Tech

Kad je džabe i Bogu je drago!

Dobro je poznato da nisam preterano upleten u priče o NVO sektoru, organizacijama i sličnim stvarima, ali takođe činjenica je da dosta mojih prijatelja jeste. I baš zato sam odlučio da podelim sa njima neke, bar meni, sveže informacije.

Pre  nekog kraćeg vremena u razgovoru sa prijateljim koji se bavi NVO sektorom čujem kako Microsoft u Srbiji donira neki softver nevladinim organizacijama i neprofitnim udruženjima. Moram da priznam da sam na početku priče bio skeptičan, jer u današnje vreme, retko gde neko nešto poklanja, a pogotovo kod nas…

Nije me mrzelo, proverim informaciju kod moje prijateljice Tanje i potvrdim ono što sam čuo. Tanja me je i uputila na ovaj link, koji je doduše saopštenje Microsofta. Da ne davim sa formalnostima, pošto želim prosto da podelim korisnu informaciju, ono što sam shatio je sledeće:

Od 10. decembra 2013. i kod nas Microsoft objavljuje nešto što oni zovu „globalna dostupnost“ Office 365 paketa, za neprofitna udruženja i kvalifikovane NVO, u okviru svog programa donacije softvera. Dakle tačno je. Možete dobiti ovaj softverski paket u koliko ispunjavate ove uslove.

 

Office 365 Square Logo original Kad je džabe i Bogu je drago!

Apsolutno sam siguran da svi vi koji ovo čitate znate šta je i čemu služi Office paket, pa nemam nameru da o tome pišem, ali kad sam već spomenuo Tanju, preneću vam i ono što je ona rekla na ovu temu, baš u pomenutom saopštenju koje sam čitao:

Doniranjem softvera imamo za cilj da pomognemo društveno angažovane neprofitne organizacije u Srbiji, kao i širom sveta, da ostvare svoju misiju, tako što ćemo im obezbediti pristup najnovijoj tehnologiji, znanjima i drugim resursima koji im mogu biti od pomoći. – rekla je Tanja Tatomirović, zadužena za odnose s javnošću i programe društvene odgovornosti u Microsoftu u Srbiji i Crnoj Gori.

Da ne bude zabune, pišem ovo jer smatram da je sasvim ok pisati i pričati o ovakvim akcijama. Lepo je da se neko setio da u današnje vreme kad je sve skupo, kad je svaki budžet u problemu, nekome donira nešto korisno i pomogne u radu.

I kad već hvalim potez, red je i reći da im ovo nije prva takva akcija. Donirali su prošle godine sotver Fondu B92 (a i rad tog fonda pozdravljam!), a tvrde sa su samo u 2013. u Srbiji donirali u softveru oko 250000 dolara, od čega oko 100000 u novembru i decembru. Pozdravljam potez.

Pa kad je već tako, drugari sa registrovanim NVO, ništa vas ne košta da se raspitate. Evo i korisnog linka: www.microsoft.com/office365nonprofits

Pretpostavljam da vam malo legalnog softvera, za promenu ne bi smetalo! icon smile Kad je džabe i Bogu je drago!

Tech

Prednovogodišnja Windows Phone avantura…

Kako se to meni uglavnom dešava nevažno koja je tema u pitanju – kada nešto suviše glasno i suviše često ponavljam život odluči da me demantuje… Negde od 2000. godine kada sam nabavio svoj prvi mobilni telefon zaista sam bio veran brendu Nokia. I bio sam zadovoljan. Nokia je uvek pravila izdržljive i pouzdane aparate, a ja nikad nisam bio jednostavan korisnik. Moji  telefoni su, iskren da budem, „leteli“, padali, dešavalo se i „plivali“. Nokia je to uvek stoički izdržavala… Ipak u jednom momentu došlo je vreme da se i tu napravi nekakva promena, pa sam i ja konačno prešao na Android sisteme.

Razume se bio sam potpuno oduševljen onim što ta platforma donosi i potpuno pozitivno šokiran mogućnošću prilagođavanja mobilnog telefona svojim potrebama. E, baš tada sam počeo glasno da govorim o tome kako nema šanse da promenim Android OS i da se vratim na Nokia telefone. Nikad. Više puta sam rekao to „nikad“. Baš zato je izgleda, kao što već rekoh, život odlučio da mi pokaže da nisam u pravu.

