unutra, drugi obratno. Kako bilo, ispred manastira u Gračanici skupila se ekipa “branilaca vere” (izgleda opet članovi Sindikata u osnivanju) iz manastira Crna reka. Ako vam ime zvučio poznato, to je onaj manastir gde su lečili nekih 200 narkomana – lopatama. Između ostalih metoda, naravno. Isti onaj manastir gde su ti isti ljudi plaćali “lopatoterapiju” 350 evra mesečno. Isti onaj manastir koji nije bio obavezan da na prihod od 200 puta 350 evra mesečno uplati ni dinar poreza Majci Srbiji. Po zakonu, naravno. E, ta braća, Brate, iz Crne reke, podržana drugarima “Kosovo-za-patike-Obraz-1389″ je došla da od Suspenzovanog Artemija uzme blagoslov. Za šta blagoslov – nedoumica. Zašto baš taj dan – a ne dan ranije… Nedoumica. Bog zna.
E onda su izašli “poštovaoci odluke Sinoda” sa druge strane vrata manastira i tu je došlo do izvesne pometnje. Malo za kosu – malo za bradu. Malo “Mrš!” Hrišćanski. Ko tebe kamenom – ti njega s’ dva. Posle je bilo mirno. Intresantan detalj je da su “Boj na Kosovu” između ekipe “lopatara” i ekipe “poštovalaca” morali da regulištu pripadnici “čuvara svete srpske zemlje” KPS i KFOR. I posle su nam Šiptari krivi za situaciju na Kosovu? Jel’?
I opet smo čuli kako je Artemija smenio Tadić – al’ nisu bile pare u pitanju. Ne, nije bila u pitanju SMS akcija donacije za gladne na Kosovu. Nije bilo povezivanje staža. Ne. Nije delegacija Audi-a pravila problem zbog neisplaćene rate za vozni park… Ne. Nego je u pitanju bila sveta srpska zemlja – Kosovo. Artemije je stao na branik otadžbine – al mu se strane obaveštajne službe mešaju u posao. I to sve preko Tadića. Pare od eparhije nisu proneverene – to je samo Simeon uzeo beskamatni kredit. U ime Sindikata. Samo nije imao pečat – jer Sindikat još nije osnovan.
Dobra stvar za Artemija je što su mu dozvolili da boravi u manastiru, uz blagoslov Atanasija. A loše stvari su što je Simeon otišao u Grčku na (dugo)godišnji odmor i što mu je Atanasije došao. I neće da ode. Bar ne uskoro. A Atanasije nije čovek za potcenjivanje. Toga bi se sećao i pokojni Sloba Milošević – da je živ. Atanasije reče da je provaljivanje u manastir bunt protiv SPC, a ono što nije rekao je da on nije pokojni Pavle. Njega neće moći baš svako da zaobiđe u toj priči. Još jedna loša vest je i da je cela priča izašla iz okvira Crkve. Sad je i MUP po nalogu Visokog tužilaštva pokrenuo istragu o finansijskim malverzacijama saradnika Suspenzovanog Artemija. Sad, da li će i on da odgovara kao odgovorno lice – eto još jedne nedoumice. Pogađate već… Bog zna.
Još jedna nedoumica je hoće li neko da ispita sve gluposti koje dolaze iz redova SPC ili samo ovu. Hoće li Suspenzovani Artemije Prepošteni da bude samo žtveno jagnje na ognju medijske kampanje ili će neko i Vasi Kačavendi da postavi delegatsko pitanje “Odakle ti lova, frajeru! Odakle ti lova!”… Bog, naravno, zna.
Dobra vest je da je odabran zaštitnik nasleđa SPC na Kosovu, šef Grčke kancelarije za vezu u Prištini Dimitris Mocopulos. Da li će on imati ingerencije da štiti nasleđe SPC i od preosvećenih vladika kad preteraju (“Ljudi mnogo kradete! Da kraduckate po malo, pa da vas tolerišem!” – mr. Velja Bager Ilić) – to naravno samo Bog zna.
Tagovi: Artemije, MUP, Nedoumice, Pesnice, poslovanje, Simeon, SPC