Zahvaljujući prijateljima iz kompanije Microsoft Srbija dobio sam priliku da raspakujem i isprobam jedan simpatičan telefončić! U moje ruke lepo zapakovana stigla je Nokia Lumia 520. Uvek sam voleo da se igram sa novim stvarima i ništa lepše nije moglo da se dogodi ovih dana nego da dobijem neotpakovan telefon na probu! Razume se jedva sam čekao da ga otvorim i vidim šta me čeka unutra!

Lumia 1 Prednovogodišnja Windows Phone avantura...

Nokia Lumia 520

Unutra me je sačekalo malo iznenađenje i to veoma lepo! Kombinacija Nokia telefona i Windows operativnog sistema. Nešto potpuno suprotno mom Androidu koji me svakodnevno prati u desnom džepu farmerica!

OK. Raspakujem ga. Simpatična crna stvarčica, meni prepoznatljivog jednostavnog, a elegantnog Nokia dizajna. Upalim telefon, da odmah steknem prvi utisak. Lep, „čist“ i oštar ekran od 4 inča i nešto što je obećavalo dobar zvuk ovog telefona. Već prilikom paljenja bilo mi je jasno da Dual Core procesor od 1 GHz prilično brzo pokreće ovu malenu stvarčicu u mojim rukama. Poređenja radi i procesor telefona koji posedujem je takođe Dual Core 1 GHz. Nokia je ipak delovala brže. Na prvi, ali i na svaki naredni pogled i poređenje.

Ni sam ne znam šta sam očekivao, ali opet sam se iznenadio kada me je na ekranu „sačekao“ meni potpuno novi Windows phone look, sa kvadratnim ikonicama, velikim i malim, na prvi pogled nasumično razbacanim. Međutim nije mi mnogo trebalo da se naviknem. Meni lično ovaj Windows na mobilnom telefonu ni najmanje nije podsetio na Android , a i dobro je da je tako. Kao dugogodišnji Windows korisnik na svim svojim računarima, vrlo prijatno sam se iznenadio načinom na koji te sistem vodi kroz sva podešavanja i opcije. Nekako je logično i jednostavno. Prijatelj na Facebook-u me je pitao da li je „user friendly“ telefon? Evo i dogovora – sasvim. Vrlo brzo sam uspeo da se snađem u sasvim novom okruženju, „prepakujem“ nekoliko ikonica na desktopu, promenim veličine i mesta, onako kako je to meni odgovaralo itd itd.

Lumia 2 Prednovogodišnja Windows Phone avantura...

Naravno, tu već počinjem da u glavi poredim Android sa Windows sistemom i naravno želim da saznam šta sve mogu da imam na Windows-u kada su aplikacije u pitanju. Bio sam skeptičan, priznajem. Ipak nisam se razočarao. Vrlo brzo su se tu našle sve „osnovne“ aplikacije koje i inače koristim. Facebook, Twitter, Instagram (doduše još uvek u Beta verziji) i još par stvari koje volim da imam na svom telefonu. Tako sam se vrlo brzo osetio „kao kod kuće“. Kada sam počeo da koristim ove aplikacije potvrdio mi se utisak sa početka priče – telefon je brz i stabilan. Reaguje na „klik“ i morao sam da priznam malu pobedu nad Androidom u smislu brzine odziva. Mislim da nisam baš jednostavan korisnik, ali za sve vreme koliko smo se ovaj telefončić i ja igrali – ja nisam uspeo da ga „zakucam“. Ni jedna aplikacija nije „krešovala“ niti sam uspeo da dobijem bilo kakav „error“. Još jedna mala pojedinačna pobeda koju priznajem kombinaciji Nokia – Windows. Dakle, nije ista količina aplikacija kao na Androidu, ali ono što odaberete brzo se instalira i radi. Baš radi. Brzo radi.

Što se neta tiče, bez problema sam se povezao na kućni wifi i odlučio da odmah testiram ugrađeni Internet Explorer, za koji moram priznati da ga na PC-u ne koristim previše. Na telefonu je, ipak, sasvim upotrebljiv. I on brzo radi. Sve što sam pokušao da iz njega otvorim bilo je kako valja. Sam browser ne poseduje preveliku količinu podešavanja, ali sasvim ok radi pa drugi i nije potreban.

Ono što mi se dopalo je što i ako je reč o Windows sistemu, Microsoft nije „pobegao“ ili ignorisao konkurenciju, pa tako bez problema možete da se sinhronizujete sa svojim mail nalozima na Google-u recimo. Što je meni od velikog značaja. Ovu kompatibilnost uzimam kao veliki plus i veliko olakšanje za prelazak za Androida na Windows. Dobra sinhronizacija sa svim mogućim nalozima poput Google-a, Facebook-a, Twitter-a, odlično je integrisana u imenik koji jednostavno i lepo „povuče“ sve što je potrebno pa tako najnormalnije imate sve što je vezano za ljude iz vašeg imenika. Nisam imao zamerke.

Razume se želeo sam da vidim i kakve slike pravi ovaj telefončić i tek tad sam shvatio jedan od retkih nedostataka telefona koji držim u ruci – nema blic. Nedostatak blica doduše može se i oprostiti obzirom da je u pitanju ne preskup model iz ove linije. Ipak, sama fotografija, obrada fotki i brzina kojom se sve to dešava zaista, bez ikakvog preterivanja – oduševiće svakog. Dakle, sve što treba je dobro svetlo i lep kadar, fotke su vrlo zadovoljavajuće.

I na kraju moj omiljeni deo – zvuk.  Još dok sam podešavao osnovne stvari na telefonu kada su počele da mi stižu zvučne notifikacije naslutio sam da ovaj telefon „ima basa“. To se potvrdilo i kad sam na njemu pustio muziku. Zaista dobar zvuk, čist i vrlo „pun“ za ovaj ne preterno skup telefon. Naravno nisam izdržao morao sam da ga testiram i sa mojim „Sennheiser“ bubicama i bio sam više nego zadovoljan! Kompatibilan je sa standardnom „malom bananicom“ ma da kad sam pričakio svoje bubice nisam imao notifikaciju da su slušalice u telefonu, ali zvuk savršeno radi, kao i radio. Ja sam uživao slušajući Amiru Medunjanin, koja je nekako postala standard za sve ono što želim da testiram kada je zvuk u pitanju… No nećemo sad o njoj. Što se tiče kvaliteta zvuka samog razgovora, takođe je standardno dobar, nisam imao ama baš nikakvu zamerku na to. Sve ok.

Sve u svemu, obzirom da telefon spada u najnižu klasu Nokia Lumia serije, nemam previše zamerki. Osim već pomenutog nedostatka blica, jedino što bih možda zamerio je nedostatak pozadinskog svetla na tasterima koji su na samom ekranu…

Lumia 3 Prednovogodišnja Windows Phone avantura...

Mislim da je korisno spomenuti da je moja kuma posle kraćeg igranja sa Nokia Lumiom 520 odlučila da ode i kupi novi telefon. Doduše, odlučila se za skuplji i veći model  Nokia Lumia 920 koji sam takođe imao prilike da vidim i „probam“, ali smatram da je činjenica da joj se okruženje dopalo toliko da ode i kupi nov telefon sasvim dovoljna preporuka svakom uobičajnom korisniku mobilnih telefona.  Nokia je to standardno dobro upakovala, kao što to već godinama radi, a Windows ovaj put sasvim dobro pokreće sve to. Ako se kojim slučajem odlučite baš za Nokia Lumia 520 model, važno je da znate da koristi MicroSIM karticu, koju ja u prvom momentu nisam imao kod sebe. Međutim to nije nikakav problem, obzirom da znam da je moguće dobiti takvu karticu od domaćih provajdera ili pak do nje doći sistemom „uradi sam“, o čemu ipak ne bih u detalje!

Posle testiranja ova dva telefona reći ću vam na kraju priče da ću po prvi put ozbiljno razmisliti o eventualnoj kupivini jednog Windows telefona kad mi istekne trenutni ugovor sa Telenorom. Ne, neću sasvim bataliti Android, ali svakako mi ne bi smetao jedan telefon na Win OS-u u ličnom posedu.

Ili bar mislim da neću bataliti Android… Da me stvarnost opet ne demantuje?

Down under...

Hominem te esse memento!

Šta je hrabrost? I kada je čovek zapravo hrabar, a kada lud? Postoji li razumno objašnjenje za otići negde gde više ništa ne važi, gde ne postoji ništa što znaš? Ništa što voliš i baš ništa od čega si jači? Da bi se suočio sa sopstvenim strahom i nastavio da živiš?

Kada se Feliks penjao na „ivicu svemira“, razmišljao sam šta bi me nateralo da uradim slično? Nikakav samoubilački nagon ne može biti dovoljno jak. Želja za životom – može. Važno je razumeti da nikada nije zastrašujuće ono što radiš – najveći strah je onaj od neuspeha. I skidam kapu ovom čoveku, ne zato što je otišao najdalje, ne zato što je padao najbrže, ni zato što je preživeo… Već zato što je priznao da se plaši.

A lot of kids now think of me as Fearless Felix – but I hope I can make fear cool. All these kids can know that Felix also has fear. So they can address their own fears.“

Ima nas ovde dole mnogo koji se plašimo, ali malo nas je to spremno da prizna. Da li je to ono što pravi razliku? I kada je zapravo pravi momenat da priznaš da se plašiš? Uvek. Sve dok si spreman da nastaviš dalje…

Jednom ću skočiti bandži, nadam se. Nije mnogo – nekih pedesetak metara straha. I ne brinem se da će konopac pući – neće. Rekao sam da neću razmišljati, da neću ni gledati dole. Obećao sam sebi da ću samo zakoračiti u prazno. I to je jedno što me brine, da li ću ispuniti datu reč.

Jer, reč je reč.

Jedan vatrogasac i medicinski tehničar govorio je jednostavno o smrti i strahu

It’s the tears in the crystal blue eyes of a 50 year old man as we tell him not to be scared while we hand squeeze saline bags to try and force fluid into him and to force his pressure above 70. It’s his quiet whisper of “I’m not scared,” while the monitor shows a massive heart attack that has pushed him into cardiogenic shock, and that will ultimately take his life in the next two hours.

Postoji li nešto snažnije od želje za životom? Čak i kad gubiš bitku?

I rekao je Feliks:

I did it – at first I would consider the suit a handicap. And handicapped people have to find a way to live with their handicap. The suit was my worst enemy, but it became my friend – because the higher you go, the more you need the suit. It gives you the only way to survive. I learned to love the suit up there. That’s an even bigger message than flying supersonic.

Kako vam se dopada vaše odelo? I koliko visoko ste spremni da odete, da bi ste se na njega navikli?

Respice post te! Hominem te esse memento! Memento mori!”

Down under...

Sa druge strane

Smirujem dah, da ne remetim noć.
Smirujem misao, da ne remetim ravnotežu.

Žmurim, da bih sačuvao sliku.
Dišem, samo još zato, da bih zapamtio miris.

Ništa ti ne bih rekao, ne bi me odao pokret.
I želja će ostati tiha, da te ne probudi.

Ti ćeš birati stranu. Ja sam samo tu,
da te držim za ruku. Dok spavaš.

Down under...

Još jedan dan

Rutina.
Davno otrcan početak,
smrznuto jutro
raspakuje dan.

Od želje je ostala potreba
i nešto navike da ti se obraćam.

Kada me ne slušaš i ne čuješ,
A ja to odavno već znam.
U mislima oproštaj napišem
Kratak i jasan epitaf.

Rutina.
Kafa u istoj šolji.
U zoru vozovi prolaze,
putevi vode od nas.

Ja biram papir za pismo,
Ti kradeš i reč i glas.

I kafu, i jutro i zimu
I naviku, želju i san,
Jednom ću reći – dosta je!
Uzmi, još jedan dan.

Down under...

Nakon sna

Nije važno kuda.
Moje će korake odvesti jesen.
I nije važno kome.
Jer ti ih nećeš pratiti.

Mokro je i sparno.
Tišina ima drugi zvuk.
Postalo je tesno u mojim snovima.
Ali drvo raste.

Nije važno kuda.
Ti ćeš se vraćati. Ako ikad odeš.
I nije važno kome.
Jer već nas odavno nema.

Srk kafe. Na dnu šoljice.
I nekoliko jedva slatkih mrva.
Pamuk. Znoj i parfem.
I ravno, dosadno disanje.

Down under... , White night...

Čekamo proleće…

Pao je sneg. Sad opet mogu, noću, da gledam u belo. Svaki put kad ne uspem da zaspim.

I prošao je krug, naravno kao i svaki put neki su otišli, neki su ostali. Do nekog novog kruga. Padne sneg, pa pokrije tragove. Suze je već oprala kiša, u jesen. Čekamo proleće.

Uglavnom ne žalim za stvarima koje sam uradio. Ne žalim ni za onima koje su prošle, jer su se ipak desile. Neke mi ipak malo nedostaju. Tišina nije ista. Kafa ima malo drugačiji ukus. Možda je zbog mleka, ne znam. Dešava mi se da zaboravim mobilni telefon kod kuće. Tad shvatim da mi nije neophodan. Sve jedno je.

Napišem po nešto, beleški u glavi koliko hoćeš. Čekaju svoje mesto u tekstu za priču – u glavi. Razmišljao sam da ih napišem, te reči. I da ih napišem, nećeš ih pročitati. I da ih pročitaš, neće ti značiti. I da ti znače, nećeš mi reći. I da mi kažeš – ćutaću.

Žao mi je, samo, što nisi tu, sada kad pada ovoliki sneg. Da staneš pred onaj veliki prozor i gledaš ovaj grad, kroz pahulje i vetar.

I žao mi je jednog jutra. I što je svanulo i što je moralo. Stvarno mi je žao.

Čekamo proleće. Doći će sunce, pa će se suncokreti okrenuti suncu. I sve će opet imati svoje mesto. Samo će kafa imati drugačiji ukus. Ipak.

 

Kej Čekamo proleće...

Pančevo, 03.02.2012.

Down under...

Za put…

Sklupčaj se,
na crvenom somotu
i ćuti, sa ukusom maline.

Pogledaj laž,
sa druge strane ogledala
koje crta poznati obris.

Spusti glavu, da bolje vidiš
put koji sebe briše,
za tvojim petama.

U džep stavi jednu dušu
da je izgubiš, negde.
Ako se ne vratiš.

Down under...

In vino veritas…

U magli reči, sa ukusom istine,
koja se lepi za nepce, kao vino,

i noći hladnoj,
kao ruke koje se tresu, bez dodira,

U očima
koje se cakle, od punog meseca,

i licu, bledom od spoznaje…
Tvoja laž, zvuči gotovo pitko.

Res Publica

Povratak u budućnost…

Već nekoliko dana kanim se napisati ovaj tekst… Motaju mi se misli u glavi, ali nekako imam osećaj da kad sednem, sročim i zapišem to je kao da sam priznao, kao da se zaista dogodilo. Po nekad, zaista želim da što duže negiram, ili bar potiskujem, stvari koje nam se dešavaju i čine svakodnevicu.

Pre neki dan, u neobaveznom razgovoru, sa osobom iz bliskog okruženja, dotaknem temu “Volim 90te!”. I čujem jedno sasvim obično i naizgled jednostavno mišljenje:

Ma, nek slušaju šta hoće. Ako im se to sviđa, ja nemam ništa protiv.

Imam tu nezgodnu crtu da dobro pamtim. Pamtim čak i stvari koje su me okruživale kao vrlo malog. Posebno dobro pamtim stvari koje su vezane za muziku. Muzika je vrlo često u mojoj glavi potsetnik na razne ljude i događaje. I samo kad pomislim na ono što je dopiralo iz zvučnika u Areni, to veče, javi mi se gomila, uglavnom loših emocija.

Čuo sam da je bilo “ekstra” i da svi vi koji niste bili “ne znate šta ste propustiti”, bilo je “dobrih riba”, a mnogi su i “ispušili za kartu” i ostali ispred. Da zlo bude veće, sasvim sam siguran da je bilo tako. E sad, gde je tu moj problem? Moj problem je kolektivna amnezija ovog naroda. Muzika, ta takozvana muzika, devedesetih, zapravo je odlična paradigma svega što nam se tih godina dešavalo. To je bio prvi pokazatelj da sistem vrednosti, lagano ali sigurno postaje misaona imenica. Na kraju smo došli dotle da je Ibarska standard. Moda je postala takva da se danas mnogi plaše svojih fotografija iz tog perioda.

Ako me sećanje služi, otprilike ovako je počelo…

0 Povratak u budućnost...

Tih godina sam bio u osnovnoj školi, dobro se sećam domaćih eminentnih izvođača, sećam se čak i nekih tekstova. Ne, nećemo da se lažemo. Slušao sam i ja ono što su slušali ljudi oko mene. Zato i mogu da pričam o tome. Na svu sreću, kod kuće sam imao brata i sestru koji su slušali neku manje poznatu grupu pod imenom “U2″, na zidu je visio poster nekog čikice sa violinom i gudalom, iznad čije glave je pisalo “Sting”. Tako sam slušao i nešto drugo…

Tada sam naučio i jedno jednostavno pravilo, a to je da publika konzumira ono što joj se servira. Šta god servirate, uvek će se naći dovoljno publike da popuni prostor. Ne sviđa mi se ideja da neko pokušava da, ponovo, servira takozvanu muziku devedesetih kao nešto vredno pažnje. Ne samo zato što je to muzički gledano, po mom subjektivnom osećaju, “mračni srednji vek” domaće muzike, već i zato što to može biti uvod u novu eroziju sistema vrednosti, koji i onako kod nas nije na zavidnom nivou.

3243 2 Povratak u budućnost...

Blic Strip by Marko Somborac / www.blic.rs

Još ako dozvolim sebi da primetim da su “treše”, ali i “tike” Air Max 2, ponovo u modi – mogao bih ozbiljno da se zabrinem.  Opet se puca u Beogradu, a “rukopis” je takođe iz umetničkog opusa “Volim 90te!”. Zapravo, već se brinem.

Stvarno ne mogu da kažem da mi ne smeta. Smeta mi. Nije samo muzika. Nije samo žurka. Kultura, na bilo kom nivou, uvek je bila lakmus. Ovaj današnji lakmus “vrišti” crveno.

Za to vreme, neki od najkvalitetnijih muzičara ovih prostora, pokušavaju da nas potsete da postoji i “druga kultura” i neka druga muzika…Ko razume, shvatiće.

0 Povratak u budućnost...

Samo nemoj da neko krene da traži izgovore u tome kako Beogradska filharmonija sviha klasičnu muziku…

0 Povratak u budućnost...

Čovek sa klarinetom u rukama je Ognjen Popović, stalni član Beogradske filharmonije. Sviraju oni svašta, za one koji žele da pročitaju program.

Ono što je takođe poražavajuća činjenica je i to da mi skoro 12 godina kasnije promene vlasti u ovoj zemlji, nismo savladali neke osnovne stvari i nismo promenili neke osnove u sistemu razmišljanja. Bilo je pametnih ljudi koji su govorili i ukazivali. Ispostaviće se da ih nismo pažljivo slušali, a bilo bi dobro da jesmo. Skoro smo dobili i taj status kandidata za EU, mnogi će reći da smo dosta napredovali… Tužno je što je veliki broj stvari, koje gledamo svaki dan ostao isti kao pre deset, petnaest ili više godina.

Kažu da slika govori 1000 reči.  Moj prijatelj Vlada Dimitrić napravio je ovu fotografiju na autobuskoj stanici u Pančevu…

Sat 613x1024 Povratak u budućnost...

Autobuska stanica Pančevo, 12.10.2011. / Photo: Vladimir Dimitrić

Sat ne radi. Postoji mnogo problema koje pančevački javni prevoznik objektivno ne može da reši, bez velike količine pare, koje nema. I to u potpunosti razumem.

” Ali koji je problem da ovaj sat radi?”

0 Povratak u budućnost...

Koliko ovakvih satova ste do sada videli u Srbiji? Skoro dvanaest godina, dragi prijatelji, mučimo muku sa pokvarenim satovima u Srbiji. Po nekad mi se čini da baš zbog toga nismo shvatili koliko je vreme skupo i da baš zbog toga toliko kasnimo u svemu što nam je bitno. Ima li neki sajdžija da reši ovaj problem?

I pored svega, mi se iskreno nerviramo zbog loših rezultata u fudbalu. Selektor neće da da ostavku, a mi se pitamo ko je kriv i zbog čega se nismo plasirali na Evropsko prvenstvo. Treći put. Bar je tu stvar jednostavna, neko nije uradio svoj posao, a posledica toga je da kad pogledate neku utakmicu reprezentacije, svaki od 3 miliona selektora u ovoj zemlji će reći – ne umemo da igramo fudbal. I to je tačno. Ni tu ne znamo koliko je sati, pa zato primimo gol u poslednjem minutu poluvremena.

Kad nam se pokvario sat? Da nije devedesetih?